Razgovor:Povijest sociologije

Izvor: Wikipedija

Ova strana je copy-paste iz srpske Wikipedije i jos nije wikipedificirana.

Predloženo je da se ovaj članak ili dio članka premjesti u wikIzvor.

Ali ne cijeli, samo tekstovi od Thomasa Hobbsa i Emanuela Kanta, u donjem dijelu ove stranice. Dio koji se odnosi na povijest sociologije je već premješten u imenski prostor. Branka France 13:16, 6. travnja 2006. (CEST)

[uredi] Povijest učenja o društvu

• Antička misao o druÅ¡tvu
  Stari robovlasnički sustavi u kojima je vladar bio poistovjećen s bogom, nisu ostavljali puno prostora za razmišljanje o društvu, odnosno za čuvanje informacija o razmišljanju o društvu. Takvi uvjeti su se stekli tek u antičkoj Grčkoj. U staroj Grčkoj su se svi ljudi (u što se ne ubrajaju robovi) bavili politikom i sudjelovali u uređenju polisa.
  • Platonova "Država" je prvo cjelovito sačuvano djelo o državnom ustroju. Platon govori da je država nužnost na koju su ljudi primorani da bi ostvarili mnogobrojne potrebe. Da bi država ostvarila svoju ulogu, ona mora biti organizirana na najbolji način, a to znači da bude dobro izvrÅ¡ena podjela rada. Po tom principu Platon dijeli druÅ¡tvo na staleže:
    • Prvi stalež su upravljači. To su mudraci, filozofi i njihova glavna osobina je mudrost. Oni upravljaju druÅ¡tvom.
    • Drugi stalež su čuvari. To su ratnici i njihova glavna osobina je hrabrost. Oni brane državu i Å¡tite zakon.
    • Treći stalež su radnici. Oni osiguravaju materijalne potrebe druÅ¡tva, a njihove osobine su posluÅ¡nost i radinost.
  • Aristotel je, za razliku od Platona, viÅ¡e bio orijentiran na istraživanje postojećeg druÅ¡tva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podijelio državna ureÄ‘enja na dobra (monarhija, aristokracija i republika) i loÅ¡a (tiranija, oligarhija i demokracija).
• Srednjevekovna misao o druÅ¡tvu
  Feudalni sistem je razdoblje u kojem se društvo veže uz djelovanje natprirodnih i svemoćnih sila koje sa neba reguliraju čitav život na zemlji. Među srednjevjekovnim misliocima izdvajaju se, po celovitosti tumačenja društva, dva velika imena — Sveti Augustin i Toma Akvinski.
  • Sveti Augustin (345.-430.) je bio veliki poznavatelj teoloÅ¡ke i filozofske misli, a istovremeno je zauzimao visoko mjesto u crkvenoj hijerarhiji. Njegovo djelo "O Božijoj državi" (De civitate Dei) objaÅ¡njava pad Rimskog carstva (410. godina). On dijeli povijest na Å¡est razdoblja:
    • Od Adama do Potopa,
    • od Noe do Abrahama,
    • od Abrahama do Davida,
    • od Davida do Babilonskog carstva,
    • od Babilonskog carstva do Krista,
    • od Krista do Apokalipse.

U svakom od ovih razdoblja vodila se borba između dobra i zla, s tim što je sinonim zla vražja ili zemaljska država, a sinonim dobra je božja država. Pošto je Rim u vrijeme svoje propasti bio vražja država, njegovom propašću je pobijedilo dobro.

