Операција Ваздушни мост

Из пројекта Википедија

Операција "Ваздушни мост" је највећа акција спашавања савезничких снага иза непријатељских линија у Другом светском рату, која је изведена у Србији. Била је то драматична операција, изведена од стране авијације САД-а у сарадњи са Југословенском војском у Отаџбини.

[уреди] Ваздушни мост

Када је од краја 1943. године авијација Западних савезника почела да бомбардује нафтна поља у Румунији, која су била од виталног значаја за Хитлерову ратну машину, њени авиони из база у Италији летели су преко Србије. Тако су многи авиони, погођени од стране немачке противваздушне одбране, пали изнад Србије. Видевши дим из авиона и отворене падобране, немачке јединице су хитале према пилотима. Али, четници су увек стизали први. Потом су Немци уценили све савезничке пилоте, нудећи велике количине злата. Међутим, ниједан није продат.

Четници су на тај начин спасили око 700 савезничких пилота. Највећи број пилота је евакуисан са импровизованог аеородрома у селу Прањани код Чачка, августа 1944. године. Четничке бригаде су блокирале околне немачке гарнизоне, док су савезнички авиони из ноћи у ноћ, слетали на сеоски аеородром и одвозили оборене пилоте у Италију.

[уреди] Шумски аеородром у Прањанима

Командант 1. равногорског корпуса капетан Звонимир Вучковић добио је од Врховне команде депешу, која је била од нарочитог значаја и која гласи:

"Формације савезничких авиона, дејствујући на објекте на непријатељској територији, прелећу нашу земљу. Из оштећених авиона посада се спасава искакањем. Спашени авијатичари из свих крајева земље биће упућени вама. Припремите заштиту, снадбевање и евакуацију истих - генерал Михаиловић."

На северозападном крају села Прањани, који је испресецан потоцима и увалама и покривен шумом, лежи гола зараван звана Галовића Брдо. На том платоу деца су се играла клиса, а сеоска омладина, када је лепо време, развије ту недељом и празником велико коло. Зараван је мање од километар дугачка и свега две - три стотине метара широка. Капетан Звонимир Вучковић је веровао да ће та гола ливада, када се добро поравна, решити проблем евакуисања о коме се говорило у наређењу Врхоне команде. После једне шетње по Галовићима, ОСС капетан Џорџ Мусулин, члан америчке војне мисије се сложио са мишљењем капетана Звонимира Вучковића.

Резервном капетану Николи Веркићу, инжењеру по занимању, који је до тада проводио време углавном у штабу 1. равногорског корпуса, командант Вучковић је поверио задатак изградње аеродрома. Веркић је искусио да се за један и много мање амбициозан подихват морао углавно ослањати на импровизације.

Средства која су четници поседовали тешко би се могло убројити у алат за изградњу аеородрома. Пијук, лопате, волови и голе руке, било је све што су имали на располажењу. Такође су користили и динамит који им је одлично послужио. Тако наоружани одмах су се бацили на посао. Више од стотину копача и исто толико воловских кола сакупљено је на мобу. Због што веће тајности углавном се радило ноћу. Из оближњих градова Немци су још вребали, мада су њихове јединице од краја 1943. године ређе скретали са главних комуникација. Осигурању од домаћих ухода и издајника четници су морали да поклањају највећу пажњу, како за време радова тако и доцније када је, по четничком мишљењу, аеродром био завршен. Копање, нивелација и сеча пролаза стварали су нове жуљева на сељачким рукама. Али и поред свих жуљева и тешкоћа, били су врло срећни када су Врховној команди при крају месеца марта 1944. године упутили извештај да су послови око аеродрома завршени.

Међутим, неколико дана доцније, пошто је једна савезничка комисија састављена од Британаца при штабу генерала Драгољуба Михаиловића стигла да прегледа и одобри употребу аеродрома, од четничког весеља није ништа остало. "И сувише је кратак", гласило је њихова пресуда. Места за протестовање није било, јер нису били упућени ни у димензије ни у друге норме савременог летелишта. Амерички капетан Џорџ Мусулин, покушао је међутим, и доста жучно, да их убеди да је аеродром адекватан за сврху евакуације, али Енглези на његове протесте нису уопште освртали. Утучени и прилично бесни, четници су напустили утабане Галовиће.

