Medvjed
From Wikipedia
| {{{name}}} | ||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Taksonomija | ||||||||||
|
||||||||||
|
|
||||||||||
| Ailuropoda Ursus Tremarctos Arctodus(izumrli) |
Medvjed ili medved je veliki sisavac iz reda Carnivora, porodice Ursidae.
 Uključite se i pomozite Wikipediji proširujući ovaj članak! |
1. UVOD
Od davnina ljudi love medvjede koristeći njihovo meso za prehranu i krzno za одећу. Посматрајући пећинске медведе у потрази за храном, људи су могли закључити које врсте биља су јестиве. Својим деловањем човек непрестано доприноси смањењу популације медведа, угрожавањем њихових станишта. Упркос закону о заштити медведа, људи и даље лове медведе, због хране, заштите имања и стоке, спортског лова, и традиционалне медицине. Овај рад има за циљ да опише неке од осам врста медведа, њихово понашање, размножавање, начин живота и опстанка у природи.
2. ПОРЕКЛО И КЛАСИФИКАЦИЈА МЕДВЕДА
2.1. Порекло медведа
Mедведи су најмлађа породица месождера. Развили су се током Еоцена од заједничког претка Mиацида, (месождера сличном ласици који се пење по дрвећу), пре око 50 милиона година. Предак свих данашњих медведа je Ursаvus elemensis. Настао је у Евроазији пре 18 – 25 милиона година. Месождер величине лисице, лови по врховима дрвећа, а исхрану употпуњује деловима биљака и инсектима. Током времена медведи су се проширили и на просторе Северне Америке. Фосилни остаци указују да су медведи некада живели и у Африци.
Данас је општеприхваћено да постоји осам врста из породице медведа. Постојала је и девета – пећински медвед - Ursus spelaeus, који је изумро крајем последњег леденог доба пре 10000 година. Мрки медвед настањује просторе Европе, Азије и Северне америке, бели или поларни медвед живи око Арктика, амерички црни медвед у Северној Америци, црни медвед у Азији, сунчев медвед у југоисточној Азији, медвед наочар у Јужној Америци, уснати медвед у Азији и велики панда такође у Азији.
3. Опис медведа
Веома снажног, масивног тела и ногу, са крупном главом, малим ушима и репом, медведи су највећи копнени месождери. Тело им је прекривено густом длаком и поддлаком, чија боја зависи од врсте, и варира од потпуно беле, светле, или крем, до црно беле, потпуно црне или мрке. Имају по пет прстију на предњим и задњим шапама, који се завршавају снажним, дугачким канџама, које не могу увлачити. (сл.2) Медведи ходају другачије него остале звери. Медведи могу ходати на две ноге и тај положај задржати дуже време. Ипак због своје велике тежине они ходају четвороношке, ослонивши се читавимм стопалом на тло. Медведи су спорији него друге звери, (лавови или вукови). Трчећи медведи постижу брзину од 50 km/h.
Снажна вилица има сва обележја месождера: веома снажни очњаци, карактеристични секутићи и дерачи. (сл.3). Имају 32 – 42 зуба, зависно од станишта и начина исхране. Неким врстама медведа недостају горњи и доњи преткутњаци, а код којих постоје, мали су и нису у функцији жвакања хране. Површине кутњака нешто су равније него код осталих звери што указује да медведи нису само месождери. Они су прави сваштоједи. Једу све: од отпадака и стрвина преко биља, воћа, бобица, меда, до рибе и меса.
Медведи имају веома развијено чуло мириса. Осете мирис на даљини већој од једног километра. Вид им је нешто слабији, али разазнају боје, што им помаже при идентификацији хране.
Без обзира на врсту, мужјаци су крупнији од женки, али што је врста медведа крупнија, већа је и разлика између мужјака и женки. Мужјак поларног медведа може бити и два пута већи од женке, док је код сунчевог медведа разлика измаћу мужјака и женке само у тежини. Сазнања о дужини живота медведа нису поуздана. Претпоставља се да живе 25 до 40 година. Медведи у дивљини живе краће од оних у зоо вртовима.
