Српска постмодерна књижевна критика и историја књижевности
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Основне одлике
Књижевна критика у свом послератном развоју прошла је кроз две главне етапе; у првој, заокупљена пре свега стваралачким проблемима, ангажована у књижевним борбама, била је веома важан чинилац у процесима трансформације литературе, а у другој се окренула сама себи, у тежњи да се и сама методолошки и теоријски модернизује.
У књижевним борбама с почетка 50-их година дошло је до поларизације и у књижевној критици око схватања књижевности: на једној страни били су поборници модерног а на другој присталице традиционалног, реалистичког. Касније се ова поларизација почела постепено ублажавати или је бивала замењена другим и друкчијим.
[уреди] Модерна критика
Главни поборник нове поезије међу млађим критичарима јесте Зоран Мишић (1921-1976). Био је противник традиционалног лиризма, псеудоромантичарске осећајности, лирике "мека и блага штимунга", али је исто тако одбацивао и површинску модерност. Модерна поезија није плод вештине и знања, прихватања готовог, већ је плод истраживања, тежње да се изрази модерни сензибилитет, па треба да буде синтеза мисли и емоције, рационалног и ирационалног, традиције и иновације. Мишићева критика је критика општих начела, критика певања и мишљења, док су му појединачна дела била пре свега повод за та општа разматрања. Њему је супротан Борислав Михајловић-Михиз (1922), изразит пример дневног критичара. Његови критички прикази, духовито писани, проницљиви, али без систематске анализе, деловали су изванредно у времену кад су се појавили. То је полетна критично-журналистичка реч надахнута тренутком и ограничена њиме. У критичком вредновању одбацивао је из ванкњижевна, прагматична мерила и ослањао се на властито естетско осећање. Поборник новог и модерног, он је показивао осећање за вредности књижевне традиције. Његова критичка реч владала је у првој половини 50-тих година. Затим је Михајловић углавном престао писати критику и једно се време посветио драми. на истој линији критичког ангажовања у борби за модерно у књижевности развили су се и многи дуги критичари: Петар Џаџић (1929), Милосав Мирковић (1932), Мухарем Первић (1934), Драшко Ређеп (1935), Мирослав Егерић (1933) и др. Неки од њих су успешно превладали ограничења текуће критике и писали шире, студиозније, о разним књижевним темама: Џаџић је аутор књига о Андрићу, Црњанском и Миљковићу, Первић је с највише пажње проучавао приповедачку уметност наших савремених прозаиста а бавио се једно време и позоришном критиком, Егерић је писао огледе и студије о најважнијим српским књижевним критичарима.
[уреди] Традиционална критика
Сличан распон између дневне критике и критичког огледа или научне студије показују и критичари који су у почетку били поборници традиционалног у литератури: Драган Јеремић (1929), Зоран Гавриловић (1926), Предраг Палавестра (1930), Милош Бандић (1930), Павле Зорић (1934), Богдан А. Поповић (1936) и др. Сви су се они с већом или мањом истрајношћу бавили новинском и часописном критиком, пратећи текућу књижевну продукцију, али истовремено већина од њих тежила је да свој рад употпуни систематским проучавањем књижевности. Палавестра и Бандић гравитирају према историји књижевности. Од њих имамо више монографија, тематских књига огледа и студија, књижевно-историјских прегледа. У свом раду настоје да повежу импресионистички приступ делу с позитивистичким методом. Њима су слични сарајевски критичари и књижевни историчари Радован Вучковић (1935) и Бранко Милановић (1930), први свестрани проучавалац српске и хрватске књижевности 20. столећа, а други окренут претежно књижевном наслеђу прошлога века. Јеремић и Гавриловић, философи по струци, нагињу аналитичкој критици. Уз критичке приказе, с успехом негују ону врсту огледа чији је предмет читави књижевни опус једног писца, а огледали су се и у радовима теоријског карактера. Њима је близак сарајевски критичар Славко Леовац (1929), врстан интерпретатор, аутор великог броја огледа-портрета и критичких монографија из наше књижевности 19. и 20. столећа.
[уреди] Аналитичка критика
Посебну врсту аналитичке критике негује Миодраг Павловић, плодан подједнако у есејистици као и у поезији. Издвајају се два круга његових критичких истраживања: први обухвата проблеме модерне песничке структуре, а други – наше песништво од средњовековних успутних песника, преко народне поезије, до песника 19. и 20. столећа. Павловић настоји да захвати писца целовито, да га схвати и оцени како самог за себе тако и у ужем и ширем контексту. Он пише одмерено, прецизно али не и сувопарно. Њему је близак Јован Христић, песник и рамски писац, који се и у критици бави претежно овим врстама. Интелектуалну есејистику сличну њиховој негују универзитетски наставници Светозар Бркић (1917), Светозар Кољевић (1930) и Никола Кољевић (1936), сва тројица упућени на искуство модерне енглеске и америчке критике. Сасвим особено место заузима Сретен Марић (1903) својим позним есејима на теме из француске и енглеске књижевности.
