Словени у светлу археолошких истраживања

Из пројекта Википедија

Овај чланак или један његов део кандидат је за премештање на Вики изворе.

Уколико овај чланак може бити измењен у енциклопедијски чланак, молимо вас урадите то и обришите ову поруку.
У супротном, помозите и пребаците овај чланак у Вики изворе.

Основни проблем у проучавању етногенезе јесте недостатак материјалних чињеница које би поткрепиле ову или ону теорију. Археологија као наука о историји народа, друштава и култура према сачуваним материјалним чињеницама има велику улогу у проучавању етногенезе. Зато и у проучавању најстарије историје Словена археологији припада важно место. За разлику од лингвистичких података, којима често недостаје довољна просторна и временска одређеност када је о далекој историји језика реч, археолошки материјали су у том погледу конкретнији и одређенији. Међутим, један од главних проблема у вези са археолошким чињеницама јесте у томе што их често има мање него што је потребно да се нека теорија довољно добро аргументује таквом врстом грађе. Због тога савремена славистика тежи комплексном приступу проучавању проблема словенске етногенезе, у који су укључене различите науке, пре свега - лингвистика, археологија, антропологија, историја, етнографија и друге.

У археолошким етногенетским теоријама водећа улога припада ретроспективном методу истраживања, који се састоји у сукцесивном праћењу извора основних археолошких култура. Од културе која је несумњиво словенска и која припада раном средњем веку или касноантичком добу истраживања се усмеравају према даљој прошлости, према старинама које су у генетској вези са раносредњовековним, односно касноантичким, а затим према још старијим културама.

Укупност археолошки посведочених особина неке културе или карактеристичног периода у њеном развоју назива се археолошком културом. Чињенице археолошке културе су, на пример, станишта, гробови, обреди, ношња, дела ликовне уметности, оруђе, оружје, накит, играчке, грнчарија, трагови исхране (нпр. остаци житарица), кости домаћих или дивљих животиња близу станишта итд. Ако археолошке културе обухватају сталне и вишекратно поновљене истоврсне спојеве особина материјалне и духовне културе у вези са одређеним ареалом током мање или више дужег периода, има основа да се сматра да одговарају одређеним етничким скупинама. На основу таквих специфичних црта културе, као што су станишта, одећа, обреди, обичаји, уметност, у целини или у појединостима, као и на основу језика и антрополошке структуре, сразмерно поуздано може се разликовати једна етничка формација од друге током читавог времена њиховог постојања.

При издвајању одређених археолошких култура поред етнографских особина узимају се у .обзир и обележја која су географски условљена, или елементи који су у вези са производном делатношћу или са друштвеним развојем. Зато није искључено да поједине археолошке културе, међу њима и оне које нису идентификоване на основу комплекса обележја него само преко појединачних културних елемената, не одговарају етничким заједницама којима се приписују.

Археолошке културе могу бити моноетничке, када је само један народ носилац одређене археолошке културе, или полиетничке, када је извесна археолошка култура заједничка за више народа, што је лако разумљиво јер је у даљој прошлости човечанства било много миграција и продирања једне етничке групе или неколико етничких група на територију других. Такве археолошке културе разликују се од других пре свега по томе што се у оквиру њих срећу различити начини сахрањивања, различити типови архитектуре, различити начини израде грнчарије и друга обележја. Међу археолошким културама које се доводе у везу са Словенима има и моноетничких и полиетничких.

Према историјским изворима, у време стварања првих словенских држава словенска култура била је доста монолитна, а њене археолошке границе се углавном поклапају са границама територија које су населили Словени. Врло је уочљиво да је та култура природно израсла из словенске културе старијег времена - из VI и из VII века. Међутим, када се ретроспективним методом крене у нешто даљу прошлост, тај континуитет се већ од V века теже прати: уместо чисто словенске културе налазе се или полиетничке археолошке културе које имају и словенска обележја, или несловенске културе. Словенска обележја у полиетничким културама значила би да су Словени до VI века н. е. често живели у тесним контактима са другим народима, делом и измешани са њима, али нису подлегли акултурацији него су на историјску сцену изашли културно јаки и етнојезички сразмерно компактни, вероватно претходно асимиловавши нека несловенска племена или њихове делове са којима су били у најтешњем контакту.

