Имунски систем
Из пројекта Википедија
Имунски (имунолошки) систем је одбрамбени систем организма који га штити од напада страних микроорганизама (вируса, бактерија, гљивица и паразита), њихових хемијских супстанци (токсина), као и сопствених измењених (нпр. туморске) и истрошених ћелија. Постоје две компоненте овог система:
- неспецифични, урођени и
- специфични, стечени имунитет.
Неспецифични имунитет чини прву линију одбране организма, постоји пре контакта са узрочницима болести и реагује на исти начин према сваком штетном агенсу. Специфични имунитет се развија у контакту са узрочницима болести, не постоји пре првог контакта и потребни су дани, недеље, месеци да би се развио. Ова два дела имунитета не делују раздвојено јеан од другог, већ се међусобно допуњавају. Неспецифични имунитет одрећује врсту специфичног имунолошког одговора, док специфични имнитет даље усмерава и појачава неспецифични. Захваљујући овом узајамном дејству имунитет поседује способности:
- разликовања сопственог од туђег односно имунолошке толеранције према ћелијама сопственог организма
- имунолошке меморије (специфични имунитет)
- самоограничења
- специфичности (специфични имунитет)
- разноврсности (специфични имунитет)
Садржај |
[уреди] Подела
Као што је горе наведено имуни сустем је подељен на:
- неспецифични, уроћени
- специфични, стечени.
На основу природе имнског одговора може се поделити и на:
- хуморални, чине га антитела која секретују Б лимфоцити и циркулишући ефекторски протеини.
- целуларни, чине га Т лимфоцити, фагоцити и НК ћелије
[уреди] Неспецифични имунитет
Неспецифични имунитет чини прву линију одбране организма, постоји пре контакта са узрочницима болести и реагује на исти начин према сваком штетном агенсу. Неспецифичну заштиту организма чине:
- анатомске и физолошке баријере
- ефекторске ћелије неспецифичног имунитета
- циркулишући ефекторски протеини
- цитокини
- запаљењска реакција
- Интраепителни Б и Т лимфоцити. Ови лимфоцити су део неспецифичног имунитета.
[уреди] Анатомске и физиолошке баријере општег (неспецифичног) имунитета
[уреди] Кожа
- Мали број микроорганизама може да прође кроз кожу, јер се површински слој коже састоји од густог слоја ћелија кератиноцита. Ове ћелије производе кератин, и од овог протеина су саграђене длаке на површини коже и нокти. Ове структуре микроорганизми не могу да деградирају ензимима.
- Стална измена површинског слоја коже, заједно за мртвим епителним ћелијама, спречава насељавање микроорганизама на кожи.
- Кожа је стално изложена спољним факторима, што доводи до њене сувоће, а самим тим ствара неповољне услове за микроорганизме
- Кожа има оптималну pH вредност од 5-6 што је малчице кисела средина за стварање колонија микроорганизама
- Често прање (туширање, купање) спречава успостављање колоније микоорганизама.
- Секрет лојних жлезда коже задржава патогене микроорганизме на површини коже, док су знојне жлезде одоворне за нижу pH вредност површине коже.
[уреди] Слузокожа
- Слузокоже очију, респираторног система, система за варење, као и урино-гениталног система могу у великој мери да се одбране од микроорганизама. Епителне ћелије слузокоже луче супстанце које су токсичне за бактерије, као на пример сузе, лизозим, дефензини. Једна од антибактеријских супстанци, лизозим , познатији као природни антибиотик тела, (ензим такође познат под називом мурамидаза) има моћ да уништи бактеријски зид. Лизозим се излучује путем слина, суза и знојних жлезда, делује нападајући пептидогликан, компненту ћелијског зида, хидролизом алфа (1 → 4) везе N-ацетилмурамичне киселине и N-ацетилглукозамина. Дефанизни су супстанце шроког антибиолошког спектра. Ћелије цревне слузокоже луче поред дефанзина и криптоцидине, који такође имају антибактеријско дејство.Додатну заштиту пружају и ћелије специфичног имунитета Б лимфоцити који производе и ослобађају секреторне имуноглобулине А.
