Пеко Дапчевић
Из пројекта Википедија
 |
Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири. Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење. |
Генерал-пуковник Пеко Ј.Дапчевић је рођен 25. јуна 1913. године у селу Љуботину срез Цетиње, Црна Гора.
Садржај |
[уреди] Школовање
Још као гимназијалац на Цетињу учествовао је у два штрајка, а као ученик осмог разреда био је ухапшен због активног учествовања у манифестацијама напредне омладине и због тога је био хапшен. Пеко Дапчевић је био велики патриота. Црногорац у чијим венама тече Његошева крв, у коме има црногорског чојства и јунаштва.
По завршетку гимназије уписао се на Правни факултет Универзитета у Београду и убрзо, у својој двадесетој години постао је члан КПЈ.Три године касније касније вратио се у свој родни крај и као члан окружног комитета Партије радио на стварању и јачању партиских организација. У борби против групе фашисте Омиљена Милића, године 1935. Пеко Дапчевић је био озлеђен по глави.
[уреди] Шпанија
У мају 1937. Пеко Дапчевић је отишао у Шпанију да помогне борбу херојског шпанског народа која је задивљавала читави слободољубиви свет. После краће обуке он је, као борац-митраљезац, био у батаљону "Димитров" 15. Интернационалне бригаде. На фронту Брунете, код Мадрида, рањен је у главу. После изласка из болнице постао је политички делегат вода и убрзо политички комесар чете.
Ускоро је у борбама испољило своје војничке способности и постао командир чете. На фронту код Ебра поново је рањен у главу, а 1938. рањен је трећи пут у руку. У разним борбама (Кинто, Белчите и Каталонију)испољио је високе ратничке способности. За кратко време постао је капетан шпанске републиканске војске. У Шпанији се борио до краја.
[уреди] Логори
Када је фебруара 1939. године после пораза шпанске републиканске војске са осталим добровољцима прешао француску границу, чекали су га концентрациони логори. Реакција Француске бацила га је, заједно са осталим борцима интернационалних бригада у концентрациони логор-у Анжелесу (Angeles). С групом својих пријатеља из шпаније, француска га је полиција затворила у тврђаву Кољуре. У логору је остао до октобра 1940. године. Тада су Пеко Дапчевић и Фадил Јахић Шпанaц добили задатак да побегну из логора и да организују бекство осталих другова. У вези с тим Пеко Дапчевић у априлу 1941. одлази на рад у Аустрију, одакле организује бекство и пребацивање другова у домовину.
[уреди] Повратак у домовину
Одмах после повратка у домовину ухапшен је у Сомбору и спроведен за Црну Гору. Са станице у Никшићу Пеко Дапчевић је побегао. Са друговима из свог ранијег детињства Пеко Дапчевић се састао у чувеној тринестојулској бици, у борби на Кошћелама (на цести Цетиње-Ријека Црнојевића) 1941 године. Тога дана цестом је пролазио комплетно опремљен, упућен за источни фронт, мотомеханизовани батаљон италијанских окупационих снага. Одред бораца из општине у којој се родио Пеко повео је наравну борбу са окупаторским батаљоном. Борба је почела у рано јутро и постојала све жешћа и све неизвеснија. Када се од бораца са једне и друге стране друма пронео глас "Дошао је Пеко!", борци су добили додатни елан заједно са Пеком засули бомбама окупаторски батаљон, јуришали, и до ноге га потукли.
Од тада Пеко се није одвајао од јединица које су неустрашиво и немилосрдно тукле окупатора. Пеко Дапчевић је учествовао у руковођењу устанком у Црној Гори. У септембру 1941. именован је за члана Главног штаба Црне Горе и члана Врховног штаба. На свој Ловћенски партизански одред Пеко Дапчевић је преносио своју неустрашивост, одлучност и богато искуство стечено у Шпанији. Налазио се увек тамо где је било најтеже и најозбиљније и личним примером и храброшћу високо подизао елан својих бораца. Све до маја 1942.године водио је борбу у Црној Гори, а тада постао командант Главног Штаба за Црну Гору. Тад је имао чин мајора, али пошто тада још нису били установљени чинови НОВЈ и ПОЈ, имао је само ознаку команданта Штаба.
Пеко Дапчевић је командовао јединицама које су 1944 ослободиле Београд. У том својству сматран је за ослободиоца Београда.
Револуционар и доследни интернационалиста, цео свој живот провео у борби за остварење комунистичких идеја. У свом животу је прешао пут од илегалног партијског рада, учешћа у рату и револуцији, освајања власти, до хапшења, прогона и боравка у емиграцији. Због сукоба са класним непријатељем и борбе против ревизионизма провео више од 22 године по затворима и логорима Југославије. Са групом марксиста-лењиниста оснива 1992. године Партију рада.
Умро је 1999. у Београду.