Најшири и најстарији културни оквир археолошке стране проблема словенске етногенезе и глотогенезе представља култура поља погребних урни, која је од бронзаног доба до средине првог миленијума пре Христа постојала у већем делу Европе, обухватајући простор од горњег тока Лоаре, Сене и Рајне на западу до Висле, Буга и горњег Дњепра на истоку, од ушћа Одре на северу до крајњег југа Апенинског полуострва, захватајући средњи и северозападни део Балканског полуострва. Култура поља погребних урни, која је постојала на том широком простору, представљала је основу за каснији развој пракелтске, праиталске, прагерманске, илирске и, врло вероватно, неких других етничких култура, због чега се у новијој археологији поистовећује са староевропском културном и језичком заједницом, којом је био обухваћен знатан део Индоевропљана.

Култури поља погребних урни припадала је лужичка култура (археолошке културе често добијају називе према местима где су откривене, у овом случају то су словенске Лужице, у источној Немачкој). Она се у последњим вековима другог и током прве половине првог миленијума пре Христа простирала између горње Лабе на западу, Висле на истоку и области северно од средњег Подунавља. Иако је приписивана и Келтима, и Германима, и Словенима, и Илирима, и другим народима, њена припадност није поуздано и једнозначно утврђена, али је извесно да млађе археолошке културе које несумњиво припадају тим народима немају особине које би сведочиле о њиховој директној генетској вези са лужичком културом. Лужичка племена су била седелачка и бавила су се земљорадњом, сточарством, металургијом и израдом оруђа, прерадом вуне, грнчарством. Лужичка керамика, рађена руком, одликује се великом разноврсношћу облика и украса. Основни начин сахрањивања био је спаљивање покојника. У старијем периоду лужичке културе племена су живела у неутврђеним насељима, али се касније, у првом миленијуму пре Христа насеља утврђују оградама и рововима, због учестале опасности од напада непријатељских племена, што је временом довело и до нестанка лужичке културе.

Северозападно од области лужичке културе простирала се област поморске културе, чији су носиоци, претпоставља се, говорили периферним балтичким дијалектом. Основа развоја поморске културе била је, вероватно, трговина ћилибаром, за којим је владало интересовање, посебно у старим медитеранским цивилизацијама. Представници поморске културе живели су у насељима без утврђења, у надземним стаништима или у земуницама. За њих је карактеристична ручно рађена грнчарија црне или црвене боје са друкчијим украсима од лужичких (нпр. шаре у облику јеле), сахрањивање спаљивањем и остављањем пепела у посуде или посебне урне, чије је карактеристично ликовно обележје лице (због чега се поморска култура назива и културом урни са лицем). У јужним областима поморске културе урне су остављане под великим звонастим посудама.

Ни лужичка ни поморска култура не сматрају се доказано словенским културама јер за такву претпоставку у њима нису нађене довољно убедљиве археолошке потврде. С друге стране, гледано чисто археолошки, нема разлога да се истовремене културе Подунавља не припишу прецима Словена.

