Јаков Серски

Из пројекта Википедија

митрополит Серски Јаков

Из генерације краља Стефана Душана, тако отприлике, Јаков је уживао краљево поверење. A и краљичино, што је било веома важно после преброђене кризе у краљевској породици. Краљ се, поред живе жене, није оженио немачком принцезом (1336); краљица је родила престолонаследника (1337); тешку болест, из које је једва било наде да ће се извући, краљ је преболео (1340) и обновио је свoј пољуљани престиж међу феудалцима, a краљица је, уз помоћ цркве. завладала краљем. Кад је краљ извршио „постављеније камена“ Арханђеловог манастира код Призрена, Јакова је поставио за првог игумана манастирског (1343). Тиме је Јаков стекао угледно место у српском феудалном друштву, па последично и у државном сабору (збору српском), где је био заједно c игуманима светостефанским (бањским) и Пантократоровим (дечанским) за посебним столом („трпезом“), за којим су били и „игумани забрдски“.

За „седиште и препокојиште“ (почивалиште) игумана, док се не сазида манастир, краљ је одредио манастирски метох (имање) нову цркву Петра Коришког, коју је у околини призренској, код села Корише, старац хиландарски Григорије сазидао, живописао, снабдео свим што је потребно, нарочито стлпом всем књижним (збирком свих нужних књига), Старац Григорије је добио као лично властелинство стару цркву Петра Коришког, која је била у призренском Подгору, високо у планини, a била је раније хиландарски метох (од времена Стефана Уроша II Милутина).

Пре проглашења царства (крајем 1345) краљ Стефан Душан је „начео здати“ манастир, али су га догађаји ометали и његову пажњу упућивали на другу страну. Јаков је цело време на градилишту и надгледа припремне радове, који су морали бити велики и дуготрајни. Није лако било предвидети све што је потребно за грађевину за коју ће Београђанин c почетка XV века, можда сам деспот Стефан Лазаревић, написати да њој слично под сунцем не мислим да је ишта, да она „добротом и уметношћу превазилази Дечанску цркву изузев мрамора, и величином боља Дечанска“.

Српска феудална држава се нагло ближи своме највећем успону и, ускоро после освајања Сера (24. септембра 1345. год.), постала је царство. Јаков је, можда одмах a свакако не много касније, доведен за митрополита серског. Знао је добро грчки, na je био погодан ,за тај положај. Kao митрополит серски, или као игуман Арханђеловог манастира (ако тада још није прешао у Сер), Јаков је свакако узео учешћа у проглашењу српске патријаршије и крунисању Стефана Душана за цара (1346).

Идуће године цар поново мисли на зидање манастира, долази у Призрен због тога, али настаје куга, „црна смрт“, која ће захватити целу Европу. Код Срба у средњем веку такве несреће су биле веома честе, па ова, иако већих размера, није ни забележена. „Смртоносна куга“ је походила и „дивни град“ Фиренцу . Њеним описом почиње Бокачов Декамерон, који је писан одмах после догађаја.

За време куге, преко зиме 1347/48. год., царска породица се склонила на Св. Гору. Вероватно је и Јаков био c њом. У априлу 1348. год. постављени су темељи манастирски, a у марту 1349. год. већ се мисли на покривање оловом манастирске цркве. На вајарској орнаментици рађено је још 1351. год.

O освећешу манастира држан је државни сабор, на коме је објављена и хрисовуља Арханђеловог манастира. Без сумње то је онај исти мајски сабор 1349. год. који је донео први део Законика цара Стефана Душана. Чланови сабора су из Скопља прешли у Призрен. Међу њима је неоспорно био и Јаков. Присуствовао је поуздано и сабору од 1353. год., који је употпунио Законик. Kao зналац грчког језика, Јаков је био међу онима који су најпозванији да редигују поједине законске чланове.

