Затворени партијски састанак

Из пројекта Википедија

Затворени партијски састанак је термин за састанак комуниста у бившој Југославији где је дозвољен приступ само члановима Партије.

После "Обзнане" 1929 када је Комунистичка партија Југославије стављена ван закона, Партија је прешла у илегалу. Формиране су минијатурне партијске ћелије са по отприлике пет чланова које су имале прочелника који је координирао ћелијом. Сваки прочелник је знао навише до два прочелника других ћелија тако да у случају "пада" (хапшења од стране полиције) једне ћелије врло је тешко било полицији да брзо и ефикасно похвата остале ћелије. Илегалност је била дубока, "провале" релативно ретке и полиција је готово "филигрански" цртала могућу организацију ради упада и хапшења.

Дисциплина у таквој илегалној Партији је била гвоздена, сви пороци забрањени, није било дозвољено члановима чак ни да једу рум-торту! Одређена занимања (нпр келнери), људи упадљивог изгледа (риђокоси, инвалиди и сл) нису се примали у Партију јер их је било лако уочити.

Та традиција илегале се задржала и током и после рата.

По потреби Тита, да би остао на власти, у кризним временима је вршен велики пријем у Партију, да би се "разводнили" кадрови са угледом и искуством, потенцијални креатори проблема. Тако је 1941 марта на постојећих 1000 чланова примљено нових 3000, а слично се дешавало у доба Информбироа 1948, за време Привредне реформе 1965 када је само на стадиону у Нишу, одједном, примљено нових 2500 чланова. Ти "каријеристи" су по успостављању вишепартијског система за час "пресвукли кошуљу" и активно учествовали у "изградњи демократије".

И после рата, све до распада Југославије и формирања вишепартијског система, у свакој радној организацији, здравственој установи, факултету... у свакој ћелији друштва је постојала партијска организација. У зависности од потреба, ревности и сл. партијски састанци су се држали од неколико пута недељно - па до једном месечно. Свака битна одлука је морала бити стављена на дневни ред Партијске организације и без њеног одобрења тешко је могла да прође. У зависности од потребе гласање је било јавно и тајно. Избори су увек били тајни.

Када су на дневном реду биле изузетно озбиљне теме састанак је могао бити проглашен затвореним и тада пре почетка састанка би се прозивањем проверило да ли су сви присутни чланови Партије! Они који нису били чланови су љубазно били "замољени" да напусте састанак. Састанку би скоро под обавезно присуствовао "друг из општинског комитета Партије", који је и правио белешку - извештај какав је био став организације па чак и појединаца о неком питању. Опонирање партијскј "линији", која би се презентовала на састанку, је појединцу могло направити озбиљне проблеме од избацивања из Партије (што је била велика срамота), преко губитка посла а и допадања затвора као у доба Инфромбироа.

Временом и то је изгубило било какав смисао, па су затворени партијски састанци коришћени да би се чланству прочитао став режима који је био објављен у дневној штампи бар три недеље раније. Нешто попут "праћења актуелног догађаја" на Википедији.