Славистика

Из пројекта Википедија

Славистика је академска дисциплина која се бави словенским подручјима, словенским језицима, књижевношћу и културом. Слависти су лингвисти или филолози који се баве проучавањем славистике. Славистика се појавила крајем 18. и почетком 19. века, истовремено са националним буђењем разних народа словенског порекла и покушајима да се успостави заједничка свест о словенској заједници, посебно популарно у Пан-словенском покрету. Међу првим научницима који су користили термин је био Јозеф Добровољски.

Историја славистике је углавном подељена у три периода. До 1876. рани слависти су се сконцентрисали на прикупљање и штампање писаних споменика на словенским језицима, међу њима и првим текстовима написаних на националном језику. То је исто времем када је већина словенских језика добила своје прве модерне речнике и правописе. Други период, који се завршава са Првим светским ратом је означен брзим развојем словенске филологије и лингвистике, највише у кругу основаном око August Schleicher и August Leskien са Универзитета у Лајпцигу. Након Првог светског рата, слависти су се фокусирали на дијалектологију, док се наука развијала у земљама са становништвом словенског порекла. Након Другог светског рата, центри славистике су такође основани у разним универзитетима изван тих држава.

[уреди] Предмет славистике

Иако се реч славистика налази у насловима многих научних радова и називима многих научних и наставних установа, обим значења тог термина, мењајући се од случаја до случаја, показује велику разноврсност његове употребе. У најширем и најпотпунијем значењу славистика је комплекс наука о словенским језицима и књижевностима, о историји материјалне и духовне културе Словена, као и о њиховој политичкој и економској историји. Уколико се термин славистика употребљава у неком ужем значењу, његов обим своди се на оне компоненте које су у датом случају битне (лингвистичке, историјске, антрополошке и др.). Најчешће се славистика односи на проучавање словенских језика и књижевности. У најужем значењу славистика је наука о словенским језицима и култури створеној на тим језицима. У том значењу појам славистике врло је близак нешто старијем појму словенска филологија.

Садржај појма славистике често је одређен и средином у којој се његов термин употребљава. Тако се понекад у појединим словенским срединама славистика (а такође славист/а/, славистички) условно не односи на језик и културу дате средине (нпр. Катедра за славистику Универзитета у Београду), који се проучавају и на посебним катедрама, научним институтима и сл. Ређе се срећу обрнути случајеви - да се значење термина славистика, славистички и слично везује првенствено за један словенски језик и књижевност(и) на том језику (нпр. Међународни славистички центар Универзитета у Београду, чија је плодна делатност превасходно усмерена на проучавање српског језика и књижевности на том језику).

У основи термина славистика је корен слав- словенског порекла са значењем етничке припадности. Суфикс -ист је латинског порекла (упор.: хуманиста, егоиста и сл.), а суфикс -ик-а је грчког порекла и налази се у саставу назива многих наука (нпр.: физика, логика, граматика). Реч славистика, са мањим разликама у изговору и писању, постоји у свим словенским језицима:

у белоруском - славiстъиiка, у српском, бугарском и македонском - славистика, у горњолужичкосрпском и доњолужичкосрпском - slаwistika, у пољском - slawistyka, у руском - славяноведение, славистика, у словачком, словеначком и чешком – slavistika, у украјинском - славiстика.

[уреди] Структура славистике

Славистика се донекле условно назива науком јер она заправо представља комплекс наука и научних дисциплина: лингвистика, наука о књижевности (литературологија), наука о превођењу (транслатологија), историја, фолклористика, етнографија и етнологија, право, економија и др. Свака од њих би могла да има и посебан назив, дајући атрибут речи славистика, али то је пре изузетак него правило. Тако, на пример, постоји термин лингвистичка славистика (иако није у широкој употреби), али није уобичајена употреба терминолошких израза историјска или археолошка славистика и сл. Обично се дате научне области именују описно: историја Словена, историја словенских књижевности, словенска археологија, словенски фолклор итд. Иако су те науке и научне дисциплине међусобно комплементарне, оне су истовремено у великој мери и аутономне, а посматране понаособ и веома сложене: на пример, лингвистичка славистика обухвата науке о руском, украјинском, пољском, чешком и другим словенским језицима.

