Милена Дравић

Из пројекта Википедија

Милена Дравић

Милена Дравић је позната српска глумица. Рођена је у Београду 5. октобра 1940. године.

Садржај

1 Филмови
2 Позориште
3 Награде
4 Филмографија
5 Спољашње везе

[уреди] Филмови

На филм је дошла случајно - плавокосу, пегаву средњошколку с коњским репом запазио је на насловној страни неке илустрован ревије редитељ Ф. Чап и дао јој улогу у свом филму Врата остају отворена (1959). Својим шармом и спонтаношћу наметнула се, па убрзо снима Дилижансу снова (Соја Јовановић, 1960), Заједнички стан (М. Вајда, 1960), Боље је умети (В. Нановић, 1961), Узаврели град (Вељко Булајић, 1961) и Лето је криво за све (Пуриша Ђорђевић, 1961).

Мотивисана успехом који је до тада постигла уписује Академију за филм, позориште, радио и телевизију. Када за своју шесту улогу - сеоске девојке која као прекобројна креће за момком на радну акцију у Прекобројној (Бранко Бауер, 1962) - осваја Златну арену на фестивалу у Пули, постаје јасно да је југословенска кинематографија добила изузетну глумачку особеност. Отада, сарађујући са више од тридесет редитеља свих генерација, непрекидно игра углавном главне улоге у више од педесет филмова најразличитијих жанрова, поставши једним од глумачких постулата српске кинематографије, иако је често играла и у другим срединама. Своју другу Златну арену добија за улогу кројачице која се прудржује партизанскоме бициклистичком батаљону у Бициклистима (П. Ђорђевић, 1970). Добитница је и пет Сребрних арена: године 1964. за комичну улогу у Литу виловитом О. Глушчевића, затим, године 1966. за суптилну улогу супруге у Ронду З. Берковића, те за улогу у ратном филму До победе и даље Ж. Митровића, 1967. за комичну улогу у Немирнима К. Ракоњца, те за трагичну улогу у Јутру П. Ђорђевића, 1969. године за комичну улогу првакиње у филму Крос кантри П. Ђорђевића, те за драмску улогу продавачице новина коју силује група доконих младића у Хороскопу Боре Драшковића, те напокон године 1974. за улогу жене из полусвета Депсу А. Врдољака. За упечатљиву улогу усамљене жене у паланачкој средини у Посебном третману (Горан Паскаљевић, 1980.) награђена је наградом за епизоду на фествалу у Кану.

Од бројних других филмских награда и признања истиче се титула „“Прве даме југословенског филма“ која јој је додељена на петим Филмским сусретима у Нишу 1970. године. Први део њене каријере обележен је континуираном сарадњом са Пуришом Ђорђевићем, а касније се, тежећи да искочи из оквира стереотипа - приближује авангардним редитљима окупљеним око Биоскопског клуба "Београд" и остварује запажене улоге у делима Душана Макавејева Човек није тица (1965.), као млада фризерка у средишту љубавног троугла, и Мистерије организма (1971.), као разбарушена револуционарка која пропагира сексуалну револуцију, те у Клаксону (К. Ракоњац, 1965.) и Заседи (Ж. Павловић, 1969).

Иако је у низу филмова успешно играла драмске улоге, њене најизразитије предиспозиције су, према властитом уветрењу, „карактерне улоге са елементима комедије“; то је дошло до пуног изражаја у вероватно најбољој серији забавних телевизијских емисија у Југославији - Образ уз образ телевизије Београд. Успешно је играла и у великом броју телевизијских серија и драма, а окушала се и у позоришту и то углавном и неформалним, алтернативним групама, те и у Атељеу 212. Била је фото-модел модног креатора Александра Јоксимовића.

