Петар Добрњац

Из пројекта Википедија

Петар Теодоровић Добрњац се родио 1771. године у пожаревачкој нахији, у селу Добрњу. У младости је био хајдук неко време, а потом је као сељак трговао углавном живом стоком. Године 1804. био је буљубаша (заповедник чете) под Миленком Стојковићем. 1805. године учествовао је у боју на Иванковцу против Хафиз-паше, после које га је Совјет прогласио бимбашом (заповедник над 1000 људи) и војводом. После битке код Делиграда (1806), против скадарског Ибрахим-паше, долази у ред првих старешина у земљи. Када је Карађорђе 1809. године поделио војску на четири дела, јужни део, који је био усмерен ка Нишу водио је Милоје Петровић. Због свађе између Добрињца и Милоја Петровића изостала је помоћ војводи Стевану Синђелићу, у боју на Чегру (1809), што је довело до српског пораза. После пада Делиграда (1809.) напустио је Србију због неслагања са Кара-Ђорђем. 1810. се вратио у земљу на интервенцију Русије, али је 1811. поново протеран. По слому I српског устанка (1813. године), Петар је покушао да учини нешто за Србе и Србију, али му се није дало. Ишао је чак до Париза и Петербурга код Родофиникина, али безуспешно.

Петар је примао од Русије годишњу пензију од 300 дуката, а после закљученог мира између Руса и Турака 1812. године из Каравлашке се сели у Бесарабију, где је држао бољарска села под закуп и вратио се трговини.

У II српском устанку (1815.) био је повереник кнеза Милоша код руског цара Александра I, али се није враћао у Србију.

Петар Добрињац је имао два сина, али су обојица умрла у Петербургу, у кадетском корпусу, и једну ћерку, Љубинку. Она је била удата за Кузмана, сина Луке Лазаревића. Петар је умро у Јашију 1828. године.

Вук Караџић га овако описује: "Био је крупан и пун човијек, и више плав него смеђ. Кад је изишао из Србије (1811. године), може бити да му није било још пунијех 40 година. Био је шаљив и не само говорљив него и рјечит: кад би што приповиједао, тако је знао редом говорити као да чита из књиге. Као старјешина, био је велики јунак, особито знајући људе к себи привући и наговорити их да га слушају; непогодан је био за оне који су хтјели да му заповиједају, али према својијем подручницима и друговима био је врло љубазан. Читати није знао, али је био онда једини старјешина у Србији овога реда који је писарима знатнија писма (на велику господу) казивао ријеч по ријеч."

[уреди] Занимљивости

Петар Добрњац је остао запамћен по изреци коју је први изговорио Карађорђе:^[1]

„Говорити, а мом к...., а Петру Добрњцу, све једно!“

({{{2}}})

која је изречена почетком 1807. године када је Карађорђе сазнао да је Добрњац у Параћину на своју руку побио турске посланике који су пошли на преговоре у Београд. Данас се слична пословица користи за опис некога ко је тврдоглав и недоказан.