У Серу је митрополит био окружен многим Грцима, који су били непоуздани поданици српскога царства Кантанузин прича да су му у јесен 1350. и почетком 1351. год. тајно долазила изасланства из најглавнијих градова (раније грчких), па чак и из Скопља, и позивали га да их ослободи Срба. За Скопљанце је цар Стефан Душан сазнао и - ставио их под суд због велеиздаје. Митрополит Јаков је помишљао на „пресељеније вољно a или нуждно“ и тражио је за сваку евентуалност „прибежиште и покојиште“ од цара Стефана Душана и царице Јелене. Добио је 1352/53. год. храм св. Николе на Пшињи под Кожљем, „порушен и властели насилајем (над њим насиље извршено од властеле), или истеје решти (тачније рећи) померопшен“, коме тек што је царица Јелена постала „втори хтитор“. Одређено је да после митрополитове смрти припадне Арханђеловом манастиру.

C Јаковом је био у Серу кефалија Нестег, кога је цар Стефан Душан 1354. год. слао папи у Авињон, заједно са дворским судијом Божидаром и Дамјаном из Котора. Из породице Дуке Нестонга, вероватно словенског порекла, Нестег је 1360. год. у Серу члан суда „раб господина цара Уроша“. Био је тада „велики папија“, управник двора (наравно царице Јелене) и врховни чувар дворских капија. Од њега је позната једна скраћена хроника од постанка света до његових времена, која се некада чувала у библиотеци Колбера, славнога министра Луја XIV . Могла би бити од значаја и за нашу историју.

Други српски патријарх Сава изабран је у јесен 1354. год. на државном сабору у Серу, у седишту митрополита Јакова. Тако су без сумње митрополитови гости били сам цар, царица, престолонаследник и сви српски световни и црквени феудалци. Ускоро, после смрти цара Стефана Душана (1355), царица Јелена (монахиња Јелисавета) је из Сера управљала својим поседима. Митрополит Јаков је био њен саветодавац, на кога се, као на свог старог и оданог пријатеља, могла увек ослонити. У византијском црквеном песништву забележено је име митрополита Јакова као писца једног канона ноћног, али на црквеним документима, писаним грчки, потписивао се српски (1357, 1359). За царевања „в нас“ (код нас, у српској феудалној држави) цара Стефана Уроша и матере његове монахиње Јелисавете, 1359/60. год. „серски Јаков митрополит посла сије (ове) књиги в Синају и приложи је (их) Пречистеј деве матери (манастиру Богородици Синајској), јеже (које) и по имени писана бише зде (овде): сугуб'н трипесн'ц (двострук триод, посни и цветни), и часослов'ц, псалтир и чтеније Златоустово“.

Оба триода чувају се данас у манастиру св. Катарине на Синају. На хартији су; писани су рецензијом c носним самогласницима. И на једном и на другом триоду је исти српскословенски запис митрополита Јакова, само та два текста не потичу од исте руке. На Посном триоду пише „Стефану Уресу“, док је на Цветном правилно „Урошу“. Стихови митрополита Јакова су на почетку записа у оба триода. Цветни триод има тај запис и на грчком језику, али без стихова. Грчки текст садржи прецизније хронолошке податке: 6868. год., месеца септембра 22, што значи 1359. год. Цветни триод је писао „убоги Гаврил“, који је на крају рукописа пожелео да „почине ... от великаго труда“. И у току писања Гаврил је стављао своје узгредне записе: „Ох тебе, убоги Гавриле, докле да починем“, „Свети отци никејсти, помозите ми сије (ове) 7. и 8. нед(еље) кончити“ (завршити). Снимци рукописа из манастира св. Катарине на Синају постоје у Библиотеци Конгреса у Вашингтону. Треба још рећи да је последњи помен митрополита Јакова из новембра 1360. год. Августа 1365. год. помиње се његов наследник митрополит Сава.

[уреди] Литература

• приређено према чланку Ђорђа Сп. Радојичића

[уреди] Спољашње везе

• Јаков Серски: О Синају