• • Toma Akvinski (1227.-1274.), za razliku od Svetog Avgustina koji je živio na početku feudalizma, živi i piÅ¡e svoja djela u vrijeme razvijenog feudalizma. To razdoblje označava razvoj trgovine i novčarskog gospodarstva, dostupnost tekovina drugih naroda i opadanje dominirajućeg utjecaja katoličke crkve. Toma Akvinski je bio veliki poznavatelj i poÅ¡tovatelj Aristotelovog učenja. On kaže da je monarhija najbolja jer je najefikasnija, a najgora je tiranija. On dozvoljava narodu mogućnost i pravo na pobunu protiv tiranije, pa i ubojstvo tiranina. Zbog toga Å¡to svjetovna vlast može postati izopačena, on daje prednost duhovnoj, tj. crkvenoj vlasti.
  • Ibn Haldun (1332.-1406.) je živio u Arabiji gdje je religiozni utjecaj bio manji nego na zapadu, tako da Haldun ističe da je druÅ¡tvo u velikoj ovisnosti od bioloÅ¡kih i geografskih činitelja. On uvodi zakone o druÅ¡tvenom razvitku koji ne ovise o čoveku i njegovoj volji. Glavni druÅ¡tveni zakon po njemu je zakon Evolucije (svaki politički sistem traje tri generacije).
• Misao o druÅ¡tvu u novom vijeku
  S pojavom kapitalizma, pojavile su se dvije nove klase — buržoazija i proletarijat. Iako su svi bili jednaki pred pravom i zakonom, postojala je velika razlika zasnovana na ekonomskoj moći pojedinca. Tada su se pojavile dvije struje u sociologiji:
  • Apologetska koja je težila objasniti i opravdati postojeći druÅ¡tveni i ekonomski sustav (teorija druÅ¡tvenog ugovora).
  • Kritična koja je, analizirajući kapitalističko druÅ¡tvo, ukazivala na nužnost njegovog ukidanja i uspostavljanja novog i pravednog druÅ¡tva za sve njegove članove (utopistička, socijalutopistička, naučni socijalizam). Teorije druÅ¡tvenog ugovora govore da su ljudi po prirodi jednaki i da ni jedan druÅ¡tveni zakon ne može dovesti u pitanje zakone prirode. Kao jednaki i slobodni ljudi mogu odlučiti kako će organizirati meÄ‘usobne odnose i uopće kako će živjeti. Oni kao jednaki i slobodni potpisuju ugovor kojim uspostavljaju druÅ¡tvo koje im odgovara. S obzirom da ugovor, kao pravni akt, mogu potpisati samo slobodni i jednaki graÄ‘ani, to oni tim činom uspostavljaju i odgovarajuće druÅ¡tvo — graÄ‘ansko druÅ¡tvo. Glavni predstavnici teorije druÅ¡tvenog ugovora su: Thomas Hobbes, Baruch de Spinoza, John Locke i Jean-Jacques Rousseau.
  • Thomas Hobbes (1588.-1679). kaže da je čovjek po prirodi sebičan i zao i teži ostvarenju svoje potrebe nezavisno od drugih ljudi, ali poÅ¡to su svi ljudi takvi, oni se svjesno i dobrovoljno odlučuju da ograniče svoju prirodu da bi dobili garanciju za egzistenciju. Sklapaju sporazum, ugovor kojim stvaraju druÅ¡tvo, a sva svoja prava prenose na državu i vladara koji vlada u njihovom interesu i kome su se oni dužni pokoravati. Takvu državu on naziva Levijatan i kaže da pojedinac praktično i nema drugog izlaza nego da se opredijeli za nju.
  • Baruch de Spinoza za razliku od Hobbesa daje liberalniju, demokratskiju verziju teorije druÅ¡tvenog ugovora. On smatra da ljudi ne prenose sva prava već zadržavaju pravo na slobodu savjesti, dostojansto i vlasniÅ¡tvo. To su neotuÄ‘iva ljudska prava.
  • Jean-Jacques Rousseau (1712.-1778.), francuski filozof, smatra da su ljudi po prirodi dobri, ali da ih druÅ¡tvo kvari, i sukladno s tim, on je veliki protivnik privatnog vlasniÅ¡tva. On se zalaže za uspostavljanje takvog druÅ¡tva u kojem će ljudi moći sačuvati svoja prirodna prava na slobodu, jednakost i ravnopravnost, u kojoj se prava ne prenose, već je sam narod nositelj suvereniteta koji je nedjeljiv i neotuÄ‘iv. Rousseau-ove ideje su nakon Buržoaske revolucije ugraÄ‘ene u Jakobinski ustav.
  • Charles-Louis de Montesquieu (1689.-1755.), autor "Duha zakona", pridaje veliki značaj geografskom položaju i klimi, pa i veličini države. Social-utopistička učenja su učinila veći doprinos za dalji razvoj misli o druÅ¡tvu. Najizrazitiji predstavnici su Claude-Henri de Saint-Simon, Charles Fourier i Robert Owen. Njihove preteče su Thomas More ("Utopija") i Tommaso Campanella.
  • Claude-Henri de Saint-Simon (1760.-1825.) zasnovao je svoje učenje na snažnoj kritici kapitalističkog druÅ¡tva. Posebno je kritizirao privatnu svojinu i hijerarhijsku organizaciju druÅ¡tva. Buduću organizaciju naziva socijalističkom, a njegove ideje će ući u osnove Marksove teorije naučnog socijalizma. Njegove ideje su prije svega ideja o ukidanju privatnog vlasniÅ¡tva, ideja o ukidanju države, ideja o raspodjeli prema radu u prvoj fazi odnosno prema potrebama u drugoj fazi socijalizma i na kraju ideja o tome da proizvodnjom trebaju upravljati oni koji u njoj rade. On smatra da treba uvesti nauku koja će izučavati druÅ¡tvo u cjelini i takvu nauku naziva socijalnom fiziologijom.
  • Charles Fourier (1772.-1837.) je zastupao slične ideje kao i Saint-Simon. U vezi sa tim idejama, doÅ¡lo je do nastojanja da se one ostvare. Osnovane su takozvane falange u kojima ljudi žive udruženi kao proizvoÄ‘ači i kao potroÅ¡ači, pri čemu svatko radi ono za Å¡to ima prirodne sklonosti.
  • Robert Owen (1771.-1858.) jasno i izričito kaže da socijalizam treba da biti druÅ¡tvo sa druÅ¡tvenom svojinom.

[uredi] Nastanak sociologije

• GraÄ‘anski pravac u sociologiji
  Društvo je i ranije izučavano u okviru filozofije, ali se polako došlo do potrebe da se stvori zasebna znanost o društvu.
  • To je prvi ostvario Ogist Kont (1798.-1857.) u svom "Kursu pozitivne filozofije" u kome je vrÅ¡io klasifikaciju znanosti. On je sociologiji odredio zadatak da izučava druÅ¡tvo u cjelini, kako u stanju mirovanja, tako i u stanju kretanja. Otuda se sociologija odmah dijeli na socijalnu statiku i dinamiku.
    • Socijalna statika ima zadatak da prikaže anatomiju druÅ¡tva u mirovanju i da otkrije neophodne uvjete za održavanje skladnih odnosa u druÅ¡tvu, pa na taj način i jedinstva druÅ¡tva kao cjeline. Prema Ogistu Kontu, temeljna jedinica druÅ¡tva je porodica jer ona predstavlja prirodno stanje čovekove aktivnosti i u njoj vladaju odnosi koji čine prirodni temelj svih odnosa u druÅ¡tvu. To su odnosi nejednakosti (izmeÄ‘u spolova, generacija) i odnosi podreÄ‘enosti (izmeÄ‘u generacija i na temelju starjeÅ¡instva). U skladu s tim, on u socijalnoj strukturi navodi četiri klase:
      • Spekulativna klasa predstavlja nositelje znanstvene, filozofske i estetske djelatnosti, zbog čega imaju najviÅ¡i položaj u druÅ¡tvu.
      • Praktičnu klasu čine predstavnici proizvodnje i prometa (bankari, trgovci, poduzetnici).
      • Poljoprivrednička klasa
      • Radnička klasa
    • Socijalna dinamika po Kontu treba da bude opća teorija prirodnog napretka čovječanstva. Ona treba izučavati uzroke i zakonitosti druÅ¡tvenih promjena.
  • Mehanicističke teorije objaÅ¡njavaju druÅ¡tvene pojave i procese pomoću zakona koji vladaju u prirodi, odnosno fizici i kemiji. U mehanicistički orijentirane sociologe ubraja se Vilfredo Pareto (1848.-1923.) koji je razvio teoriju o socijalnoj ravnoteži koju je objasnio pomoću dva pojma: reziduum i derivatum.
  • Biologističke teorije smatraju druÅ¡tvo dijelom organskog svijeta koji proučava biologija, te isti zakoni i metode koje vrijede u biologiji, moraju vrijediti i za sociologiju. Zbog otkrića da sva živa bića imaju staničnu strukturu i zbog otkrića borbe za opstanak, razdvajaju se dva pravca - organicistički i socijal-darvinistički.