Свака од славистичких наука и дисциплина мање или више потпуно одражава структуру одговарајућих научних истраживања изван славистике. Као што је, на пример, лингвистика наука о језичком универзуму (динамичком јединству језика и говора), о условима и облицима његовог функционисања, али и наука о методима и историји проучавања језика, тако је и лингвистичка славистика наука о словенским језицима и дијалектима, узетим у целини и понаособ, о њиховим реализацијама у конкретним говорним ситуацијама и текстовима, као и наука о методима и историји проучавања словенских језика. Као што структуру лингвистике, поред опште лингвистике (која има за предмет језичке појаве заједничке свим природним језицима или већини језика), чини већи број посебних лингвистика, тако и структуру лингвистичке славистике чини више посебних научних грана. С обзиром на то да ли се издвајају према предмету или према неким екстерним својствима, посебне лингвистике најприродније се деле на две групе.

а) У прву групу спадају лингвистике које за предмет имају или проучавање језика у ужем смислу речи, мање-више независно од различитих спољашњих фактора његовог функционисања (унутрашња лингвистика микролингвистика), или проучавање језика у вези са различитим ванјезичким феноменима битним за његово функционисање (спољашња лингвистика - макролингвистика). Граница између ова два типа лингвистика обично у пракси није оштра. Истраживања првог типа даље се деле с обзиром на то да ли имају за предмет један језик (нпр. србистика) или два, односно више језика (нпр. лингвистичка славистика), док лингвистике другог типа, такође присутне у истраживању словенских језика, најбоље представљају социолингвистика, психолингвистика, неуролингвистика.

Славистика се, према појединим словенским језицима и књижевностима, дели на следеће науке: белорусистика, бохемистика, булгаристика, македонистика, полонистика, србистика, кроатистика, словакистика, словенистика, русистика, украјинистика.

Наука о старословенском језику понекад се назива палеославистика, наука о лужичкосрпским језицима и књижевностима - сорабистика, а наука о русинском језику (једном од словенских књижевних микро језика) и о русинској књижевности назива се русинистика.

б) У другу групу спадају лингвистике за чију је природу релевантан или метод или циљ истраживања. Постоји више метода који се примењују у лингвистици (поређење, математизација, експеримент и др.) и на основу којих добијају називе поједине посебне лингвистике, као што су компаративна лингвистика, контрастивна и/или конфронтативна лингвистика, математичка лингвистика, експериментална фонетика и др. Разуме се, оне су присутне и у лингвистичкој славистици. Најдужу традицију има упоредно-историјско проучавање словенских језика, а затим и њихова типологија и контрастивни описи савремених словенских књижевних језика.

Са становишта циља лингвистичка истраживања се глобално деле на теоријска и примењена, што важи и за лингвистичку славистику; наиме, проучавања словенских језика могу бити усмерена на допринос лингвистичкој теорији (на материјалу словенских језика) или на примену лингвистичке теорије. Примењена лингвистика, или лингвистика у примени, обично се и са доста разлога доводи у везу пре свега са неким конкретним задацима и циљевима (настава језика, израда речника, дешифровање текста, отклањање говорних мана итд.). Један од највећих лингвиста и слависта XIX и XX века Јан Бодуен де Куртене, који је први одредио предмет и задатке примењене лингвистике, ставља у први план оне облике примене лингвистике који нису усмерени на неке практичне циљеве и потребе. На пример, једна лингвистичка теорија може бити примењена на неку другу лингвистичку теорију допуњујући је, модификујући или коригујући, а може бити примењена и изван дате научне области (лингвистике), као што је, на пример, лингвистички структурализам средином XX века доста утицао на развој структурализма у антропологији.

