Џон Хикс

Из пројекта Википедија

Џон Хикс, 8. април 1904, Ворвик (Енглеска) – 20. мај 1989, британски економиста, добитник Нобелове награде.

[уреди] Живот

После студија на Оксфорду 1922-1926. године, запослио се на Лондонској школи за економију и ту предавао економију тржишта рада и индустијске односе до 1935. године. Затим је прешао на Кембриџ на три године, а потом у Манчестер до 1946. године. Тада је отишао на Оксфорд, где је предавао до краја радног века 1971. године.

Нобелову награду за економију добио је 1972. године заједно са Кенетом Ероуом, а за 'пионирски допринос у теорији опште економске равнотеже и теорији благостања' (из образложења). Новчани износ награде поклонио је библиотеци Лондонске школе за економију.

Био је у браку са Урсулом, професором јавних фиинансија. Неке радове су писали заједнички.

[уреди] Дела

Хиксов опус је врло разуђен и он је дао велике доприносе развоју економске теорије на бројним подручјима и микроекономије и макроекономије.

Прво, увео је идеју еластичности супституције, којом се мери лакоћа замене једног производног фактора другим, а уколико се промене технологије или релативне цене фактора. Уз помоћ ове идеје Хикс је био у стању да покаже, насупрот макрксистима, да се учешће радника у националном дохотку не мора смањивати због радно-штедног техничког прогреса.

Затим, велики допринос био је проналазак тзв. ИС-ЛМ модела. Тај познати макроекономски модел говори о везама инвестиција, штедње, каматне стопе и новца и представља графичку верзију кејнзијанске теорије.

Хикс је дао допринос и економици благостања увођењем теста за поређење алтернативних стања света, који је касније назван Хикс-Калдоров текст. Њиме је покушано решење проблема неупоредивости многих стања света по критеријуму Парето оптималности.

Следећи допринос дао је у књизи Вредност и капитал (1939), где је реформулисао савремену теорију и показао, пратећи Парета, да се о вредности може говорити без претпоставке да је корисност мерљива. У овој књизи, која је једна од важнијих у економској теорији XX века, бавио се и фундаменталним питањима опште економске равнотеже и раста, враћајући у оптицај Валраса и лозанску школу.

[уреди] Неке важније књиге

• Value and Capital, 1939
• A Revision of Demand Theory, 1956
• Capital and Growth, 1965
• Critical Essays in Monetary Theory , 1967
• Capital and Time, A Neo-Austrian theory, 1973
• Methods of Dynamic Economics, 1985

Нобелова награда

Нобелове награде

Физика | Хемија | Физиологија и медицина | Књижевност | Мир | Економија

Добитници Нобелове награде за економију

Рагнар Фриш и Јан Тинберген • Пол Самјуелсон • Сајмон Кузњец • Џон Хикс и Кенет Ероу • Василиј Леонтијев • Гунар Мирдал и Фридрих Хајек • Леонид Канторович • Тјалинг Купманс • Милтон Фридман • Бертил Олин и Џејмс Мид • Херберт Сајмон • Теодор Шулц и Артур Луис • Лоренс Клајн • Џејмс Тобин • Џорџ Стиглер • Жерар Дебре • Ричард Стоун • Франко Модиљани • Џејмс Бјукенен • Роберт Солоу • Морис Але • Тригве Хавелмо • Хари Марковиц, Мертон Милер и Вијилем Шарп • Роналд Коуз • Гери Бекер • Роберт Фогел и Даглас Норт • Џон Харшањи, Џон Неш и Рајнхард Зелтен • Роберт Лукас • Џејмс Мирлис и Вилијем Викри • Роберт Мертон и Мајрон Шоулс • Амартја Сен • Роберт Мандел • Џејмс Хекман и Данијел МекФаден • Џорџ Акерлоф, Мајкл Спенс и Џозеф Стиглиц • Данијел Канеман и Вернон Смит • Роберт Ингл и Клајв Гренџер • Фин Кидланд и Едвард Прескот • Роберт Ауман и Томас Шелинг