Митра (митологија)
Из пројекта Википедија
Митра је праисторијско мушко божанство, земаљски израз сунца оплодитеља живота, испољено у бику и често спарено са Анахитом, божанством вода које је стари маздаизам доводио у везу с реком Оксус, касније је аријанизован. Као мушки Бог рата, Митра ће играти прворазредну улогу у маздаистичком пантеону и народској религији Персије, све до Римског царства које ће га усвојити. Истовремено, Ахура Мазда биће изнад њега само у зороастризму и у краљевској религији Ахеменида у којој ће велики персијски Бог тек узгред признавати надмоћ сунчанога Бога, час одуховљеног у Воху Манаху, зороастерској доброј мисли, да би био присаједињен синкретизму Мага, час хеленизованог и поистовећеног са Аполоном. Заратустра је био први који је са гнушањем одбацио суровост и бескорисност приношења ових жртви, које су биле достојне једино примитивним племенима.
Ако нисмо свесни универзалног значаја култа дивинизованог бика као оплодитељског симбола, и његовог жртвовања упоредо са жртвовањем других животиња (коња, оваца), нећемо моћи да разумемо ни колики је преврат Заратустрина реформа увела у примитивно религијско мишљење. Ова жртва-паљеница праћена је хтонским обичајима, како у Персији, тако и у Индији, са Нандијем, богом-биком, или са Дионисом, његовим видом на западу, богом опојних пића, плесачем на сатурналијама и баханалијама. У доба Заратустре митско-ратничке мушке заједнице, окупљене под знаком Митре, прошириле су своје сурове поступке даљем целог индо-иранског света. Ова братства младих ратника названих "курјаци" мешала су оргијастичке обреде с крвавим жртвама под знамењем змаја или вука. Посвећеници ових чета организованих изван феудалних структура ходали су и борили се безмало наги, имали коврџаву косу и распознавали се по црној боји своје заставе, одеће и кациге. Ове ратоборне обичаје персијски ће феудални поредак мало помало искористити и усмерити да би послужили под видом дисциплиноване борбености у ахеменидској војсци, све до "краљеве свите" персијских династија. У Заратустрино доба, те банде су биле солидарне са карапанима (врачима) и кавијима (владарчићима) које је он подједнако осуђивао. Ово доба високог персијског феудалног система поприма вид свеопште анархије, у којој су се утврђене оазе у долинама и тврђаве по планинама морале бранити, истовремено, и од пљачкашких упада номадских коњаника и од пустошења фанатичних банди које су се покоравале оном ко да више. Код Заратустре ће традегија те слике искрснути с патетичном очигледношћу: ратарство које оплемењујућим радом заузима земљу јемац је друштвеног мира и мирољубивих обичаја, како за људе тако и у њиховом односу према животињама. После аријевских родова који су прихватили седелачки начин живота на рубовима источне Персије и азијских степа, сакијска племена усталила су се у оазама које су створили њихови претходници и бавећи се земљорадњом и занатством, интегрисала се у персијско друштво. Друга која се нису могла приклонити земљорадњи, наставила су с номадским животом у целом оном пространом, безмало пустињском крају који је у Авести означен називом Туран, а протезао се од Аралског мора и реке Јаксарт до Алтајских планина које обрубљују Монголију, и у којем ће у VI. веку пре Хриоста настати једна врло самосвојна цивилизација, Саки и Масагети. Али безмало потпуна једнодушност варварских поступака у заратустранско доба, било да су посреди Туранци или Асирци, обичаји због којих је пророк био огорчен и кад су погађали људе и кад су погађали животиње које им служе, судариће се са бедемима једне натчовечанске етике, успостављене насред античког света, на начин исто толико категоричан колико и неочекиван и ванвремен: узвишени морал, који је попут грома пао с неба, и који задивљује и дан данас.