Умногоме под утицајем миграција племена поморске културе у област лужичке културе, на територији између Висле и Одре формирала се култура звонастих погребних посуда (од V до II века пре Христа). У тој култури утврђене су особине које је повезују са каснијим словенским културама. Њен почетак временски се приближно подудара са периодом (средина првог миленијума пре Христа) за који многи научници везују постојање словенског етноса као сасвим извесну чињеницу, а просторно се култура звонастих погребних посуда приближно подудара са територијом великопољских говора, који, како се сматра, доста доследно одражавају фонолошке особине прасловенског језика. Реконструисана прасловенска лексика (географска терминологија, називи дрвећа, називи риба, одсуство речи везаних за море и поморство итд.) такође не противуречи реалијама које налазимо, или за које се претпоставља да су постојале на територији културе звонастих погребних посуда, мада, с друге стране, све те чињенице ипак нису довољне да се извуче сасвим одређени закључак о томе да је култура звонастих погребних посуда била искључиво или превасходно словенска, нити да се границе најстарије словенске постојбине потпуно или претежно подударају само са границама области дате археолошке културе. Истовремено се запажа подударност археолошких и лингвистичких чињеница и у погледу утврђених контаката културе звонастих погребних посуда са другим културама, чији су носиоци пре свега Балти (поморска култура), али и Германи и Келти, као и у погледу утврђених језичких контаката прасловенског са другим језицима, опет у првом реду са балтичким, али и келтским, германским, италским, балканским (илирским и трачким) и иранским. Многи аспекти тих веза још нису исцрпно испитани, као, на пример, археолошке и лингвистичке консеквенце келтског продора у централну Европу, управо од IV века пре Христа, што се временски приближно подудара са претпостављеним формирањем словенског етноса и културе звонастих погребних посуда (иако и степен повезаности последње две чињенице још треба утврђивати). У вези с тим може бити и судбина неких каснијих северних римских провинција које су Келти у IV веку пре Христа разорили (нпр. судбина племена Венета и становништва провинције Норик), а чији се називи доводе у везу са Словенима и чија се могућна северноилирска припадност доводи у везу са илирском компонентом у култури звонастих погребних посуда, као што још нису довољно расветљене ни последице келтског (само келтског?) насељавања данашњег Шљонска и Мале Пољске, уочене везе између келтске и западнословенске храмовне архитектуре и др.

На територији културе звонастих погребних посуда, и највероватније као наставак те културе, формира се крајем II века пре Христа пшеворска култура (названа тако према граду Пшеворску у југоисточној Пољској), која је трајала до V века наше ере. Границе те културе временом су се мењале: од средње Лабе, у ранијем периоду, касније од Одре - до горње Тисе и горњег Дњестра. Насеља пшеворске културе су већих размера и обично нису утврђена. Погребни обред састоји се у спаљивању, али се пепео обично није стављао у урну него се спуштао директно у гроб. Ново је и то што се у гробовима налази и оружје (нпр. мачеви, секире, стреле, делови штитова итд., што је нетипично за касније словенске археолошке културе и доводи се у везу са Германима), затим мамузе, ритуално разбијени судови, кости птица, а нов је и обичај да се гроб пробије оружјем или неким другим шиљатим предметом. Грнчарија је у старијем периоду пшеворске културе врло слична поморској или оној из културе звонастих погребних посуда, али се упоредо са ручном израдом грнчарије у млађој фази пшеворске културе употребљава и витло, а облици посуда и украси на њима често се разликују од одговарајућих елемената и претходних и потоњих култура. Станишта су, по правилу, била надземна, са стубовима, али и полуземунице, а начин привређивања сличан као у култури звонастих погребних посуда. Пшеворска култура се сматра једним делом, природним наставком културе звонастих погребних посуда, са приметним елементима неких других култура, највише оних које се приписују Германима, али и латенске (келтске) и културе римских провинција. Нека обележја те културе (нпр. спаљивање посмртних остатака, пољопривреда, полуземунице и др.) могла би да значе да су њени носиоци били Словени, док би друкчија обележја говорила о продору несловенских племена на ту територију и о полиетничности пшеворске културе. У савременој археологији мишљења о том питању још су доста различита. Неки сматрају да је пшеворска култура словенска, са присуством неких других етничких елемената (германских), други - да је словенска и германска, а трећи да је та култура искључиво германска. Руски археолог В. В. Седов, проучавајући гробне инвентаре, дошао је до закључка да је западна страна пшеворске културе била претежно германска, а њена источна страна претежно словенска.