• • • Najznačajniji predstavnik organicističkog pravca je Herbert Spenser koji je smatrao da za druÅ¡tvo važe zakon evolucije, zakon održanja energije (materije) i borba za opstanak. On je izložio svoj koncept prelaska druÅ¡tva iz niže faze u viÅ¡u.
      • Militaristička faza je faza u kojoj su ljudi organizovani u horde i ukojoj se organizuje čvrsta vojna organizacija i disciplina, odricanje ličnih prava i pokoravanje vojnom voÄ‘i. Vremenom to prelazi u despotizam u kome se stvara hijerarhija.
      • Industrijska faza je faza u kojoj je ličnost slobodna, pa mogu da doÄ‘u do izražaja njene sposobnosti i potrebe. Ovde je borba za opstanak manifestovana tako Å¡to preživi ono druÅ¡tvo koje se bolje prilagodi industrijskom radu, ali i koje uvažava lične potrebe.
    • Socijal-darvinistički pravac smatra da se druÅ¡tvo može objasniti samo pomoću zakona o borbi za opstanak. Najznačajniji predstavnik ovog pravca je Ludvig Gumplovič (1838-1909). On smatra da se u druÅ¡tvu vodi nemilosrna borba izmeÄ‘u rasa, od kojih su neke viÅ¡e, a neke niže.
  • Psihologističke teorije ističu svest i psihu kao najbitnija svojstva čoveka. MeÄ‘u prvima sa ovakvim stavovima bio je Džon Stuart Mil (1806-1873) koji je smatrao da ljudi u druÅ¡tvu zadržavaju ista svojstva kao i pojedinci. Takvo tumačenje se brzo razvijalo i diferenciralo u viÅ¡e pravaca. Najznačajnija tri su individualno-psiholoÅ¡ki, kolektivno-psiholoÅ¡ki i socijalno-psiholoÅ¡ki pravac.
    • Individualno-psiholoÅ¡ki pravac objaÅ¡njava druÅ¡tvo, kao i sve pojave, procese i odnose u njemu, i zakonitosti druÅ¡tva uopÅ¡te, elementima individualne psihe. Gabrijel Tard (1843-1904) smatra da je ključni element psihe podražavanje. Mak Dugal (1871-1938) tome dodaje i instinkt. Siegmund Freud (1876-1939) smatra da su ključni elementi nagoni, i to dva ključna: polni nagon i agresivni nagon. Maks Veber (1864-1920) smatra da se sve druÅ¡tvene pojave mogu objasniti njihovim unutraÅ¡njim smislom. Zbog toga ne treba ispitivati uzroke pojava, već treba da ih razumeju(idealno-tipske konstrukcije).
    • Kolektivno-psiholoÅ¡ki pravac nastao je u klasičnoj nemačkoj filozofiji, posebno u Hegelovim delima. Najistaknutiji predstavnik ovog pravca je Emil Dirkem (1858-1917) kaže da druÅ¡tvo nije prost zbir činilaca, već da ima svoja obeležja i zakonitosti.
    • Socijalno-psiholoÅ¡ki pravac nastao je sa težnjom da se prevaziÄ‘e ekstremnost prethodna dva pravca. Najistaknutiji predstavnik je Žorž Gurvič (1897-1965). On, vrÅ¡eći klasifikaciju sociologije, druÅ¡tvene pojave deli na struktuirane i na astrukturalne. Struktuirane pojave su i konkretno-apstraktne, tj. to su velike druÅ¡tvene grupe. Astrukturalne pojave su apstraktne i to su mikrosocioloÅ¡ke pojave, male druÅ¡tvene grupe. Struktuirane pojave izučava makrosociologija, dok astrukturalne izučava mikrosociologija. Pojave koje izučavaju mikro i makro sociologija, spadaju u sferu horizontalnog pluralizma. Pored ovoga postoji i vertikalni pluralizam koji izučava strukture druÅ¡tva kroz slojeve iz kojih se ono sastoji, i to izučava dubinska sociologija. Prema Gurviču, postoji deset slojeva od kojih se sastoji druÅ¡tvo u vertikalnoj strukturi. To su:
      • morfoloÅ¡ka i ekoloÅ¡ka povrÅ¡ina
      • druÅ¡tvene organizacije ili organizovane nadgradnje
      • druÅ¡tveni uzori
      • kolektivna ponaÅ¡anja koja se odvijaju sa izvesnom privlačnošću, ali van organizacionih aparata
      • spletovi druÅ¡tvenih uloga
      • kolektivni stavovi
      • druÅ¡tveni simboli
      • eruptivna, novatorska i stvaralačka kolektivna ponaÅ¡anja
      • kolektivne ideje i vrednosti
      • kolektivna druÅ¡tvena stanja i kolektivni psihički akti
    • Bihevioristička sociologija nastoji da objasni druÅ¡tvo, druÅ¡tvene pojave i pojedinačnu psihu kao rezultat druÅ¡tvenog ponaÅ¡anja pojedinaca, koje je u krajnjoj liniji njihova reakcija na spoljnu sredinu.
  • Funkcionalizam je jedan od najuticajnijih pravaca u savremenoj graÄ‘anskoj sociologiji. Javlja se u tri varijante: prvobitnoj biologističkoj, normativnoj i socijalno-kibernetskoj. Osnovna ideja je shvatanje da je druÅ¡tvo trajna i stabilna struktura, čiji su elementi čvrsto povezani i čine skladnu celinu. Svaki elemenat te celine ima odreÄ‘enu funkciju, čiji je zadatak da vrÅ¡i odreÄ‘enu delatnost koja predstavlja doprinos održavanju postojeće celine, pre svega u stanju harmonične ravnoteže. Osnovni principi su:
    • Princip funkcionalnog jedinstva druÅ¡tva, po kome je druÅ¡tvo zatvoren sistem harmonično usklaÄ‘enih delova,
    • Princip univerzalnosti, po kome svaki deo druÅ¡tva ima pozitivnu ulogu u održavanju sistema,
    • Princip nužnosti, po kome svaki deo, vrÅ¡eći svoju ulogu održava kontinuitet sistema,
    • Princip dinamične ravnoteže i kontinuiteta, po kome u svakom druÅ¡tvenom sistemu postoje mehanizmi koji ga drže u ravnoteži ili su sposobni da ga posle poremećaja ravnoteže vraćaju u preÄ‘aÅ¡nje stanje.
  • Strukturalizam je preuzet iz socijalne antropologije. Njegova suÅ¡tina je u isticanju, naglaÅ¡avanju značaja druÅ¡tvene strukture, odnosno u nastojanju da se težiÅ¡te istraÅ¡ivanja druÅ¡tva pomeri od čoveka ka strukturi. Glavni predstavnik je MiÅ¡el Fuko.
  • Formalno-socioloÅ¡ki pravac utvrÄ‘uje specifičnost predmeta sociologije u formi, odvojeno od sadržaja. Najdalje je otiÅ¡ao Leopold Fon Vize sa svojim Sistemom opÅ¡te sociologije. On kaže da sociologija, kao opÅ¡ta nauka o druÅ¡tvu, izučavajući druÅ¡tveno, meÄ‘uljudsko, izučava odnose izmeÄ‘u ljudi, a posebne sociologije izučavaju odnose izmeÄ‘u ljudi i stvari. U te svrhe, on konstruiÅ¡e četiri osnovne kategorije svog socioloÅ¡kog sistema:
    • Socijalni proces definiÅ¡e kao proces kojim se ljudi vezuju teÅ¡nje jedni sa drugima ili se viÅ¡e razdvajaju jedni od drugih.
    • Socijalni odnos je labilno stanje povezanosti ili razdvojenosti izmeÄ‘u ljudi koje je proizvedeno od jednog ili viÅ¡e socijalnih procesa.
    • Socijalni prostor je univerzum u kome se odigravaju socijalni procesi.
    • Socijalna tvorevina je množina socijalnih odnosa koji su tako povezani da u praktičnom životu predstavljaju jedinstvo.
• Marksistički smer u sociologiji
  Marksističko shvatanje sveta nastalo je u okviru učenja Marksa (1818-1883) i Friedrich Engels (1820-1895) i njihovih sledbenika. Ono predstavlja skup teorija koje se odnose na sva područja objektivne stvarnosti, kao što su filozofska, ekonomska, sociološka, antropološka teorija. Sve ove teorije zajedno predstavljaju celinu i označavaju jedinstven pogled na svet. U okviru nemačke klasne filozofije, najveći domet i doprinos marksizmu dao je Georg Vilhelm Fridrih Hegel (1770-1831). Preuzimajući od Hegela princip dijalektike, Marks i Engels su mu dali materijalističku sadržinu.
  • Učenje engleskih ekonomista XVII i XVIII veka zasnivalo se velikim delom na činjenici da je Engleska tog doba bila najrazvijenija kapitalistička zemlja i da je u tom smislu pružala solidnu iskustvenu osnovu za izučavanje kapitalističkog načina proizvodnje i buržoaskog druÅ¡tva uopÅ¡te. Najistaknutiji predstavnici engleske političke ekonomije bili su Adam Smit (1723-1790), čiji je najvažniji rad "Istraživanje o uzrocima i prirodi bogatstva naroda" i David Rikardo (1779-1823), čiji je najvažniji rad "Načela političke ekonimije i oporezivanja". Oni su analizirali rad kao izvor bogatstva i dali temelj radne teorije vrednosti, koju su kasnije Marks i Engels upotrebili za stvaranje teorije viÅ¡ka vrednosti, koja predstavlja suÅ¡tinu njihovog ekonomskog učenja.
  • Socijal-utopistička učenja su takoÄ‘e doprineli marksizmu snažnom kritikom kapitalizma i ukazivanjem na potrebu njegovog ukidanja. Filozofsku osnovu marksizma, dakle, predstavlja jedinstvo filozofskog materijalizma i dijalektike.
    
