Устанак у Херцеговини 1941.

Из пројекта Википедија

Први масовни устанак избио је у Херцеговини, почетком јуна 1941. године. Мештани села Казанци, које се налази на 20 километара од Гацка према Никшићу, на граници Херцеговине и Црне Горе, сазнали су за покољ Срба у оближњем селу Коритама. Одмах су ради провере послата два извидника, која су потврдила најцрње слутње: Корићани су измасакрирани и бачени у крашку јаму која се налазила у њиховом селу. Истовремено, у селу Међуљићу, муслимани су поубијали све житеље српске породице Златанић.

[уреди] Устанак

Да би се спасили такве судбине, Казанчани су у ноћи између 5. и 6. јуна напали усташку касарну у свом селу. Устанике је предводио будући четнички командант, свештеник Радојица Перишић. После бомбашког напада и јуриша, из касарне није било одговора: с првим мраком 50 Хрвата је побегло према Автовцу. У очекивању доласка јачих хрватских снага, разаслати су курири са вешћу о почетку устанка. Већ током 6. јуна нападнута је хрватска посада у станици Јасенак и заузети су положаји према Муљу и Автовцу. Устанички прваци састали су се истог дана на Гату, доневши том приликом, према учеснику догађаја Алекси Тепавчевићу, следеће одлуке:

„ Прво, да се одмах крене у правац Зборне Гомиле, на путу Автовац-Степен; да се на том путу дочекују и нападају војнички камиони, који су, по причању мештана, довозили и одвозили усташе од Гацка до Билеће. Држати положаје не том терену и не напуштати их. Почекивати нападе и вршити нападе.

Друго, ова села источно од пута Автовац-Кобиља Глава евакуисати одмах у планину према Црној Гори; евакуацију вршити по ноћи и неприметно; почети са селима која су ближа муслиманском насељу и изложенија нападу. Прекинути и сузбити сва одлажења, ма кога, у варош Автовац и Гацко и друга места где су усташе.

Треће, обавестити и позвати све Србе на устанак и борбу, слати курире у остале суседне херцеговачке срезове и обавештавати их о отпору. Црногорска гранична насеља стално обавештавати и позивати у помоћ. Упутити у Никшић неколико људи и по могућности да свештеник Радојица Перишић буде с њима; видети тамо црногорске прваке, тражити помоћ у борцима и нарочито у оружју; известити их нарочито о збеговима који ће се за који дан наћи у њиховим планинама. “

({{{2}}})

^[1]

[уреди] Устаничке борбе

Усташка појачања стигла су око 15. јуна. Напред је ишао одред „црне легије“, јачине око 500 људи, иза њега локалне усташе (Хрвати и муслимани), а сасвим позади муслимански цивили из Фазлагића Куле са осамареним коњима, на које је требало натоварити опљачкане ствари из српских кућа. Главна борба одиграла се код Степена и Пржина, око 15-ог јуна. Победа је припала устаницима, а на бојном пољу је остало педесетак погинулих Хрвата. Наредних дана борба се се преноси и на остале срезове. Хрвати су у дефанзиви, с тим што из Фазлагића Куле свакодневно покушавају да освоје српске положаје код Бијеле Гомиле.

Око три сата поподне 26. јуна српске положаје почела су да надлећу три хрватска авиона. У ниском лету, бацали су ручне бомбе и митраљирали устанике. После почетне панике, сва три авиона, школског типа, лако су оборена. Следећег дана 27. јуна, у помоћ хрватима дошла су два камиона италијанских војника. У заседи код Кобиље Главе 15-так Италијана је убијено а остали су се предали. Нови успех осоколио је устанике да у ноћи између 27. и 28. јуна нападну Автовац. На Видовдан ујутру српски борци победоносно улазе у ову варошицу. „Автовац је лежао у изгоринама и мало је зграда остало неоштећено; поред муслиманских изгореле су и српске. Ствари су и даље отимане из ватре. Предвиђало се да неће бити соли и брашна и зато су најрађе ношена та два артикла“ ^[2]. Тога дана су се у Автовцу први пут среле устаничке вође, свештеник Радојица Перишић и поручник Милорад Поповић ^[3].

Јаке италијанске колоне, праћене авијацијом, кренуле су 29. јуна из Билеће према Автовцу. У празно варошицу Италијани су ушли увече истог дана, а устаници су се повукли на раније положаје.