"Откачени Ал" Јанковић

Из пројекта Википедија

Алфред Метју, “Откачени Ал”, Јанковић,(енг. Alfred Matthew "Weird Al" Yankovic ), рођен 23. октобра 1959, је амерички музичар, сатиричар, пародичар, хармоникаш и телевизијски продуцент. Јанковић је посебно познат по својим хумористичким песмама, као и пародијама неких од познатих музичких хитова, које бацају ново светло на популарну културу. Од времена када је примио своју прву лекцију свирања хармонике, дан пре свога седмог рођендана, па све до данас, он је продао више од 12 милиона албума и снимио више од 150 пародија и оригиналних песама.^[1]^[2]^[3] За свој рад, поред девет номинација награђен је и са три Греми награде , као и три златне и пет платинастих плоча у Сједињеним државама. Јанковићев први “Топ 10” Билбордов албум (Straight Outta Lynwood) и сингл (White & Nerdy) су оба објављена 2006. године, обележавајући тако скоро три деценије његове каријере.

Осим снимања албума, Јанковић је написао сценарио и глумио у своме сопственом филму УХФ (UHF) , наступао у “Откачени Ал” телевизијском шоу програму, режирао музичке видео спотове за себе лично као и за друге уметнике, укључујући Бена Фолдса (Ben Folds) и групу Хенсон (Hanson), а појављивао се и гостовао и у бројним ТВ емисијама, као што су “Симпсонови” (The Simpsons) “Спикс енд спекс” (Spicks and Specks) “Иза музике” (Behind the Music) “Тимов и Ериков страхопоштовање шоу, Велики посао!” (Tim and Eric Awesome Show, Great Job!), и “Робот пиле” (Robot Chicken).

[уреди] Биографија

[уреди] Рани дани

Ал је рођен у Даунију, Калифорнија (Downey, California), као једино дете Ника Јанковића (енг. Nick Yankovic), американца српског порекла, и Мери Елизабет Вивалде (енг. Mary Elizabeth Vivalda), американке италијанско-енглеског порекла. Одрастао је у граду Линвуд, Калифорнија (Lynwood, California) који се налази у близини његовог родног града.^[4] Његов отац Ник рођен је у Канзас ситију у држави Канзас, а у Калифорнији је живео од завршетка Другог светског рата, током којег је био одликован орденом “Сребрна звезда”.^[5]^[6] Његов животни мото био је “Ради за своју егзистенцију што год те чини срећним” и често је свога сина Алфреда подсећао на ову своју животну филозофију. Ник је оженио Мери Вивалду 1949. године, која је у Калифорнију дошла из Кентакија, а сина јединца Алфреда родила му је десет година касније. Алфред је свој први час хармонике имао 22. октобра, 1966, дан пре свога седмог рођендана. Трговачки путник који је пролазио кроз Линвуд понудио је Јанковићевим родитељима да бирају између часова хармонике и часова гитаре који су држани у локалној музичкој школи. Ал Јанковић тврди да је разлог зашто су се његови родитељи ипак одлучили за хармонику био тај “што су рачунали да ће тако бити још један хармоникаш Јанковић више на свету”, мислећи при томе на Френкија Јанковића, са којим нису били ни у каквом сродству.^[5] Он је наставио са лекцијама хармонике у музичкој школи током следеће три године, да би после тога продужио сам да се усавршава у свирању овог инструмента.^[4]У почетку највише се угледао на поменутог Френкија Јанковића као и Миронa Флоренa (Myron Floren ) (хармоникаша из Лоренс Велк шоа - The Lawrence Welk Show ). У 1970. годинама, Јанковић је био велики фан Елтона Џона и тврди како му је његов албум “Гудбај јелоу брик роуд” (Goodbye Yellow Brick Road ) послужио да научи да свира рокенрол на хармоници. Непрестано је наново слушао овај албум и покушавао да га прати свирајући на свом омиљеном инструменту. Јанковић је уписан у дечији вртић годину дана раније од остале деце, и прескочио је други степен. “Моји другари из разреда изгледа да су мислили да сам ја нека врста ракетног инжињера (енг. rocket scientist – или у дословном преводу ракетни научник), тако да сам стекао углед “лудака” веома рано,” изјавио је Ал у једном присећању. Пошто је своје неуобичајено школовање завршио две године раније од својих вршњака, Јанковић није имао интереса за велике друштвене догађаје у школи. Он тврди да је имао све петице током своје средње школе и да је зато био почаствован тиме што је држао опроштајни говор пред својом средњошколском матурском класом. Јанковић је био прилично активан у ваннаставним активностима, укључујући “Националну форензичку лигу” (National Forensic League) у којој је обично освајао трофеје, затим комад заснован на “Бунтовнику без разлога” ("Rebel Without a Cause"), годишњи програм за који је написао већину наслова и "Вулкано Воршиперсов клуб" ("Volcano Worshiper's Club"), у којем није радио апсолутно ништа, јер како каже, “Ми смо се уписали у клуб само да би нам се слика појавила у годишњем алманаху”.