    Marksističko shvatanje društva
    U vreme kada je nastalo Marksovo učenje o društvu javlja se sociologija kao nauka u delima Ogista Konta i Herberta Spensera.
    Marksizam i sociologija, nastali u isto vreme i u sličnim društvenim i političkim uslovima, pokazali su jedan prema drugome krajnju ignoranciju. A u stvari, radilo se o dubokoj i opravdanoj netrepeljivosti. Prvi sociolozi i njihovi kasniji sledbenici, smatrali su da je Marksovo učenje o društvu opasna ideologija nižih slojeva koji preko nje žele da se domognu vlasti i promene svet u svoju korist. A Marks i Engels su, u novoj nauci o društvu — sociologiji, videli konzervativnu društvenu misao koja je nastala sa ciljem da autoritetom nauke, ne samo objasni, već i opravda postojeće društvene odnose i na taj način obezbedi njihovu stabilnost, a po mogućstvu i večnost.
    I jedni i drugi su bili u pravu. Svojom teorijom Marks i Engels su zaista želeli da ukinu postojeći i uspostave novi svet, a kasnije će ta teorija stvarno i poslužiti radničkoj klasi kao sredstvo, oružje , u borbi za osvajanje vlasti, promenu sveta. A i buržoaski sociolozi su svoj veliki teorijski sistem zaista stavili u službu naučne argumentacije za očuvanje klasnog društva buržoaskog tipa.
    Istina, Marksovo učenje o družtvu nije strogo sociološko jer se tiče i ekonomije, filozofije i antropologije, ali bi se sa aspekta savremene sociologije u manjoj ili većoj meri slične primedbe mogle uputiti i Marksovim savremenicima građanske orijentacije, koji se smatraju gotovo oficijelnim tvorcima sociologije kao nauke.
    Suština Marksovog ušenja o društvu sadržana je u rečenici: "Ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest".
• Nova sociologija
  Od svog nastanka, sredinom prošlog veka, do sredine ovog veka, u prvih sto godina svog života, sociologija je imala velike napore da se konstituiše kao nova nauka, kao opšta društvena nauka. Ti napori doneli su dragocene rezultate: sociologija se vremenom konstituisala kao samostalna nauka, definisala je svoj predmet, polako se stvaraju uslovi i za uobličavanje sociološkog metoda, prilično uspešno je određen odnos sociologije prema drugim naukama, kao i odnos sociologije prema drugim društvenim naukama. Pošto se društvo neprestalno menjalo, došlo se do potrebe da se i nauka o društvu promeni i da se formira neka nova sociologija. Već na samom početku dolazi do različitih shvatanja koncepcija promena koje sociologija treba da pretrpi u pogledu svoje transformacije:
  • Prva grupa shvatanja zasniva se na uverenju da se preko uklanjanja nedostataka u postojećim teorijskim sistemima ili u okviru empirijskih istraživanja, ti nedostaci prevazilaze unoÅ¡enjem izvesnih korekcija. Time bi praktično bila sačuvana teorijska suÅ¡tina postojeće sociologije, samo bi, u skladu sa izmenjenim druÅ¡tvenim okolnostima, teorijska uopÅ¡tavanja i teorijska interpretacija bili iztraženi na viÅ¡em nivou.
  • Druga grupa shvatanja zasniva se na uverenju da se reÅ¡enje za postojeću situaciju u sociologiji nalazi u jednoj novoj, različitoj od dotadaÅ¡nje sociologije. Ona bi trebalo da da novu teorijsku osnovu za celovito izučavanje druÅ¡tva, da bude humanistički usmerena, a sposobna da pokrene i usmerava druÅ¡tvene procese i promene. Naročito je bio izražen zahtev za aktivnim odnosom nove sociologije prema druÅ¡tvenoj praksi. U tom smislu se ovaj zahtev može shvatiti kao protest savremenih sociologa protiv besplodnosti dotadaÅ¡nje sociologije u odnosu na druÅ¡tvenu praksu. Ali i ova tzv. nova sociologija ima svoje dve struje: radikalnu i humanističku.
    • Radikalna sociologija javlja se Å¡ezdesetih godina u SAD i Zapadnoj Evropi neÅ¡to kasnije. Ona izražava krajnji kritički odnos prema statičkoj viziji druÅ¡tva u dosadaÅ¡njoj sociologiji. Radikalna sociologija za koju se oni zalažu, ne treba da bude ni samo teorijska, ni samo empirijska nauka, ali ne treba da bude ni vrednosno neutralna. Naprotiv, ona bi morala da ostvari jedinstvo teorije, metoda i druÅ¡tvene akcije. Svi predstavnici radikalne sociologije su saglasni u uverenju da druÅ¡tvo treba da se menja i da u odnosu na te promene sociologija treba da ima aktivnu i značajnu ulogu. Ali, meÄ‘u njima ne postoji saglasnost oko toga kakvo bi to novo druÅ¡tvo trebalo da bude, ni kojim se putevima do njega može doći. Jedni smatraju da se to može učiniti uspostavljanjem kontrole nad centrima moći u druÅ¡tvu. Drugi kao put vide kroz ukidanje starog druÅ¡tva putem razaranja, destrukcije i sabotaže. Novo druÅ¡tvo ne bi smelo da sadrži ni jedan od bitnih elemenata sadaÅ¡njeg druÅ¡tva, u koje spadaju sva ona glavna obeležja industrijskog druÅ¡tva (masovna proizvodnja i raspodela, prostori urbanih kompleksa, birokratski aparat). Stepen materijalnog razvoja u ovom druÅ¡tvu bi morao da bude takav da svi članovi druÅ¡tva imaju približno jednake uslove za život, otprilike onakve kakve u savremenim razvijenim graÄ‘anskim druÅ¡tvima ima viÅ¡i sloj srednje klase.
    • Humanistička sociologija suÅ¡tinu sadržanu u novoj viziji uloge pojedinca, čoveka, u odnosu na druÅ¡tvo i promene u njemu. Sa aspekta ove sociologije, čovek je biće koje oseća, misli i deluje, sposobno, dakle, za aktivan odnos prema stvarnosti u kojoj živi, pa prema tome i za aktivan odnos prema druÅ¡tvu kao delu te stvarnosti.