Када се до почетка лета 1944. године повећао број савезничких авијатичара који су искакањем на територију четничких јединица се спасили од Немаца. Генерал Драгољуб Михаиловић је издао лично наређење капетану Звонимиру Вучковићу да се почне са евакуцијом авијатичара са аеродрома у Прањанима, пошто се њихов број повећао на око сто и да стално расте. Када се капетан Вучковић вратио из Врховне команде у Прањане затекао је још неколико нових група америчких авијатичара. Послао је извештај у Врховну команду да је њихов број премашио стотину и притом добио упуство од команде да их подели у неколико група, стим да пет или шест најстаријих по чину задржи поред себе у штабу корпуса као одбор са којим треба да решава проблеме који се буду само њих тицали. Тако су убрзано на терену 1. равногорског корпуса имали четири групе од којих је свака, средином лета 1944. бројала педесет па и више авијатичара. Од петорице авијатичара, углавном професионалних официра, образован је одбор. Адвокат из Београда Радоје Вукчевић, који је једини међу четницима знао нешто енглески, служио је као тумач.

Преко југословенске избегличке владе, која се почетком 1944. године преселила из Лондона у Каиро, четници су слали радио извештаје са списковима спашених авијатичара како би се њихове породице и команда XV ваздухопловне снаге била обавештена о судбини ових младића. Поред осигурања и исхране, питање лечења пало је искључиво на 1. равногорски корпус. Тај проблем је био толико акутан да су скоро све паре, које је корпусна каса добијала из Врховне команде, делили куририма, упућујући их на разне стране да траже завоје, ињекције, сулфа - лекове и све друго што је могло користити рањенима и болесним. Од две стотине златника којима је располагала корпусна благајна и за које је капетана Вучковић покушавао да набави муницију, утрошио је више од половине само за потребе савезничких авијатичара.

Преко радио станице Врховне команде упићивала је депеше у слободан свет да је спашено и да се налази на сигурном месту следеће особље X америчеке ваздухопловне снаге:

• Lt. Joseph Buchhler, пилот, Long Island, N. Y

• Lt. Robert Cole, помоћник пилот, Syracuse, N. Y

• Lt. George Salapa, Jt, навигатор, Cleveland, Ohio

• Lt. Charles Davis, радио оператор, Washington, D. C

• Sgt. Frederick A. Zuercher, митраљезац, Milwaukee, Wisconsion

• Sgt. John O'Grady, митраљезац, Clifton, New Jersy

• Sgt. Gorge G. Koch, Jt, митраљезац, Savanah, Georgia

• Sgt. Gerge R. Huard, Jt, мираљезац, Fort Worth, Texsas

• Sgt. David E. La Bissoniere, митраљезац, Milwaukee, Wiscosion

• Sgt, Bernard Larvin, митраљезац, Austin, Texsas

Више од двадесет и пет оваквих група које су искочиле на простор између Дунава и Јадранског мора приспеле су тога лета у Прањане. Већ средином јула бројно стање америчких авијатичара сакупљених у Првом равногорском корпусу достизало је две стотине људи. Када су четници поново ухватили везу са са америчком командом у Италији, добили су обавештење да ће XV ваздухопловна снага у најкраћњм времену упутити једну специјалну екипу у Прањане са задатком да евакуишу америчке авијатичаре који падају на територију контролисану од Југословенске војске у отаџбини. Дан доцније, утврдили су 2. август као пожељан датум доласка њихове мисије.

Четници су од 2. до 10. августа 1944. године успешно омогућили евакуацију више од 500 савезничких авијатичара са аеродрома у Прањанима.

[уреди] Извор

• Овим догађајем посвећена је књига Миодрага Д. Пешића, публицисте из Београда, који је својевремено као млад четник, учествовао у "Операцији Ваздушни мост".