- Пљувачка и желудачна киселина спречавају продор бактерија преко гастроинтестиналног тракта.
Интраепителни Б и Т лимфоцити (садрже γ и δ ланце у Т ћелијском рецептору). Овакви Т лимфоцити прпознају угљено-хидратне и липидне молекуле на површнини различитих бактерија, док Б лимфоцити антитела.
- Слузокожа респираторног система такође учествује у одбрани од микроорганизама
Човек дневно удахне до 8 микроорганизама у минути, односно 10.000 микроорганизама на дан. Канали респираторног система, услед сталног удисања и издисања, су веома турбулентни, и то доводи до тога да се микроорганизми залепе за мембране слузокоже респираторног система. Цилије, односно ситне мале длачице (трепље), делују као метле и помажу да се ови микроорганизми сакупе на једно место и избаце ван организма. Један од највећих проблема које организам пушача има, је тај што цилије, временом и дугорочним пушењем, буду прекиврене слојем никотина, што их спречава да буду мобилне и да раде као метле, те микроорганизми који уђу у респираторни систем, не могу бити избачени ван.
- У уринарном систему поред поменутих начина заштите, се и преко мокрења елеминише део бактерија у доњим мокраћним путевима.
- Све ове слузокоже насељавају различит бактерије које чине бактеријску флору. Оне својом густином спречавају насењавање патогених бактрија, елиминишу токсине патогених бактерија и стално стимулишу одбрамбени систем
[уреди] Ефекторске ћелије неспецифичног имунског система
Све ћелије које су одговорне за имунитет се називају леукоцити, односно бела крвна зрнца (грчки леукос беле и цитос ћелија). Сви леукоцити воде порекло од коштане сржи кичмењака и јетре фетуса, и из ова два извора мигрирају у различите делове организма, где се развијају и диференцирају, што значи да постају специфичне ћелије. На пример, неке ћелије заувек мигрирају у ткива, и обавештавају организам када дође на пример до посекотине, инфламације или инфекције. Сви леукоцити у датом организму раде тако што сарађују једни са другима у циљу одбране организма. Од леукоцита у неспецифичном имунском систему учествују:
- Ћелије убице су битне у случају да дође до инфекције ћелије вирусом, или њене малигне алтерације.
- Мононуклеарне ћелије, су моноцити и макрофаги. Моноцити (поседују једно једро, отуд назив моно) су мононуклеарне фагоцитотичне ћелије, које настају у коштаној сржи, улазе у циркулаторни систем, где циркулишу око 8 до 10 сати, мигрирају у ткива, и претварају се у зреле макрофаге. Макрофаги поседују рецепторе за антитела која се везују за површину страних честица и процесом који се назива опсонизација побољшавају ефикасност процеса фагоцитозе.
- Гранулоцити су ћелије неправилног облика, које се разликују од ћелије до ћелије, и услед тога се још називају и полиморфним нуклеарним леукоцитима. Ова врста ћелија се дели на:
- Неутрофилне гранулоците (неутрофиле), који делују путем фагоцитозе, и имају рецепторе за одређена антитела. Када дође до оштећења ткива или организма, неутрофили мигрирају на место оштећења, где заједно са макрофазима заузимају улогу фагоцитних ћелија.
- Еозинофилне гранулоците (еозинофиле), који делују тако што отпуштају хистамин, главни базни протеин и разне хидролитичке ензиме. Имају висок степен афинитета за имуноглобулине (антитела) и врло често су прекривени IgE антителима. Еозинофили играју важну улогу у борби организма против паразита, нарочито хелминта, а један су од кључних фактора у развоју алергијских реакција (нарочито астме).
- Базофилне гранулоците (базофиле), који делују тако што отпуштају хистамин, протеогликане и различите цитокине на одговарајуће стимулансе. Показано је да су базофили важан извор једног цитокина, интерлеукина 4, битног за развој алергија и производњу IgE антитела.
[уреди] Циркулишући ефекторски протеини
Циркулишући ефекторски протеини су хуморални фактори имунитета присутни у крви и екстрацелуларној течности. У ову групу спадају:
- систем комплемената
- протеини акутне фазе запаљења
- лизозим
- пропердин
- базни протеини: спермин, спермидин, протамин, хистон итд.