[uredi] Predlažem za WikIzvor

THOMAS HOBBS (Levijatan, deo i i II)

O prirodnom stanju ljudi u vezi sa njihovim blagostanjem i njihovom bedom: Ljudi su od prirode jednaki - Priroda je ljude stvorila jednakim u pogledu telesnih i duhovnih sposobnosti, jer niko nije toliko slab da ne može da ubije najjačeg, bilo mahinacijama ili udruživanjem sa drugima, i svako može imati mudrosti ako odvoji dovoljno vremena i truda.

Od jednakosti dolazi nepoverenje – Od prve jednakosti sledi jednakost u nadi da ćemo psotići svoje ciljeve; stoga, ako dvoje žele istu stvar, obijica postaju neprijatelji i nastoje jedan drugog da unište ili potčine, očekujući da će i drugi to želeti njima kada jednom postignu svoj cilj.

Od nepoverenja – rat – Da bi se obezbedio od zaziranja drugih, čovek nema drugi izbor nego da prvi udari silom. U prirodi čovekovoj su tri uzroka svađe: takmičenje, podozrivost i slava. Prvi navodi ljude da udaraju na druge dobiti radi, drugi radi bezbednosti, a treći radi sticanja ugleda.

Izvan uređenih država postoji uvek rat svakog protiv svakog – Stanje rata nije samo u borbi, već i u spremnosti na borbu; a ljudi, dok žive bez jedne zajedničke vlasti koja je sposobna da ih drži u strahu, žive u stanju rata.

Nezgode od takvoga rata – U takvom stanju nema mesta nikakvoj radinosti, nema kulture, nema društva. Čovekov život je tada usamljenički, siromašan, opasan i kratak. Dok nema zakona ne zna se šta je zabranjeno, tj. čovek na sve ima pravo.