У већем периоду постојања пшеворске културе (тачније од краја III века пре Христа до краја II века наше ере), истовремено с њом постојала је у области Полесја, јужно од реке Припет и на запад од средњег Дњепра зарубињецка култура (према украјинском градићу Зарубињци), која се, према керамици и неким другим елементима, такође наслања на културу звонастих погребних посуда. За зарубињецку културу карактеристична су мања насеља, обично на обалама река, понекад и на узвишењима, сахрањивање спаљивањем покојника и остављањем пепела често у урнама, као и чиније и пехари специфичних облика, запоне (фибуле) и др.

Од II до V века наше ере зарубињецку културу замењују черњаховска култура и кијевска култура. Черњаховска култура развијала се у пространој области која се само делимично подударала са зарубињецком културом, а захватала је простор од Карпата на западу до десних притока реке Доњец на истоку, и од средњег тока Дњепра на северу до Црног мора на југу. Кијевска култура обухватала је област северног дела средњег Подњепровља и јужни део горњег Подњепровља и тока реке Десне. Поред сличности са зарубињецком черњаховска култура показује утицај пшеворске културе, али и иранске и трачке елементе. За черњаховску културу карактеристична су неутврђена насеља, шира примена гвозденог оруђа, пољопривредна производња, сахрањивање спаљивањем (са пепелом у урнама), али, пре свега, скелетно сахрањивање, што је типично за Германе и Сармате, као и израда грнчарије високог квалитета на витлу (то посуђе је по облику веома слично посуђу из пшеворске културе).

У важније археолошке културе касноантичког доба, које су могле бити и словенске, спада и култура карпатских кургана (од III до V века наше ере). Сматра се да је та култура била словенско-дакогетска или дакогетска. Простирала се између обронака Карпата, Дњестра и горњег Прута.

Новија словенска археологија све изричитије поставља питање о словенским културама касноантичког доба у југоисточној Панонији (Ђ. Јанковић). Поред досадашњих археолошких открића о касноантичком добу Баната и Бачке, која вероватно нису коначна, на то упућују и историјски извори, пре свега податак Псеудо-Цезарија (IV-V в. н. е.) по коме уз Дунав живе дивљи Склавени и питоми Подунавци - Фисонци. А у Присковом опису пута Атили говори се о народу који користи чамце издубљене у деблу, пије медовину и пиће од јечма, једе просо, а говори језик који није ни германски ни хунски, што се слаже са другим историјским описима Словена, а тешко би се могло приписати неком другом познатом народу тога времена.

Археолошка култура која је несумњиво моноетничка и словенска јесте прашка култура, која је постојала у VI и VII веку. Она је настала на основама позне пшеворске, черњаховске, кијевске и неколико мањих култура које су биле разорене у хунској најезди крајем IV века и у V веку. Прашка култура се простирала од Лабе на западу до Дњепра на истоку, тј. обухватала је ширу област од прапостојбине Словена јер временски једним делом припада и периоду словенских сеоба.

Иако савремена археологија очигледно није у стању да сама реши проблем словенске етногенезе, она ипак отклања многе недоумице које би постојале, када се археолошке чињенице и теорије не би узимале у обзир. Укратко, чињеница да су најважнија етнографска обележја словенских култура од V до VII века (грнчарија, погребни обред, архитектура и др.) у генетској вези са пшеворском и черњаховском културом (које нису биле само словенске), чије су границе релативно добро одређене у простору, а и у времену, несумњиво је значајна за изоштравање слике о територији прапостојбине Словена у овом или оном периоду њихове најстарије историје. Сазнања до којих се у археологији дошло о структури полиетничких култура са претпостављеном словенском компонентом помажу да се боље реконструише сам почетак словенске етногенезе, његова прва етапа и елементи који су у њему могли учествовати. Упркос бројним резултатима пред словенском археологијом има још недовољно испитаних подручја и задатака које тек треба обрадити, па стога будућа истраживања проблема словенске етногенезе могу добити важне подстицаје и резултате управо са подручја словенске археологије.