Парна локомотива
Из пројекта Википедија
Парна локомотива је локомотива која користи за погон пару. Парне локомотиве су и прве локомотиве у историји железница. Погонско средство (пара), се добија приликом горења дрва, угља или кокса, који је био најефикаснији. Основу за развој парних локомотива је поставио Џејмс Ват, инвентор парног строја, 1765.
[уреди] Историја
Од првог парног строја до изградње прве локомотиве прошло је више од 100 година. Прве парне машине су биле веома неефикасне, мале јачине и брзо су се квариле. Прве парне локомотиве је направио енглески инвентор Ричард Тревитик (Richard Trevithick) 1804. Локомотива је вукла 10 тона, 70 путника, 5 вагона на релацији 14 километара. Локомотива је била употребљена само три пута. Те прве тестне вожње локомотиве видео је и млади Џорџ Стивенсон (George Stephenson).
Прву комерциално успешну парну локомотиву направио је Метју Муреј (Matthew Murray) 1812. и назвао ју је Саламанка (Salamanca). Саламанка је била узкотирна локомотива. 1813. Кристофер Блекет направио је Пухајучег Билија (Puffing Billy), који је данас на оглед у лондонском музеју као најстарија постојеча локомотива.
Тек је 1814. Џорџ Стивенсон, одушевљен на прве локомотиве, направио локомотиву са погоном који нам је познат данас. 1825. направио је прву парну локомотиву за јавни саобрачај а 1829. направи легенрадну Ракету (The Rocket). Ракета је била победничка локомотива на тендерима и локомотиве Ђорђа Степенсона су се прославиле у свету. Локомотиве по његовој лиценцији радиле су се у САД и Европи.