U takvom ratu ništa nije nepravo – Gde nema zajedničke vlasti, tu nema prava; gde nema prava tu nema nepravde. To su svojstva koja se vezuju za čoveka u društvu, ne u samoći.

Strasti koje čoveka navode na mir – Strah od smrti, želja za stvarima koje život čine udobnim, i nada da radinošću može da ih dobije. Razum sugeriše pogodne mirovne klauzule s kojima ljudi mogu da se saglase, a one se drugim rečima nazivaju prirodnim zakonima.

O prvom i drugom prirodnom zakonu i o ugovorima: Prirodno pravo, koje pisci obično nazivaju jus naturale, jeste sloboda što je svaki čovek ima da se sopstvenim moćima služi onako kako sam želi za održanje sopstvene prirode, tj. sopstvenog života, pa stoga i sloboda da čini sve ono što po svom rasuđivanju i razumu smatra najpogodnijim sredstvom za tu svrhu.

Pod slobodom se razume odsustvo spoljašnjih prepreka, koje čoveka mogu da ograniče u činjenju onog što bi hteo, ali koje ga ne mogu sprečiti da moć koja mu ostaje upotrebi onako kako mu njegovo rasuđivanje i razum nalažu.

Prirodni zakon, lex naturalis, jeste izvestan propis ili izvesno opšte pravilo do koga se razumom došlo, a po kome je zabranjeno čoveku da čini ono čime se uništava život ili se oduzimaju sredstva za održanje života i da propušta ono čime bi, po njegovom mišljenju, život najbolje mogao da se održi. Pravo i zakon, jus i lex, traba razlikovati, zato što se pravo sastoji u slobodi da se što čini ili da se od toga uzdrži, dok zakon naređuje i obavezuje na jedno od toga, tako da se zakon i pravo razlikuju kao što se razlikuju obaveza i sloboda, što u jednoj istoj stvari ne može istovremeno da postoji.

Od prirode, svaki čovek ima pravo na sve – Zbog toga, opšte pravilo razuma, tj. osnovni prirodni zakon, govori da svaki čovek treba da teži za mirom sve dotle dok se nada da će ga postići, a kad ne može da ga dobije, da može tražiti i upotrebiti sva sredstva i sve koristi rata. Prvi deo je osnovni zakon prirode: težiti miru i održavati mir, a drugi deo je najviše prirodno pravo: braniti se svim mogućim sredstvima.

Iz ovog osnovnog zakona prirodnog, koji naređuje ljudima da teže za mirom, izvodi se drugi zakon: da je čovek spreman, ako su i drugi isto tako spremni, ukoliko to smatra potrebnim za mir i za svoju odbranu, da napusti ovo pravo na sve stvari i da se zadovolji sa onoliko slobode prema drugim ljudima koliko je i on voljan da drugim ljudima protiv sebe prizna. Ljudi su u stanju rata dok nisu spremni da se liše nekih prava, ali dok svi nisu spremni da se liše nekih prava, dotle pojedinac nema nikakvog razloga da sebe ograničava: što tražiš da drugi tebi čine, to i ti čini drugima.

Napustiti jedno pravo da se nešto čini, znači lišiti se sloboda da drugog ometamo u korišćenju njegovog prava da to isto čini. Jer onaj ko je odstupio od svog prava time nije drugom dao nikakvo pravo koje ovaj već nije imao po prirodi. PRavo je napušteno ili prostim odricanjem od prava, ili prenošenjem prava na nekog drugog.

Prostim odricanjem, kad se onaj ko pravo napušta ne brine ko će imati koristi od toga odricanja. Prenošenjem, kad je onaj ko pravo napušta imao nameru da korist od toga pripadne određenom licu ili licima. Za onog ko se odrekao svog prava kaže se da je vezan, ili obavezan, da ne ometa drugog u korišćenju tog prava; njegova je dužnost da ne pogazi taj svoj voljni akt.

Kad čovek svoje pravo prenosi ili se prava odriče, on to čini samo zato što u naknadu dobija kakvo pravo koje se na njega prenosi ili zato što se nada da će time dobiti neko drugo dobro. Pošto čovek sve to radi težeći svom dobru, postoje prava kojih se ne može lišiti, npr. prava da se silom brani ako ga silom napadaju da bi ga ubili; isto važi i za ranjavanje, okove ili drugo lišenje slobode.

Uzajamno prenošenje prava jeste ono što ljudi nazivaju ugovorom. Ako se stvar predaje istovremeno sa prenošenjem prava, onda je to ugovor; ako se prvo predaje stvar a od drugog kasnije očekuje nešto za uzvrat, onda je to sporazum; ako se obe strane dogovore da če činidbe ispuniti kasnije, radi se o obećanjima; kada nema uzajamnog prenošenja prava, onda je to poklon.

Ostali prirodni zakoni – 3) pravda, postoji samo kada ima sporazuma, i svodi se na poštovanje sporazuma; a pravedno je i dati čoveku ono što je njegovo: stoga i pretnja kaznom usled neizvršenja sporazuma, i garancija svojine, može postojati samo tamo gde ima sile, tj. države; 4) blagodarnost, 5) uzajamno prilagođavanje ili popuštanje, 6) spremnost za praštanje, 7) da ljudi, sveteći se, samo poštuju buduće dobro, 8) protiv prezira, 9) protiv oholosti, 10) protiv nadmenosti, 11) pravičnost, 12) ravnopavno korišćenje zajedničkih stvari, 13) o određivanju učešća putem kocke, 14) o primogenituri i prvom zauzeću, 15) o posrednicima, 16) o podvrgavanju arbitraži, 17) niko nije sudija u sopstvenoj stvari, 18) ne može biti sudija nijedan čovek koji u sebi nosi neki prirodni uzrok pristrasnosti, 19) o svedocima. Rezime svih zakona: ne čini drugome šta ne želiš da tebi bude učinjeno. Prirodni zakoni su večiti i nepromenjivi, i poznavanje tih zakona predstavlja istinsku moralnu filozofiju.

