Нови Бечеј

Из пројекта Википедија

Нови Бечеј је среско место у Банату, поред Тисе.

Први помен Новог Бечеја је из 1332-1337. године. У првој половини 15. века Нови Бечеј је био у поседу српских деспота. Ни у време Турака није опустео. 1717. године имао је 20 пописаних српских домова и припадао је бечкеречком округу. Српска црква подигнута је 1742. У другој половини 18. века у Новом Бечеју је почело насељавање Мађара. 1848. године биле су крваве борбе, а 1886. изгорела је трећина Новог Бечеја.

[уреди] Историја

Веома тешко је у неких десетак минута изложити богату политичку, културну, пре свега мултиетничку и мултиконфенсионалну историју наше вароши, ризикујући да Вам кажем пуно тога познатог, али ћу покушати да кажем, по мени оно што је за наше место у историјском смислу најважније.

На обали Тисе, на овим просторима, било је изазовно и највероватније лепо живети и три миленијума пре нове ере, о чему сведоче археолошки неолитски остаци, од пре три хиљаде година пре нове ере на Матејском броду, али и каснији из времена бронзаног доба на Борђошу, Шимуђу и други. Први писани извори потичу из XI века, тачније из 1091. године, мада се најпоузданије неможе устврдити да се у тој повељи ради баш о нашем Бечеју када је, вандалско плене Кумана, под вођством извесног Каполча, Тису прешло највероватније баш ту неких километар узводно.

Први поузданији подаци о нашем Бечеју помињу се у једној повељи угарског краља Беле IV из 1238.године.

Немирна средњевековна времена, нарочито пропраћена крсташким ратовима појачала су значај, посебно стратешке и привредне контроле преласка Тисе на овим просторима, али ни верски значај није био неважан, када се гради велелепна црква Арача чији су остаци и данас под заштитом UNESCA.

У циљу контроле преласка Тисе код Новог Бечеја, где је трговина и пласман, посебно жита, на Запад, била развијена још у средњем веку, гради се и утврђени град у XIV веку, који су угарски краљеви често даривали својој властели, а једно време ову тврђаву држао је и деспот Стеван Лазаревић, а ту је проводио своје старачке дане и српски деспот Ђурађ Бранковић, уживајући у Тиси и лову.

Моћна турска војска, у свом европском походу, освојила је бечејску тврђаву, 19. септембра 1551, када је спаљена и Арача, а касније претворена у џамију. И сами Турци сватили су значај утврђеног града и његове улоге у контроли пловидбе Тисом и преласка баш ту, где су се могли остварити не мали приходи. Познати турски путописац Евлија Челебија обилазећи ове крајеве у XVII веку записаће да је „град на Тиси диван, четвороугласт, а обухвата површину од 500 корачаји“. Он хвали становништво као веома гостољубиво, а варош као угодну и красну с много вртова и винограда.

После великог бечког рата, а одлукама мира у Сремским Карловцима 1699. и ово утврђење имало се разрушити, што је нажалост веома савесно и учињено 1701. године.

Од половине XVIII века почиње развој два насеља која су настала у близини тврђаве - Врањева и Новог Бечеја. Развојачењем Потиско-поморишке границе 1751 Срби граничари који нису отишли у царску Русију основали су ново насеље Врањево које ће ући у састав Великокикиндског диштрикта. Они су сада постали важни извозници банатског жита, док је новобечејско насеље било насељено, углавном мађарском сиротињом које је радило на спахилуку Сисањиа.

У XIX веку оба насеља доживела су одређени цивилизацијски процват, нарочито када је изграђена пруга 1884. Нови Бечеј и Врањево добијају и на значају, у привредном смислу, када се гради и путничко бродско пристаниште где је у ове крајеве 1872. пристао и брод који је довезао цара Фрању Јосифа који се посебно одушевио вином крокањ са Бисерног острва и касније га често и радо пио.

За индустријски развој Новог Бечеја биће важно у нареним деценијама, не само изградња млина, већ и 1907. фабрике за производњу цигле и црепа коју су основали браћа Бон.

За историју Новог Бечеја вредно је поменути да је у нашем месту присутна и значајна културна традиција. Примера ради поменућу само чињеницу да је у њему, тј. Врањеву, постојала дилетантска позоришна дружина пре оснивања Српског народног позоришта у Новом Саду 1861.

У Новом Бечеју родиле су се и живеле многе значајне личности. Поред сувише познатих, пре свега композитора Јосифа Маринковића, театролога Јоце Савића, руског конструктора авиона Огњеслава Костовића, свештеника и академика Јенеа Сентклараиа (тј. Еугена Недића); овом приликом поменуо бих само нека имена и то: грофа Кароља Леинингена, новобечејског зета, који је стрељан у Араду после револуције 1848., Дамаскина, илити Димитрија Бранковића, архимандрита Крушедолског манастира и ректора Карловачке богословије, затим епископа бачког Никанора Иличића, Љубомира Павловића, лекара и посланика у Угарском сабору, правника и великог добротвора Владимира Главаша, адвоката Владимира Мајинског, глумицу Драгињу Ружић, последњег бана Дунавске бановине Милорада Влашкалина, учитеља Жарка Чиплића, банкара и штампара Гигу Јовановића, лекара Оскара Сауера, фотографа Константина Вукова, јавног бележника Јована Пивничког, апотекара Ласла Гуловича и многих, многих других.

Између два светска рата значајну цивилизацијску тековину у месту оставили су и руски емигранти, када је одлуком просветних власти Краљевине СХС баш у Новом Бечеју обновљен женски Харковски институт који је основан у царској Русији 1812.

У периоду између два светска рата 1929. године постојала је идеја да се ова два насеља административно споје, али Врањевчани то нису желели. Ипак до спајања ће доћи после Другог светског рата 1946. када ће насеље добити нови назив Волошиново, а тек 1952. оно ће понети име које и данас носи.

                                                                      Проф. др Александар Касаш

[уреди] Види још

• Ново Милошево
• Карлово

[уреди] Литература

• Народна енциклопедија, 1927 г.

[уреди] Спољашње везе

• Страница Новог Бечеја