На сличан начин наука о словенским књижевностима одражава структуру литературологије уопште, донекле са изузетком теорије књижевности која не може да има праву паралелу у проучавањима појединих националних књижевности иако проучавања појединих словенских књижевности могу представљати допринос теорији књижевности. Науку о словенским књижевностима, дакле, чине историја књижевности, књижевна критика, упоредна књижевност и поетика (која се према неким тумачењима приближава књижевној критици у ширем смислу, а према другим схватањима - теорији књижевности или чак појму науке о књижевности у целини). Поред тога, као што у предмет литературологије улазе методологија и историја дате науке, тако и у предмет кауке о словенским књижевностима улази историја проучавања словенских књижевности.

Лингвистичкој славистици и науци о словенским књижевностима блиска је славистичка транслатологија (наука о превођењу). Иако је транслатологија једна од млађих хуманистичких наука, њена славистичка грана релативно брзо се развила у свим главним правцима: превођење научних и стручних текстова, сједне стране, и књижевних текстова, са друге; а у овом другом случају поетика, историја и критика међусловенских превода и превода са несловенских језика на словенске и са словенских језика на несловенске. Проблематика превођења стручних и научних текстова очигледно је ближа лингвистици (и појмовно-терминолошким специфичностима појединих наука), док је проблематика превођења књижевног текста у најтешњој вези са науком о књижевности, као и са лингвистиком, али је и у домену уметничког стваралаштва.

Још је изразитија интердисциплинарност словенске филологије као једне од најбитнијих компонената славистике (в. стр. 17-20).

[уреди] Задаци славистике

Разноврсност и сложеност предмета славистике одредиле су њену структуру, укупност односа сличности и специфичности између наука и научних дисциплина које су славистиком обухваћене, а затим и њене задатке усмеравање научне и стручне славистичке делатности на одређене појаве и предмете у оквиру појединих славистичких наука и у оквиру културноисторијске улоге славистике у савременом друштву.

Најопштији научни задаци славистике, као и код других хуманистичких наука, проистичу из потребе за што дубљим, потпунијим и свестранијим сазнањима о њеном предмету у његовој историјској димензији и у релевантним синхронијским пресецима, у његовој инваријантној суштини и у склопу свих спољашњих околности којима је тај предмет током читавог свог постојања одређен и на које је и сам више или мање утицао (контакти и прожимања словенских са несловенским језицима, књижевностима и културама, историјски, геополитички, демографски и други чиниоци итд.).

У вези с тим је и врло важан цивилизацијски задатак очувања најбољег што су словенске културе стекле и пронеле кроз векове, и свих словенских специфичности без којих би духовна и материјална култура човечанства била сиромашнија. Иако може изгледати да је такав задатак нешто што се само по себи подразумева, њега треба стално имати на уму, јер је затирање свести о неопходности брижљивог односа према тековинама одређене културе обично први корак ка постепеној културној асимилацији, односно акултурацији. Историја је све до најновијег времена пуна примера културних контаката и конфликата, иза којих често стоје стратешки циљеви одређене економске, идеолошке или верске политике, и који се неретко завршавају слабљењем или губљењем културног идентитета народа који су у таквом сукобу културно, економски, политички, војно или духовно слабији, а такви порази обично почињу гашењем свести о вредностима властите културе и о неопходности њеног неговања и развијања.

