Светозар Боројевић
Из пројекта Википедија
Светозар Боројевић од Бојне, (13. октобар 1856, Уметићи, Лика – 23. мај 1920, Целовец); барон, фелдмаршал аустро-угарске војске.
Рођен је у Бојни (стара Војна Граница), у српској православној породици. По неким изворима сматрао је себе православним Хрватом, мада је могуће да је у питању историјски фалсификат. Завршио је Војну Академију у Винер Нојштаду (Wiener Neustadt, Бечко Ново Место), произведен за пешадијског потпоручника и ускоро завршио ратну школу (генерал-штабну академију) у Бечу и преведен у генералштабну струку. Командовао је основном јединицом у пешадији, као генералштабни официр био је на положајима, који су одговарали чину, а као генерал био је командант домобранске дивизије и домобранскоиг дистрикта (Домобранског окружног заповједништва) у Загребу.
После окупације Босне и Херцеговине 1878. налазио се на разним високим положајима у војсци. Као генерал 1904. командовао је Четрнаестом пешадијском бригадом у Петроварадину. Био је строг старешина који је необично држао до војничког морала и кажњавао је свакога који је на било који начин осрамотио униформу (поготово пијанством или осорно се опходећи према цивилним лицима). Био је предавач, генералштабер и челник пешадијских јединица у миру.
Високи чин фелдмаршал-лајтанта добио је пред Први светски Рат када је на заједничким војним маневрима Аустро-угарске и Немачке победио цара Вилхелма I.
У рату 1914—18. командовао је корпусом (6), а 12/9 1914 добио је команду над армијом (3 аустро-угарском) до маја 1915., када је примио армију на италијанском фронту (Isonzo армија), којом је командовао и 1918. приликом одступања аустроугарске војске од Пиаве ка Исонзу (Соча).
Боројевић је једини од Југословена стекао чин фелдмаршала-лајтнанта. Поред многих одлковања добио је 1916 и плакету за војне заслуге (са својим ликом).
После слома монархије живео у Целовцу (нем. Klagenfurt), где је и умро 1920. у великом сиромаштву и беди сломљеног духа и усамљен. Као аустријски генерал није био добродошао у новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Међу аустријским војним редовима је кружила и прича да је извршио самоубиство утапањем у Врбском језеру. Сахрањен у Бечу у гробу који је платио свргнути цар Карло VI.