[уреди] Позориште

Слика:Milena dravic2.jpg

Дебитује у позоришту Атеље 212 у Београду са ролом у комаду Боре Ћосића, 1971. године у представи “Улога моје породице у светској револуцији”, у режији Љубомира Драшкића. Одмах потом добија улогу у комаду “Лулу” Френка Ведекинда, “Код лепог изгледа” Едена Фон Хорвата, у режији Паола Мађелија, затим улогу Јуце у “Кир Јањи” у режији Дејана Мијача, “Чудо у Шаргану” Љубомира Симовића у режији Мире Траиловић. Улогу Емилије игра у алтернацији са Секом Саблић. У комаду Јелице Зупанц “Црњански или лако је Андрићу” игра једну од главних улога уз велику Рахелу Ферари.

Главну улогу уз Петра Божовића и Драгана Николића (супруга) игра у “Декамерону” у режији чувеног европског редитеља Роберта Ћулија.

Са представом “Птиц и птица” Слободана Стојановића, режија Дејан Мијач, са супругом Драганом Николићем, дебитује у Звездара театру у коме ради и данас. У “Урнебесној трагедији” Душана Ковачевића игра улогу Рајне уз Бату Стојковића, Аницу Добру, Лазу Ристовског, Драгана Николића, Љиљану Драгутиновић, и др. У режији Бранка Плеше, а по тексту Новице Савића “Како потаманити гамад”, игра уз Ђузу Стојиљковића, Бранимира Брстину, Ралета Миленковића, Милицу Михајловић и др. У представи “Лари Томпсон - трагедија једне младости“ Душана Ковачевића остварује лик Катарине, управнице позоришта уз Бору Тодоровића, Миодрага Кривокапића, Љиљану Драгутиновић, Бату Стојковића, Бранку Петрић и др. Одиграла је и улогу “Велике Маме” у римејк представи “Коса”.

У Култ театру добија улогу у комаду “Оксиморон” Светислава Басаре у режији Дејана Мијача. Партнери у тој представи су Богдан Диклић, Драган Николић, Драган Зарић, Лане Гутовић, и др.

У међувремену ради на моно представи “Милена у свету мушкараца” Душана Радовића а у режији Милоша Радовића. Са овом представом гостовала је у Словенији, Македонији, Кипру, Будимпешти, Бечу, Њујорку, Торонту, Ванкуверу...

У Крушевачком позоришту игра у Јонесковој “Ћелавој певачици”, у режији Јагоша Марковића.

2000. године добија позив да својим учешћем у представи “Бокешки Д-мол” Стевана Копривице у режији Милана Караџића помогне стварању једног новог позоришта у Тивту. Представа постиже огроман успех. Улогу Марије, мајку младе јунакиње Катарине, коју тумачи Јелена Џокић игра са великим задовољством. Директног партнера у улози мужа игра Младен Нелевић.

Почетком 2004. године спрема улогу у представи Тиватског позоришта, “Јелена Савојска”. Игра Маргарету Савојску, краљицу, жену краља Умберта Савојског тј. мајку Викторија Емануела трећег у режији Роберта Рапоње.

[уреди] Награде

Награда “Ћуран” за улогу у представи “Птиц и птица” на фестивалу Дани комедије, у Јагодини,
Награда “Ћуран” за улогу у представи “Ћелава певачица” на фестивалу “Дани комедије” у Јагодини’
Награда “Жанка Стокић” која се додељује за целокупни животни уметнички опус и допринос.
За улогу у филму “Прекобројна” Бранка Бауера, добија награду “Златна арена” на тада најпрестижнијем филмском фестивалу у Пули,
За улогу у филму “Јутро” у Венецији добија награду “Златна ружа”,
За улогу у копродукционом филму чешке и америчке продукције “Вода нешто носи”, чувеног писца Лајоша Зилахија, а у режији оскареваца Јан Кадара и Елмара Клоса, добија европску награду “Златни Давид”, као најбоља европска глумица 1978. године.
За филм “Специјални третман” Горана Паскаљевића и Душана Ковачевића добија Канску награду 1980. године.