[уреди] Редукционистичка критика
Од ове критике, која тежи целовитости приступа и не инсистира на неком строго одређеном методу, разликује се редукционистичка критика, која се бави само појединим аспектима књижевних дела или књижевних процеса, опредељујући се при томе за одређене методе. Значај ове врсте критике јесте пре свега у томе што доприноси властитом развоју, развоју критике као посебне интелектуалне делатности, увећавању критичког искуства. Један од главних носилаца те оријентације јесте Радомир Константиновић, учесник у послератним књижевним биткама, апологет модерног. Касније се разавио у два правца, као романописац и као есејиста, од којих је на крају други сасвим преовладао. Од есејистичких радова најзначајнији су му: антрополошка студија Философија паланке (1969) и велики зборник Биће и језик (1983), у осам књига, са преко стотину есеја о модерним српским песницима, од Лазе Костића до Оскара Давича. Философске, методолошке и стилистичке претпоставке његових критичких истраживања налазимо у феноменолошкој критици. У својим радовима он настоји да открије бит песника, да створи његов духовни портрет. И други методи постепено продиру у нашу критику. Зоран Глушчевић (1926) тежи к примени психоаналитичког метода, што није толико дошло до израза у његовој дневној критици колико у опсежним радовима из немачке и српске књижевности. Никола Милошевић (1929) креће се у својим анализама књижевних дела између психолошко-антрополошког приступа и особене врсте структурализма. Претежно се бави значењским аспектима дела. Света Лукић (1931), као и Милошевић философ по образовању, истражује естетичке и социолошке претпоставке књижевног стварања у социјализму. Код њега се спаја естетички са социолошким методом, теорија с историјом књижевности. Значајан је и као прозни писац.
[уреди] Инструменталистички методи
Крајем 60-их година у нашу критику почињу полако продирати модерни инструменталистички методи. Путеви модернизације различити су, тако да у нашој савременој критици имамо плурализам метода. Међу критичарима који су се афирмисали у новије време било у текућој критици било у систематском проучавању књижевности издвајају се: Александар Петров (1938), који је повезао тековине руског формализма с искуствима модерних критичких метода на Западу, а у последње време афирмисао се и као песник, затим Новица Петковић (1941), Љубиша Јеремић (1940), Бранко Поповић (1927), Милица Николић (1925), Петар Милосављевић (1937), Мирјана Миочиновић (1935), Ђорђије Вуковић (1943), Срба Игњатовић (1946) и др.
[уреди] Критика и наука
У свом развоју наша критика у послератном периоду све се више приближавала науци. Највећи број њених представника, нарочито оних који су се истакли од 60-их година до данас, повезују у свом раду бављење текућом критиком с књижевно-теоријским и књижевно-историјским проучавањем литерарних појава и проблема. С друге стране, класична наука о књижевности, посебно књижевна историја, ослобађајући се постепено својих традиционалних ограничења, тежила је да за се што више присвоји оно што се сматрало првенственим задатком критике, књижевну анализу и вредносни суд. У њој су задуго владали позитивистички историзам и биографизам, наслеђени из предратне академске критике. Њима се у првим послератним годинама придружио социологизам заснован на поједностављено схваћеном марксизму. Као и пре рата књижевни историчари међусобно се диференцирају и по епохама које проучавају. Историчари старијих периода, – међу којима се издвајају Димитрије Богдановић (1922-1986) и Ђорђе Трифуновић (1934), за стару књижевност, Владан Недић (1920-1975), за усмено стваралаштво, и Мирослав Пантић (1926), за дубровачко-далматинску књижевност – спојили су скрупулозан однос према детаљу с тежњом к филолошкој егзактности, коју су умногоме запоставили проучаваоци новије књижевности. Број ових последњих веома је велик: Живојин Бошков (1909), Живан Милисавац (1915), Војислав М. Ђурић (1912-2006), Драгиша Живковић (1914-2002), оријентисан претежно на компаративна истраживања, Димитрије Вученов (1911), Миодраг Поповић (1920), најзначајнији српски послератни историчар књижевности, Милорад Павић (1929), који се у последње време афирмисао и као један од водећих прозних писаца, затим Светозар Петровић (1931-2005), значајан нарочито као теоретичар критике и проучавалац стиха, Драгиша Витошевић (1935), Владимир Јовичић (1935), који у последње време пише успеле романе и приповетке, и други. Модерни методи иманентне анализе продрли су у српску науку о књижевности нешто касније него у хрватску и словеначку. Они умногоме дају печат њеном садашњем тренутку.
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.