Они играју важну улогу у процесима:
- опсонизације, која олакшава фагоцитовање бактерија
- хемотаксе, усмеравање кретања ћелија одбрамбеног система према месту инфекције
- лизирања бактерија, формирањем терминалног литичког комплекса од стране комплемената долази до уништавања бактерија.
[уреди] Цитокини
Су различите хемијске супстанце које производе различите ћелије организма. Основна улога им је у међућелијској комуникацији.
 |
За више информација погледајте Цитокини. |
У неспецифичном имунолошком одговору укључени су следећи цитокини:
- интерферпн α и интерферон β, значајни су у борби против вируса
- интерлеукин 1, фактор некрозе тумора, хемокини, значајни су медијатори запаљења
- интерлеукин 15, интерлеукин 12, активирају НК ћелије
- интерферон γ активира макрофаге
- интерлеукин 10, трансформишући фактор раста ß су значајни за ограничавање имунолошког одговора
- интерлеукин 6 стимулише пролиферацију неутрофилних гранулоцита, као и стварање протеина акутне фазе запаљења у јетри итд.
[уреди] Запаљенска реакција
Запаљење је неспецифчна одбрамбена реакција на оштећење ткива физичким, хемијским, биолошким агенсима, са задатком да се отклони узрочник запањења и регенерише (или репарира) оштећено ткиво.
|
За више информација погледајте Запаљење. |
[уреди] Специфични имунитет
Специфични имунитет се развија у контакту са узрочницима болести, не постоји пре првог контакта и потребни су дани, недеље, месеци да би се развио.
[уреди] Ефекторске ћелије специфичног имунитета
Лимфоцити (латински лимфа вода, цита ћелија) представљају велику групу ћелија у специфичном имунитету. Лимфоцити се даље деле на:
- Т ћелије, тј. Т лимфоците (воде порекло из тимуса)
- Б ћелије, тј. Б лимфоците (воде порекло из коштане сржи)
[уреди] Циркулишући ефекторски протеини
Систем комплемената који је овде већ поменут код неспецифичног имунитета припада такође и специфичном имунутету.
[уреди] Органи и ткива имунског система
На основу функција органи и ткива се деле на примарне и секундарне органе и ткива лимфног система.
Примарни органи и ткива су места где се лимфоидне ћелије производе и диференцирају. Тако је тимус примарни лимфоидни орган, док је коштана срж примарно лимфоидно ткиво.
Секундарни органи и ткива су она места ка којима лимфоидне ћелије мигрирају, долазе у контакт са антигенима и постају специфичне лимфоидне ћелије. Тако су, на пример, слезина и лимфни чворови секундарни лимфоидни органи, док су секундарна лимфоидна ткива она асоцирана са слузницама (енг. Mucosa Associated Lymphoid Tissue - MALT.
[уреди] Поремећаји
У поремећаје имунског система спадају аутоимуне болести, алергијске реакције, као и стања имунодефицијенције (смањене активности одбрамбеног система). Код аутоимуних болести је поремећено својству имунлошке толеранције према сопственом ткиву, па одбрамбени систем реагује против сопственог организма. Код алергијских реакција долази до претераног активирања имунског система, као и до активирања погрешних механизама одбране. Имунодефицијенције могу бити уроћене и стечене (нпр. СИДА)
[уреди] Погледати
- Хуморални имунитет
- Целуларни имунитет
- Т Лимфоцити
- Б Лимфоцити
- Макрофаги
- Моноцити
- Неутрофили
- Еозинофили
- Базофили
- Ћелије убице (НК ћелије)
- Систем комплемената
- Протеини акутне фазе запаљења
- Цитокини
- Интерлеукини
- Аутоимуне болести
- Алергија
- Имунодефицијенција
- СИДА
[уреди] Литература
- Снежана Живанчевић-Симоновић Александар Ђукић Општа патолошка физиологија универзитет у Крагујевцу медицински факултет ISBN 86-82477-65-3
- Arthur C. Guyton John E. Hall Медицинска физиологија савремена администрација Београд 1999 ISBN 6-387-0599-9