На такав задатак природно се наслања задатак афирмације словенских култура у словенским, али и у несловенским земљама јер брига о очувању словенских култура (када има искључиво облик описа и проучавања) није сама по себи довољна ако се огледа само у делатности релативно уског круга људи, научника и других славистичких стручњака, на пример професора словенских језика и књижевности, и ако то није брига друштва у целини, а посебно оног његовог дела који води културну политику. Такав задатак - афирмација словенских култура - подразумева и један ужи задатак без којег се први не може успешно остварити, а то је неговање свести о вековној коегзистенцији општег и посебног међу словенским народима, језицима и културама, о сапостојању многих заједничких словенских особина, а уз њих и осећања духовне, етничке и културне узајамне словенске блискости, и особина које су локалне, регионалне, односно историјски условљене, које укупну слику само обогаћују, ако се не пренаглашавају до степена који би водио затирању културне самосвести и дезоријентисаности као прелазној фази ка укључивању у неки други етнокултурни круг. То је, дакле, задатак неговања разумно еластичног односа према опозицији "словенске културе / несловенске културе", односа који је изван крутог пуризма, ксенофобије и одсуства осећања за динамику културних прожимања и обогаћивања, али и изван осећања инфериорности према неким агресивнијим несловенским културама и, најзад, односа који се заснива на јасној свести о врло богатој историјској вертикали словенских култура.

Задаци славистике огледају се и у остваривању низа конкретнијих друштвених потреба (што, наравно, не значи да су непосредни економски ефекти најважније мерило значаја неке науке).

Један од таквих задатака славистике јесте њен допринос унапређивању наставе словенских језика као страних језика. Упоредо са све већим значајем поседовања правовремене и потпуне информације (научне, стручне, политичке и др.), и размене информација, знање страних језика добија све већу вредност у животу савременог човека. Није мање значајно ни то што знање страних језика омогућује размену културних добара уопште, а то је основа за боље међусобно упознавање и зближавање различитих народа. Од словенских језика руски језик има статус светског језика и учи се у свим словенским земљама, мада не свуда у истом обиму, што је условљено и економско-политичким односом снага у различитим периодима новије историје. Поред руског и други словенски језици уче се као страни језици (углавном на универзитетима и вишим школама) или као нематерњи језици који се говоре у појединим земљама (на пример, словачки, русински или бугарски у Југославији). Настава страних језика се, с једне стране, природно ослања на педагогију и психологију, али је, с друге стране, незамислива без лингвистике, у нашем случају без лингвистичке славистике. Сваки прогрес у лингвистичкој славистици (нпр. прецизнији и потпунији описи појединих језичких појава) природно се временом одражава на квалитет наставе словенских језика као страних или нематерњих језика.

Веома важан сегмент образовања увек је био, а и данас је у свим друштвима која држе до своје културе, настава матерњег језика. Она има низ специфичности у порећењу са наставом страних језика, пре свега с обзиром на то да крајњи циљ наставе матерњег језика није оспособљавање за комуникацију на датом језику, пасивно разумевање текста ка том језику или боље упознавање са неком страном културом којој припада језик који се учи, него теоријско осмишљавање углавном спонтано стечених језичких знања, развијање индивидуалних изражајних могућности комуникације на матерњем језику, што боље усвајање његове књижевнојезичке норме (изговорне, акценатске, обличке, правописне и др.). Примењено на наставу словенских језика као матерњих то значи да се сви ти и други њима блиски појединачни задаци могу остваривати умногоме у зависности од општег прогреса у лингвистичкој славистици. Практична питања, као што су, на пример, питања да ли неку српску реч треба изговарати на овај или онај начин, неће добити задовољавајући прецизан одговор доку одговарајућој грани славистичке науке не буде дато научно добро аргументовано решење.

Савремена настава је практично незамислива без уџбеника и приручника, а за израду уџбеника из неког словенског језика, књижевности, историје, уметности итд. опет је, поред познавања различитих дидактичких принципа и теорије уџбеника, неопходно одлично научно и стручно познавање материје из одговарајуће славистичке области (да би се, на пример, написао уџбеник из језика, неопходно је знати учесталост јављања одређених речи, њихову спојивост, стилску вредност итд.). Дакле, и у том погледу једна важна образовна делатност условљена је актуелним нивоом одговарајуће славистичке области, док је, с друге стране, задатак славистике да, продубљујући научна сазнања у одређеној области, ради и на изналажењу начина излагања тих сазнања у најадекватнијим уџбеничким и сличним облицима.