O uzrocima, postanku i definiciji države: Cilj države: naročita sigurnost, koja se ne može imati po prirodnom zakonu, niti se može dobiti udruživanjem malog broja ljudi ili porodica, niti od velikog mnoštva, ako ovim ne upravlja samo jedno rasuđivanje, i to stalno.

Rađanje države – Jedini način da se uspostavi takva zajednička vlast koja može biti sposobna da ljude brani od zavojevača spolja i od povreda koje jedni drugima nanose i da ih obezbedi tako da svojom marljivošću i plodovima zemlje mogu da se ishrane i da zadovoljno žive jeste da sve svoje moći i svu svoju snagu povere jednom čoveku ili jednom skupu ljudi koji će moći sve njihove volje putem većine glasova da svede na jednu volju. Kada mnoštvo prenese svoja prava na jednu ličnost, onda ono postaje jedna ličnost, postaje država. Država može da se definiše kao jedna ličnost, čije radnje izvesno veliko mnoštvo ljudi, na osnovu uzajamnog sporazuma, prima kao autor, i to svi pojedinci od kojih je mnoštvo sastavljeno, a sa ciljem da jedinstvena ličnost može da koristi snagu i sredstva svih onako kako to smatra pogodnim za njihov mir i zajedničku odbranu. Nosilac te ličnost je suveren, i njemu pripada suverena vlast, a svi ostali su njegovi podanici.

O pravima suverena kao ustanove: Is ovakvog ustanovljenja države izvode se sva prava i ovlašćenja za suverena: 1) podanici ne mogu da promene oblik vladavine, 2) suverena vlast ne može da se izgubi, 3) niko ne može, a da ne učini nepravdu, protestovati protiv ustanovljenja suverena koje je proglasila većina, 4) podanik ne može pravedno da se tuži zbog suverenovih radnji, 5) ma šta suveren učinio, ne može biti kažnjen od strane svojih podanika, 6) suveren odlučuje šta je potrebno za mir i odbranu njegovih podanika, i odlučuje koja su učenja pogodna da se podanici njima uče, 7) pravo postavljanja pravnih pravila, po kojima će svaki znati šta je njegovo, tako da nijedan drugi podanik ne može to da mu oduzme a da ne učini nepravdu, 8) njemu pripada i vršenje pravosuđa i rešavanje sporova, 9) i vođenje rata i zaključivanje mira kako on za najbolje smatra, 10) i da bira sve savetnike i ministre kako u miru tako i u ratu, 11) i da nagrađuje i kažnjava, i to (ukoliko neki raniji zakon nije odredio meru) po svom nahođenju, 12) i za počasti.

To su prava što čine suštinu suverenosti, ona su nedeljiva i ne mogu se nikakvim načinom napustiti, a da se time direktno ne napusti suverena vlast. Moć i čast podanika iščezavaju u prisustvu suverene vlasti. Od suverene vlasti je manje zla no od odsustva svake vlasti, a zlo dolazi najvećim delom otuda što se nerado potčinjava manjem.

Samo su tri različite vrste država: monarhija, aristokratija i demokratija, zavisno od toga ko ima suverenu vlast: jedan, više njih

KANT: Večni mir

Preliminarni članovi večnog mira među državama: 1. Nijedan ugovor ne treba smatrati mirovnim ako je sklopljen tako da prećutno sadrži povod budućeg rata. 2. Nijednu samostalnu državu (bez obzira na to da li je ona velika ili mala) ne može druga država da stekne nasleđem, zamenom, kupovinom niti darivanjem. 3. Stajaće vojske treba da vremenom potpuno nestanu. 4. Država se ne sme zaduživati zbog spoljašnjih državnih razmirica. 5. Nijedna država ne sme se nasilno uplitati u uređenje i upravljanje druge. 6. Nijedna se država u ratu sa drugom ne sme upuštati u takva neprijateljstva koja bi u budućem miru nužno onemogućila međusobno poverenje, a to su: iznajmljivanje plaćenih ubica, trovača, kršenje ugovora, podsticanje na izdaju u državi sa kojom se ratuje.

Članovi 1, 5 i 6 traže hitno izvršenje, dok 2, 3 i 4 mogu da budu odloženi, ali samo zato da se ne bi izvršila prenaglo, već postepeno.

Definitivni članovi večnog mira: 1. Građansko uređenje u svakoj državi treba da bude republikansko. To je ono uređenje koje je zasnovano na principima slobode svih članova jednog društva, načelima zavisnosti svih od zajedničkog zakonodavstva, i jednakosti svih, kao građana.

(Razlika između oblika vladanja i oblika upravljanja) Republikansko uređenje ne treba brkati sa demokratskim, jer se oblici države razlikuju po nosiocima vlasti i po načinima na koji vladar upravlja. Prvo su oblici vladanja, i postoje tri vrste: vladavina jednog čoveka, nekolicina povezanih, ili svi (autokratija, aristokratija, demokratija, vladarska vlast, plemićka i narodna). Drugo su oblici upravljanja, tiču se načina na koji se država služi svojom punom vlašću zasnovanom na ustavu, i može biti republikanski – kada je izvršna vlast odvojena od zakonodavne, i despotski – gde država samovoljno sprovodi zakone koje je sama dala, tj. gde se vladar služi javnom voljom kao svojom privatnom. Demokratija je despotizam.

2. Međunarodno pravo treba da se osniva na federalizmu slobodnih država. Osnivanje republika vodi njihovom ujedinjavanju u savez mira, koji teži održavanju mira, zauvek. Kao što se pojedinci odriču bezakonite slobode, tako i države to mogu, i da tako sklope međunarodnu državu.

3. Pravo građana sveta treba da se ograniči na uslove opšteg hospitaliteta. Ljudi imaju pravo da se posećuju i šetaju planetom, i tu se ne radi o gostoprimstvu, jer neko ne dolazi da bude ukućanin, već dolazi u posetu.

Garanciju večnog mira daje upravo priroda, koja svojim mehanizmom, uprkos svemu, ljude navodi na slogu. Tzv. tajni član večnog mira predstavlja prećutno očekivanje i podsticanje koje države daju filozofima da bi od njih čule kako se vodi rat i kako se stvara mir.

