Крајпуташи

Из пројекта Википедија

Крајпуташи су споменици постављени покрај пута, а по правилу посвећени пострадалим војницима сахрањеним у далеким земљама или којима се гроб не зна. Поготово се појављују после Првог светског рата као начин обележавања пострадалих из породице, а ради подсећања свих становника села и случајних пролазника о прерано прекинутом животу.

Највише их има по западној Србији. По правилу су једноставног облика, правоугаоног пресека и висине између метар и метар и по. На једној страни је нацртан или уклесан лик или фигура покојника, а са страна су уклесане пригодне речи хвале или захвалнице.

Данас, после много година, управо поруке које су исписане на крајпуташима чине специфичну збирку умотворина српског сељака и историју српског села.

Војнички споменик – част породице. Треба оставити поруку потомству: за вас даде млађани живот. Памтите, потомци. Камен крај друма или у дворишту. Камен пред кућним прагом. А питање војничке части није узбуђивао само XIX век. «Поделивши плен крај Платеје, Хелени су, и то сваки народ посебно, сахранили своје мртваце. Спартанци су ископали три гробнице. У прву су сахранили своје младе ратнике. У једној гробници били су млади ратници а у другој остали Спартанци, док су у трећој били схрањени хелоти. Тако су Спартанци своје сахранили. Тегаћани су такође посебно сахранили своје погинуле, али све у једну гробницу, а исто тако и Атињани своје, а Меграни и Флиућани своје војнике које им је поубијала коњица. Све ове гробнице биле су пуне. Али надгробне хумке других народа, које се још виде код Платеје, подигли су сами ти народи, стидећи се што нису узели учешћа у бици и то ради каснији покољења.

И чудно, као да су за стид и проклетство Егињана знале и српске мајке. Вукле су се – уклете – за војскама. А када не би нашле синове, враћале су се у своја далека села. Црни барјак на довратку огласио би погибију. Клесар је одмах добијао наруџбину.
Оставити макар насушни података. У то време писменост беше невелика. Понека књига и песмарица слепца Јеремије. Због тога је камен, исписан кривим словима, важно сведочанство о људима и времену.
Може то да буде и шкрт податак:
«Милета Маричић, војник 3.ч.1. батаљона, 4.п.пука, а погибе за српску слободу у својој младости у 26 години на пложају крстацу од аустро-немаца 1914 године. Бог да му душу прости...»
Док је света и века народе нека се зна за ово: «Спомен Сима Орестијевића из села Косовице, бившег председника општине косовачке, поживео 57 година а умре 29 маја 1899 године. Сима је први гласао да буде школа овде...»

Стећци су клесани у облику равних плоча и саркофага. Српски сеоски споменици имају облике крста и издужене коцке са равном плочом као надстрешицом. Мада је облик крста подесан за фигурална решења, клесари су га испуњавали ликом, па чак и фигуром. Полеђина је обично употребљавана за текст који има дражи као резба и рукописна невештина, па ипак, једна речитија полуписменост, јер је емотивна, словно и правописно неука, али задивљујуће укомпонована у камен. Ако је лице камена украшено крстом, фигуром и писмом, полеђина и хрбат добили су орнаментику и симболе који најчешће говоре о животу умрлих, њиховом имоновном стању, дужностима које су вршили за живота, љубавима за војне и земљу.

Најчешће је клесан и сликан војник. Ако је умро као сељак, орући њиву, или у кући, клесар неће заборавити да напише: бивши војник, «храбри» војник, служио у тој и тој јединици, учестовао у бојевима, носио толико и толико рана, ратовао за домовину.

Клесар-летописац није имао времена ни љубави да клеше слике из свакодневног живота. И тај свакодневни живот није биоо данашње-свакодневан. Много се ратовало. Војник је био најважнији. Младић у фесу, споменик из 1876. године, учестовао је у Јаворској бици. Младић у фесу, чији је лик изрезао непознати клесар, има у себи нечег светачког, непоколебљивог, сигурног, и, у исто време, осветничког и праведног. Као да је победио. Као да се није поражен вратио са ратишта. Левица на силаву за који је заденута кубура; у десници – крст. На полеђини сасвим обичан натпис, сличан многим натписима који имају намену да зауставе путника: «Српски роде, приђи и реци бог да прости ! Овде почива младић Ранко Ђорђевић из Белуше родом, бивши војник, поживе 21 годину а престави се у вечност шестог децембра 1876. године.

Сељак камнорезац није ни слутио да кривим линијама и јарким бојама пева и слави Србију. Настали у деветнаестом веку – споменици су данас прошлост. Време њиховог рађања: борба с Турцима, Бугарима, Немцима, Аустроугарима, Арнаутима. Самоникла уметност, присна као народна песма. Расла је упоредо с Вишњићем и Тешаном Подруговићем. Словом понекад бритка, понекад сладуњава, понекад жалостива. Уклета окамењена војска дизала се и диже да нас подсети како се живело и гинуло.

[уреди] Литература:

Бранко Радичевић: Сеоски надгробни споменици и крајпуташи у Србији