Речници (лингвистички и енциклопедијски) представљају посебан облик приручника и облик презентације научних сазнања најширој јавности, на чијем се усавршавању данас веома много ради. Словенска лексикографија има врло разуђену теоријску страну, али и веома конкретан и практичан задатак - израду што разноврснијих и садржајем што богатијих речника путем којих би што више информација о словенским језицима и културама могло постати приступачно најширем кругу људи.

Пошто су индивидуална знања страних језика знатно мања од потреба за информацијама примарно објављеним на различитим страним језицима, у савременом свету све већи значај добија процес превођења. Стога се последњих деценија много урадило у области теорије, технике, историје и у другим видовима превођења и преводилаштва, укључујући свакако и славистичку грану те проблематике. Зато је и посебан задатак славистике да унапређивањем превођења са словенских језика и на словенске језике (људским превођењем, као и машинским, писменим, усменим, књижевноуметничким, стручним и др.) допринесе напретку у једном важном облику савремене комуникације.

Једно од највећих открића у историји цивилизације са веома трајним последицама јесте откриће писма. Писмо је омогућило да се границе језика неслућено размакну и у простору и у времену. Иако још увек има језика без писма, тј. језика за које тек треба стварати писма, словенски језици имају писмо више од хиљаду година, тако да поменути задатак, када је о славистици реч, отпада. Остају, ипак, многи други, на пример: разрада и усавршавање правописних и интерпункцијских решења, описмењавање, унапређивање културе писменог изражавања, решавање питања језичког планирања и језичке политике у вези са писмом (нпр. употреба ћирилице и латинице на српском говорном подручју) итд.

Постоје и многи други општији и конкретни задаци славистичких наука (нпр. у области културе говора, језика средстава масовне комуникације, аутоматске обраде информације и рачунарске лингвистике, популаризације научних резултата, публицистике, дизајна, музикологије, театрологије, историје уметности, етнографије и етнологије итд.). Они, сасвим природно, не могу бити овде наведени у својој укупности, а и за врло селективни преглед важнијих међу њима требало би доста простора. Ипак, разноврсност и бројност оних задатака славистичких наука који су овде поменути може да илуструје не само изузетну разуђеност славистичке проблематике него и чврсту везу славистике са словенским друштвима и културама, као и посебно место које у њима славистици, по природи ствари, припада.

[уреди] Словенска филологија

Филологија је комплексна хуманистичка научна дисциплина усмерена на откривање, тумачење к описивање (најчешће старих) текстова. Корени филологије сежу у најдаљу прошлост људске цивилизације јер је настанак филологије везан за постојање писмености и текстова, као и за потребу за њиховим тумачењем и описивањем. Филологија је изразито интегративна дисциплина. Она обједињује знања из више наука и научних дисциплина: из лингвистике, литературологије, фолклористике, текстологије, палеографије и архивистике, али та знања у филологији не постоје аутономно, него су међусобно тесно повезана заједничком функцијом и усмереношћу на текст. Објекат сваког филолошког истраживања је текст, али предмет истраживања текста као филолошког објекта може бити различит (нпр. књижевноисторијски, правни, теолошки итд.) у зависности од тога са ког се становишта тај објекат проучава и шта је циљ истраживања.

Термин филологија састоји се од два корена грчког порекла, од којих први фил- означава љубав, а други -лог- реч, науку, знање. Али за разлику од других термина са кореном -лог-, на пример, биологија, геологија, технологија и сл., где је предмет науке именован у првом делу сложенице (биологија је наука о животу итд.), са филологијом то није случај јер би је онда требало схватити као науку о љубави, иако тај термин треба да сугерише нешто друго - љубав према речи (упор. и философија - љубав према мудрости).