O nesaglasnosti između morala i politike u pogledu večnog mira: Moral je praksa u objektivnom značenju, skup bezuslovno zapovednih zakona koji govore kako treba da postupamo, a to znači da je besmisleno reći da ne možemo. Međutim, ako je politika izvršna pravna nauka, a moral teorijska nauka, onda ne može biti spora između politike i morala. Problem je što praksa često navodi na zaključak da moral spada u oblasti ideala.

Kant može da zamisli moralnog političara, koji bira principe politike tako da oni mogu postojati uporedo s moralom, ali ne i političkog moralistu, koji kuje moral onako kako je korisno za državnika.

Prava državna mudrost (moralnog političara) smatraće u sadašnjem stanju stvari svojom dužnošću da sporvodi reforme u duhu ideala javnog prava, dakle postepeno. Međutim, revolucija iako izbija nezakonitim putem, nekad može dovesti do zakonitijeg uređenja, i tada ne bi trebalo vraćati staro stanje stvari. Moralisti mogu naginjati despotizmu i naglo preduzimati mere, ali ih iskustvo mora postepeno izvesti na bolji put.

Političari koji morališu, međutim, onemogućuju postizanje boljeg, time što ulepšavaju protivpravne državne principe pod izgovorom da je ljudska priroda nesposobna za dobro koje pripisuje ideja uma. Oni se dodvoravaju postojećim vlastima i zakonima, i gledaju da prisvoje neka prava države, okrivljuju druge za svoje greške i zavađuju da bi vladali.

Kategorički imperativ, kao formalna svirsishodnost, mora imati prvenstvo nad materijalnom. Težite, pre svega, za carstvom praktičkog uma i za njegovom pravdom, pa će vam vaša svrha (blagodet večnog mira) sama od sebe pasti u deo.

Prema tome, objektivno (u teoriji) uopšte nema sukoba između morala i politike, ali subjektivno – s obzirom na čovekove sebične sklonosti – taj će sukob uvek postojati, i neka postoji; jer na njemu se izoštrava naša vrlina. S ljudskim pravom treba postupati kao sa svetinjom, ma kakve to žrtve stajalo silu koja je na vlasti. Tu se ne može raditi napola i izmišljati neko srednje, pragmatski uslovljeno pravo (nešto između prava i koristi), nego svaka politika treba da prigne kolena nad pravom, ali se zato može nadati da će se, mada lagano, uzdići na stepen na kome će trajno stajati.

Transcendentalni pojam javnog prava:

Ako apstrahujemo od svake materije javnog prava (u raznim empirički datim odnosima ljudi u državi, ili jedne države prema drugoj), onda ostaje forma publiciteta, koju potencijalno sadrži svakipravni zahtev jer bez nje ne bi bilo pravde. Tu podobnost za publicitet ima svaki pravni zahtev, a pošto je lako prosuditi da li ona u konkretnom slučaju postoji, to pomenuta podobnost može biti kriterijum dat a priori našem umu pomoću kojeg možemo saznati je li izvestan zahtev pogrešan, protivpravan.

Transcendentalna formula javnog prava: Svi postupci koji se dotiču prava drugih ljudi nepravični su ako se njihova maksima ne slaže sa publicitetom.

U unutrašnjem državnom pravu: Ako se postavi pitanje: da li buna predstavlja zakonito sredstvo da neki narod zbaci ugnjetačku vlast takozvanog tiranina, ova formula će lako dati odgovor: treba pitati sam narod da li bi se usudio da javno obznani maksimu o eventualnom podizanju bune. Lako je uvideti da bi narod, kada bi pri stvaranju državnog uređenja postavio uslov da u izvesnim slučajevima sme upotrebiti silu prema vrhovnom poglavaru, time prisvojio zakonsku vlast nad njim. No u tom slučaju vrhovni poglavar ne bi bio ono što jeste, ili, ako bi i jedno i drugo bilo potrebno da bi se osnovala država, onda njeno stvaranje uopšte ne bi bilo mogućno, a to bi se protivilo nameri samog naroda. Nepravičnost pobune očevidna je po tome što binjena maksima onemogućila njenu nameru, ako bi ljudi javno izrazili pristajanje uz nju.Vrhovni poglavar, međutim, ne mora ništa da krije, jer on mora biti sposoban da svakog pojedinca u narodu zaštiti od drugog, tj. mora da poseduje vlast kojoj se ne može odoleti.

U međunarodnom pravu: a) Ako je država nešto obećala drugoj, može li se ona osloboditi te obaveze ako od toga zavisi njen spas? Da, može: Ako bi država razglasila tu maksimu, nju bi druge države izbegavale, te bi sama osujetila svoju svrhu. To ne može biti maksima. b) Ako jedna država postane toliko moćna da zabrine susednu silu, može li ta druga preventivno da krene na jaču, pretpostavljajući da ova hoće nju da potlači? Da, može: Ako bi to država razglasila, brže bi navukla zlo na sebe, te bi osujetila sopstvenu nameru. c) Ako neka mala država svojim položajem onemogućuje opstanak veće, da li ova veća ima pravo da je pokori? Da, ima: Ako bi razglasila tu maskimu, manje države bi se ili ujedinile ili bi ih pokorile druge veće države, što bi osujetilo plan.

Međutim, ne važi obrnut slučaj: ako maksima može da podnese publicitet, da je nužno pravedna, jer onaj ko je sigurno nadmoćan ne mora da krije svoje maksime. Međunarodno pravo je moguće samo pod uslovom da prethodno postoji neko pravno stanje, a to može biti jedino federativno stanje koje ne zadire u slobodu država. Prema tome, saglasnost između politike i morala moguća je jedino u federativnoj zajednici.

Drugi, pozitivni transcendentalni princip javnog prava: Sve maksime kojima je publicitet potreban (da ne promaše svoju svrhu) slažu se istovremeno i sa pravom i sa politikom.

Ako one mogu da ostvare svoju svrhu jedino publicitetom, to znači da su saobrazne opštoj svrsi publike (sreći), a pravi zadatak politike i nije ništa drugo do da postigne tu saglasnost.