Корисник:Golija/Народна историја о Првом српском устанку
Из пројекта Википедија
 |
Овај чланак или један његов део кандидат је за премештање на Вики изворе. Уколико овај чланак може бити измењен у енциклопедијски чланак, молимо вас урадите то и обришите ову поруку. |
Епске народне песме о Првом српском устанку, о почетку Српске револуције, посебно песме које је испевао Филип Вишњић, садрже и додатну одлику. Оне су од стране вођа устанка, посебно од самог Вожда Карађорђа искоришћене као особен медиј који је битно утицао на изградњу и обликовање односа народних маса према устанку, према циљевима и интересима устанка, односно револуције.
Карађорђе је смишљено искористио епску народну песму да кроз уста омиљеног певача-гуслара Филипа Вишњића народ упозна са разлозима и циљевима устанка. У Вишњићеву епску песму вешто су уграђени и прихватљиво исказани национални интереси, национални циљеви. У базичној песми о Првом српском устанку, у песми Почетак буне против дахија, прецизно се одређују границе којима у почетку тежи устаничка Србија:
Од Видина, пак до воде Дрине,
Од Косова те до Биограда.
али и просторне и националне претензије државе у настајању:
Дрина водо! Племенита међо
Измеђ Босне и измеђ Србије!
Наскоро ће и то време доћи,
Када ћу ја и тебека прећи
И честиту Босну полазити!.
Народ се вешто увлачи прво у масовну социјалну побуну, а потом у национални и конфесионални устанак. Песма уверава да се управо угњетени народ спонтано дигао против крвника. Гласовита Вишњићева песма Почетак буне против дахија узбудљиво казује о гневу „сиротиње раје", коју на општу побуну позивају дуже времена и „божији угодници". Песма посебно и изричито наглашава како „кнезови нису ради кавзи", а њој ни Турци нису били склони. Међутим, сеча кнезова којој Вишњићева песма посвећује много пажње и простора - сведочи супротно. Јасно указује да су угледни обор-кнезови, старешине нахијске, припремали устанак. Значајну улогу у припремању устанка имала је и Црква са угледним представницима у Хаџи Рувиму Нешковићу, Хаџи Ђери Ђорђевићу и Хаџи Мелентију. Средиште намераваног устанка било је у ваљевској нахији, у нахији кнезова Алексе Ненадовића, Илије Бирчанина и кнеза Станоја из Зеока. Сви они заједно су се нашли на листи за погубљење коју је начинио Мемед-ага Фочић. Услед погибије ових (и још неких, њима подобних) кнезова жариште устанка се пребацује у Шумадију, у Орашац, у Тополу, а вођство устанка преузимају људи „из другог плана".
Замисао дахија је јасна. Теже да обезглављивањем народа, физичким уклањањем свих могућих опасних вођа планиране буне - себи обезбеде миран сан, неограничену и неометану власт. Сеча кнезова није извршена како је планирано, а на историјску сцену ступају и неке личности које у сечи (мислим на списак кнезова предочен у Вишњићевој песми) нису биле предвиђене - Станоје Главаш, кнез Теодосије.
Почетком буне против дахија, базичном песмом Првога устанка, Карађорђе, кроз Вишњићева уста, настоји да ненаметљиво себе препоручи и васпостави као неприкосновеног Вожда устанка. Он није први на црној листи дахија, он не инсистира ни да га народна песма стави на чело те листе. Филип Вишњић ће много више простора дати разлозима Мехмед-аге за погубљење Алексе Ненадовића, Илије Бирчанина, Хаџи Мелентија. Потребу за ликвидацију Црнога Ђорђа, Мемед-ага Фочић види у Карађорђевим настојањима да у Аустрији набави џебану и оружје за потребе буне. Добро је знано из историјских извора да је Карађорђе преговарао у пролеће 1803. са земунским трговцима око набавке џебане и оружја.
Међутим, када потера коначно стигне у Тополу, Вишњић се више не враћа на Фочићеве речи. Оне су дале један, особен портрет Карађорђа. Описујући стиховима како се потера за Карађорђем завршила потпуним неуспехом, Вишњић ствара портрет Вожда устанка. Пре свега, Карађорђе је веома опрезан и раноранилац. Потера која је у Тополу стигла пред зору не налази га „спаваћивог". Устао је, Богу се помолио и чашицу ракије за „помоз Боже" попио. Као добар домаћин устао је пре својих чобана. Видевши потеру намах се показује као врстан проценитељ ситуације и одличан стратег. Чобанима које је пробудио наређује да стоку пусте из торова да иде куда жели (питање личног имућа уступа пред вишим циљевима). Распоређује своју „малу војску", а сам преузима одговорност да вођу потере уклони. Карађорђе потом шаље народу прецизна упутства: шта ваља учинити и којим следом.
У почетку социјалне буне, потом националног и конфесионалног устанка, речју револуције, Вожд заговара, кроз уста Вишњића, беспоштедну борбу против мрског непријатеља. Међутим, са одмицањем устанка расте и свест о неопходности мира, о нужности суживота са дојучерашњим противником. Тако настају хумани тонови у другој верзији песме о мишарскоме боју где песник жали и жртве које је поднела непријатељска страна. Жали младост Остроч Капетана, жали „злато испрошено", несрећну заручницу прелепог Бећиревић Асе. Уочава се људскост у непријатељским редовима. И необична песма о Ивану Кнежевићу јесте једна дубоко људска, али у одређеном смислу недовољно јуначна песма. Иван Кнежевић новцем, молбама и сузама, а не јатаганом и дугом пушком - ослобађа робље.
Карађорђе је користио медиј, епску народну песму, да саопшти народу и неке нужне, ратним метежом условљене, промене у обичајном праву, у народном законодавству. Ратна, зла времена, учинила су да су многе породице остале без домаћина, без пунолетне мушке главе. У таквим приликама, налаже Карађорђе, налаже народна песма, да удовица има сва старешинска права која је имао и њен муж. Она јесте пуноправни представник и заступник породице. Устаничка песма регулише и питање ратнога плена. Ко га задобије - његов је, без обзира на величину или, пак, на присуство лакомог старешине.
У временима Првога српског устанка епска народна песма обављала је улогу информативних билтена. Обавештавала је народ, који јој је безрезервно веровао - шта се „уистину" догодило, а имплицитно је упућивала народ у нужне промене у дневној политици, или промене у политичком курсу. Упозоравала је и на некоје, нужно настале промене у народном кривичном и грађанском праву.
