Јосиф Панчић
Из пројекта Википедија
Јосиф Панчић (5. април 1814 - 25. фебруар 1888) се родио у буњевачкој породици у селу Брибиру као четврто дете оца му Павла a матере Маргарите. Према предању, Панчићи су пореклом из Херцеговине и од давнина су се доселили у село Угрине, које се налази на северним огранцима Велебита у саставу општине Брибир.
Садржај |
[уреди] Школовање
Родитељи су му били сиромашни, a стриц му je био у Госпићу архиђакон, те га je он себи узео и о његовом се школовању старао. Основну школу изучио je у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци.
Из Ријеке je Јосиф прешао у Загреб (1830) да настави школовање у високој школи Regia Academica Scientiarum. У додиру са неким Мађарима сазнао je да у Пешти постоји Медицински факултет, на коме се у то време одржавала и настава из природних наука, и зажели да тамо настави своје студије где је завршио медицински факултет и постао je доктор медицине 7. септембра 1842. г. израдивши тезу Taxilogia botanica, коју je посветио своме стрицу Гргуру. Панчић je током студија у Пешти морао приватно зарађивати, дајући часове из француског и италијанског језика. То му je односило много времена и услед тога се његово студирање протегло на 10 година.
[уреди] Лекар у Банату
Није желео да ступи у државну службу и решио je да ради приватно као лекар. Али, од лекарске праксе није могао живети, јер није имао довољно пацијената, a и они што су долазили били су већином сиромашни. Провео је две године у Руксбергу у Банату, где je ce бавио и васпитањем деце власника тамошњих рудника Хофманова. За то време je упознао флору Баната, обишао je и Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, a у рудницима je упознао многе интересантне стене и минерале. Прикупио je доста интересантних биљака из флоре Баната.
[уреди] Лика
После две године оде у Лику да посети свога стрица и добротвора Гргура и брата Мату. Ту је правио излете по околини, пењао се на Велебит и прикупио доста биљака из флоре Приморја.
[уреди] Беч
Одатле се упути у Беч да доврши одредбу свога хербара, који je око Пеште, Будима, и по Ердељским и Банатским Алпима сакупио, a уједно и да боље Јестаственицу проучи. У бечком Природњачком музеју je проучио и одредио своје прикупљене биљке, a у исто време je пратио и предавања чувеног ботаничара Ендлера. У Бечу се задржао годину дана. Бавећи се у Бечу он се упознао са Миклошићем и Вуком Караџићем; Вук га упути у Србију да ступи у државну службу. Чекајући да Вук добије новчану помоћ од Русије (а коју на крају није ни добио), Панчић je готово био на измаку свога новца и то je признао Вуку. Вук му je тада саветовао да одмах крене у Србију и да тражи постављење у Ужицу.
[уреди] Ужице
Панчић Вука послуша и дође у Србију месеца мaja 1846 године за владе кнеза Александра Карађорђевића. Али, како je Вук имао у Србији и доста непријатеља, његова препорука није вредела ништа, пa je чак због тога и због жеље да буде постављен у Ужицу, у чијој се околини скривао велики број противника Карађорђевића, Панчић постао сумњив и није могао добити то место. Чекајући на постављење, обилазио је Ужички крај, и бавио се изучавањем биљног света.
[уреди] Јагодина
Панчић je готово остао без средстава за живот и помишљао je да се врати, но у томе моменту добије позив од Аврама Петронијевића, министра иностраних послова, који je имао фабрику стакла у непосредној околини Јагодине, да се привремено прими за лекара у томе месту и да као лекар ради на сузбијању заразе трбушног тифуса, која се ширила међу радницима фабрике. Панчић je пристао, био на тој дужности пола године и са успехом je завршио свој посао.
Бавећи се тамо он се упозна са летњом и јесењом флором Јагодине, Белице и Црнога Врха.
Становници Јагодине су заволели Панчића као савесног лекара и племенитог човека и када je Панчићу понуђено место за физикуса у Неготину, Јагодина je тражила да задржи Панчића. Y томе je и успела и Панчић je у фебруару 1847. г. постављен за контрактуалног лекара и физикуса јагодинског округа, али прошле године започета испитивања наставио je, обиђе Темнић, Левач у околини Опарића (и Превешко језеро) и ман. Љубостиње. Око половине јуна оде у Алексиначку Бању одакле се први пут попе на Ртањ и Озрен. Исте године je затражио отпуст из аустроугарског поданства и затражио пријем у српско поданство.
[уреди] Крагујевац
Крајем исте године добио je премештај у Крагујевац и постављен je на упражњено место за привременог окружног физикуса 12. новембра 1847.г.
За време бављења у Јагодини Панчић je одлазио и у Ћуприју и ту je упознао Људмилу, ћерку барона инжењера Кордона, коју je затим као лекар у Крагујевцу испросио и у јануару 1849. г. се венчао у православној цркви у Ћуприји. И тиме je Панчић за увек везао свој живот за Србију и српски народ.
[уреди] Професор природних наука
Идуће године, 8. јануара 1850. г. примљен je за члана Друштва српске словесности, a y 1853. г. je постављен за професора природних наука у Лицеју, најпре за контрактуалног професора, a када je 1854. г. примљен у српско поданство др Јосиф Панчић je постављен за редовног професора у Лицеју. Примљен je за члана Друштва српске словесности и постављен je за професора у Лицеју, иако до тада није, сем докторске дисертације, имао ниједан публикован научни рад. Постављен je за професора само на основу сазнања и уверења да je он најбољи познавалац флоре Србије.
[уреди] Панчићева оморика
Године 1855. Панчић је први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара - оморика. Десет година касније је добио две њене гране. Требало је да прође још десет година да на планини Тари, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877. пронађе до тада непознати четинар - оморику која је по њему добила име - Панчићева оморика (Picea omorika (Pančić) Purkyne) Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста. У Лицеју и доцније у Великој школи Панчић je остао до краја живота.
Био je члан у овим ученим друштвима:
- Председник и редован члан српске краљевске Академије наука,
- Српског ученог друштва, Regia societas botanica ratisbonenbis,
- Српског Археолошког друштва,
- Српског лекарског друштва,
- Певачког друштва и
- Друштва за пољску привреду.
- Почасни члан баварског друштва Polichia, Подринске Слоге и Алексин. Читаонице;
Дописни члан:
- Југословенске Академије наука и уметности,
- Угарске Академије наука,
- Бранденбуршког ботаничког друштва,
- Бечког геолошког инштитута и јестаственичког друштва у Шербуру, и зоолошког ботаничког друштва у Бечу.
Панчић је умро 25. фебруара 1888 г. усред рада, ведар, свестан и приљежан. Предговор за „Ботаничку башту“ довршио je пред смрт на неколико дана. „Првенац Балканског полуострова“ радио je и за време боловања.
Од одличја имао je
- орден св. Саве I степена,
- Таковски крст на прсима,
- Крст друштва црвеног крста.
[уреди] Научни рад
[уреди] Види још
- Улица која носи његово име у Београду
Поред тога постоје и два споменика Панчићу у Београду - у Студентском парку и Ботаничкој башти "Јевремовац".