У времену - какав је крај XX века - које се одликује изразитом диференцијацијом и специјализацијом појединих научних области, с једне стране, и интердисциплинарним проучавањима суседних или несуседних области различитих наука, с друге стране, филологија се може посматрати не само као врло стара него и као врло модерна хуманистичка дисциплина. Међутим, за разлику од класичне филологије, која је у свом зачетку била синкретична јер друкчија није могла бити (данашњих хуманистичких наука тада није било), савремена филологија, укључујући словенску филологију, тежи да буде не толико синкретична колико синтетична, да интегрише све потребне елементе других наука у савременом тренутку њиховог развоја са циљем савремене научне обраде текстова као споменика културе. Та општекултурна компонентна је, поред текстоцентричности и интегративности, трећа важна одлика филологије.

Савремена словенска филологија је више него филологија прошлога века усмерена и на текстове новијег времена, укључујући и савремене, пре свега поетске текстове, улазећи често и у проблеме међукултурних утицаја и прожимања (нпр. у текстовима преводне књижевности). Она тиме јаче него иједна друга славистичка дисциплина повезује временски, просторно и проблемски међусобно удаљене чињенице у систем вредности словенске културе коме те чињенице органски припадају. У оквиру таквих истраживања савремена словенска филологија додирује се и преплиће са неким релативно новијим научним гранама, као што су, на пример, лингвистика текста (наука о законитостима структурирања различитих типова текстова и правилима њиховог функционисања), стилистика (наука о функционалној и експресивној раслојености природних језика, или о стилској специфичности језика појединаца, обично писаца), транслатологија и др.

Филологија има, поред поменутог старијег и још живог значења, иједно новије, шире значење, у оквиру којег се филологијом назива комплекс хуманистичких наука које имају за предмет одређени језик и културу на том језику. Тако схваћена словенска филологија обухватала би лингвистичку славистику и науку о словенским књижевностима и другим језички фиксираним облицима словенских култура, што чини заправо главни део славистике, али неке друге њене аспекте ипак не би обухватала, на пример археолошки, антрополошки, музиколошки итд.

Увод у славистику је универзитетски наставни предмет који се предаје са циљем да студенти на почетку славистичких студија стекну општа знања о целини славистике, о њеном предмету, његовој структури и историји, као и о структури славистике и њеној историји, о важнијим научним проблемима у славистици и о основној литератури у вези са њима. Поред тога, циљ увода У славистику јесте и стварање основе за неговање и афирмисање свести о ширем културном значају образовног и научног рада на појединим словенским језицима и књижевностима, што је посебно значајно у процесу образовања будућих слависта.

[уреди] Слависти

[уреди] Познати слависти

• Јозеф Добровољски (1753 – 1829) из Чешке
• Александар Востоков (1781 - 1864) из Русије
• Вук Стефановић Караџић (1781 - 1864) из Србије
• Павел Јозеф Шафарик (1795 - 1861) из Словачке
• Франц Миклошић (1813 - 1891) из Словеније
• Фјодор Буслајев (1818 - 1869) из Русије
• Антон Јанежич (1818 - 1898) из Словеније
• Ватрослав Јагић (1838 - 1923) из Хрватске
• Jan Niecisław Baudouin de Courtenay (1845 – 1929) из Пољске
• Александар Брикнер (1856 – 1939) из Пољске
• Јосип Томиншек (1872 – 1954) из Словеније
• Макс Вазмер (1886 - 1962) из Русије
• Јозеф Матл (1897 – 1974) из Аустрије
• Дмитри Ликачев (1906 - 1999) из Русије
• Jaroslav Rudnyckyj (1910 - 1995) из источне Галиције
• Dmytro Chyzhevsky (1894 - 1977) из Украјине
• Thomas Schaub Noonan (1938 – 2001) из Сједињених Држава

[уреди] Савремени слависти

• Стефан Брезински (1932) из Бугарске
• Радослав Катичић (1930) из Хрватске
• Андреј Зализњак (1935) из Русије
• Борис Успенски (1937) из Русије

[уреди] Види још

• Лингвистика
• Словени
• Словенски језици

[уреди] Литература

• Изворни текст је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.