Дионис
Из пројекта Википедија
Дионис је стари грчки бог плодности, вегетације, живота, вина и уживања. Био је син Зевса и Семеле, богиње из Тебе. Етимологија имена се изводи од речи Дио - ген. од Зеус и нyсос - трачка реч за сина. У римској митологији је представљан као Бахус (отуда назив баханалије). Познат нам је и под другим именима, као нпр. Јахус или Загреј. Његов култ се веома развио у старој Грчкој, нарочито међу многобројним следбеницама познатим као Менаде.
Садржај |
[уреди] Долазак на свет
Долазак Диониса на свет је донекле чудан, чак и за грчку митологију, па изазива тешкоће у његову смештању унутар пантеона грчких богова. Његова мајка је Семела, кћи Кодмуса, сина краља Феникије и брата Европе. Семела је смртница, људског је рода, док је отац Диониза Зевс, краљ богова.
Постоји неколико верзија приче о Дионисовом доласку у постојање, но заједничка свима је његово поновно рађање (ускрснуће). То поновно рађање је и главни разлог његовог поштовања у религијским мистеријима - смрт и ускрснуће су били елементи мистичког откривења.
Једна од прича о Дионису (из орфичких химна) говори како је Хера, Зевсова жена, љубоморна на дете које није било њено послала Титане да га растргају. Они су дете намамили играчкама и растргали га на комадиће, и готово целог појели пре него што их је Зевс успео растерати својом божанском грмљавином. Једини део који је спашен било је његово срце. Зевс је срце усадио у утробу Семеле и Дионис бива поновно рођен.
[уреди] Дионисове оргије у Грчкој
Дионисове помахнитале и оргијастичке светковине никада нису потпуно прихваћене у старој Грчкој, а у неким градовима-државама (полисима) су биле забрањене. Познат је покушај тебанског краља Пентеја да забрани обожавање Диониса. Краљ је, према предању, покушао да баци Диониса у тамницу, али су ланци спали са њега а затворска врата нису могла да се затворе. Дионис је онда обећао Пентеју да може лично да посматра тајне ритуалне на планини близу града, али само ако се преруши у жену. Краљ је одмах пристао, и прерушен у жену, посматрао је Менаде сакривен на дрвету. Али, Менаде су га ускоро откриле и у фанатичном лудилу помислиле да је лав, те су га растргле на комаде. Његова мајка Агава, која је била једна од водећих Менада, схвативши на своје ужасавање шта су учинили, напустила је Тебу и отишла у својевољно изгнанство.
У спису "О врлинама жена", Плутарх износи како су једаред у ноћном махнитању залутале тебанске Тијаде и не знајући дошле у Амфису, где су од умора и никако не долазећи к себи спустиле се на трг и заспале. У страху да им се што не догоди, јер је град због ратног стања био пун војника, Амфишанке похиташе на чаршију, стадоше у круг око заспалих Тијада и чуваху их тако докле год су спавале. А кад се пробудише, нађоше им се при руци, окрепише их јелом и испратише их до границе.
[уреди] Дионисове оргије у Риму
Непокорни Дионис је задао Римљанима прилично невоља. Овај бог плодности, вина и уживања није био пригодно божанство ни за све Грке али су Римљани још више били узнемирени његовим оргијастичким светковинама. Римски сенат је 186. пне. донео оштар закон против блуда и Дионисових следбеника и следбеница. Неколико хиљада људи је погубљено пре него што је култ Бахуса, бога вина, одбацио дате аспекте Диониса којима су се званичници успротивили. Овај пример добро осликава процес којим су грчка и римска митологија спојене у 2. веку п.н.е.
[уреди] Савремена тумачења
Милош Ђурић, цењени српски хеленолог, порекло Дионисовог култа налази у осећању пролазности људске индивидуалне егзистенције. “Људски нараштаји пролазе незаустављиво и неповратно, а појединачно ломно људско биће, које се не задовољава тиме да буде само мехур на реци пролазности, налази непролазан живот у мистичко-екстатичком култу Диониса, бога природе која се непрестано подмлађује.”
Главни циљ Дионисових оргија била је, дакле, екстаза, и у њој се верницима отварала нова област искуства, о којој они у свакодневној атмосфери свог ограниченог постојања ништа нису знали. То ново искуство није ништа друго него субјективан доживљај бесконачноси и апсолутности, и то осећање душа је даље развијала као уверење да је она божанске природе и да ће, после смрти, када се ослободи ускоће тела, засвагда живети божанским животом каквим је, за кратко време, живела док је била у екстази.
Чињеница да су Грци у своја вина додавали разне друге састојке навела је многе, укључујући Роберта Гровеса, на закључак како неки од тих састојака имају халуциногено дјеловање. То донекле потврђује и “чаробни напитак”, тадашње зачињено вино, које се повезује с дионизијским ритуалима, за који се говори да садржава отровни бршљан. Такођер знамо да су шамани тог подручја употребљавали датуру и бунику.
Фридрих Ниче, на завршетку Сумрака идола, изражава се овако: “Тек у Дионисовим мистеријама, у психологији диониског стања, избија основна чињеница хеленског инстинкта – његова воља за живот. Шта је себи Хелен зајемчавао овим мистеријама? Вечан живот, вечно повраћање живота; будућност у прошлости обећану и посвећену; триумфаторно Да за живот изнад смрти и мена.”
Савремени амерички песник, Џим Морисон, трагом Ничеа, открива сугестивну моћ Дионисова култа, што долази до изражаја у многим његовим поступцима и песмама.
[уреди] Литература
- Милош Н. Ђурић, Историја хеленске етике
- Артур Котерел и Рејчел Сторм, Свеобухватна енциклопедија митологије
 |
|