4. Понашање медведа
Медведи углавном живе сами, изузев мајке са својим младима као и женке и мужјака у време сезоне парења. Они комуницирају са другим медведима путем ознака на стаблима и разних мирисних знакова. На тај начин означавају своје присуство. Само у изузетним приликама, медведи формирају привремене групе и то када се нађе већа количина хране на малој површини. Мрки медведи са Аљаске скупљају се на истој територији у време лова на лососе, када лососи пливају уз реку за време мреста. Скорашња истраживања показују да Џиновске панде формирају мале групе, на делу територије где има хране у изобиљу. Мужјак и женка могу живети на истој територији толеришући се међусобно, истовремено бранећи територију од осталих медведа истог пола. Млади мужјак напустивши мајку обично одлази на другу територију, док млада женка често живи на територији своје мајке. Кључ опстанка медведа је у проналажењу довољне количине хране, која ће задовољити енергетске захтеве у складу са његовом величином. Пролазећи огромним пространством у потрази за храном, медведи посебно добро упамте делове територије на којој су пронашли обиље хране. Медведи који живе у регионима са хладним зимама,најхладнији период године проводе спавајући, укључујући и Мрког медведа, Америчког и Азијског црног медведа као и женке поларног медведа.
5.Размножавање медведа
За већину медведа парење је сезонско. Медведи који живе у температурним зонама са четири годишња доба, паре се у пролеће после зимског сна, док медведи из тропских регија то чине за време суше. За време сезоне парења мужјак и женка остају заједно до две недеље парећи се неколико пута, након чега се раздвајају. У зависности од врсте трудноћа траје седам до девет месеци. Обично женка окоти једно до четири младунчета. Кад се роди, младунче медведа је мање од осталих младунчади сисара, у односу на величину родитеља (сл. 4). Понекад теже свега један проценат тежине своје мајке. На пример, новорођена џиновска панда тежи само 113 g. По рођењу, млади су слепи, без зуба и длаке, и потпуно беспомоћни. Хранећи се мајчиним млеком расту веома брзо, и гоје се. Након три месеца напуштају јазбину са мајком у потрази за храном. Младунчад престају да сисају након шест месеци, али остају уз мајку две до три године учећи од ње шта да једу и где да нађу храну. Мајке их штите од одраслих мужјака, јер их они веома често убијају. Женке су полно зреле са четири до седам година старости, и тада могу рађати младе сваких две до пет година. Период када се медвед први пут размножава долази раније када хране има у изобиљу, а касније када је количина ограничена.
6. МРКИ МЕДВЕД (Ursus аrctos)
Распрострањеност и станиште
Некада је мрки медвед био распрострањен по читавој Евроазији и Северној Америци. У Европи, никада није живео једино на Исланду и на Средоземним острвима – Сардинији, Корзици и Кипру. Данас је у западној Европи практично истребљен, а преостале популације су мале, међусобно одвојене и у нестајању. Стабилне популације мрког медведа одржане су у централној и источној Европи и у Скандинавији. Ограничена величина расположивог станишта и велик простор потребан за живот сваког медведа, онемогућавају значајнији раст популација, због чега се овај медвед сврстава у ретке и заштићене врсте. Мрки медведи су некада настањивали низијске шуме, поплавне и травнате долине. Временом човек је медведа потиснуо у брдска пошумљена подручја. Пресудну улогу за опстанак медведа имају белогоричне шуме (буква, храст, кестен), подручја густиша и ливада. Посебно је важна могућност кретања медведа у свим смеровима укључујући и зоне различитих надморских висина. Медвед сваке ноћи тражи храну, а дању се повлачи у мирна и густо обрасла подручја где прави дневни лежај. У пролеће посећује нижа подручја са ранијом вегетацијом, а у јесен залази у шуме са великим количинама хранљивих плодова – буквица, кестен, жир. Зими се повлачи у тешко приступачна и мирна подручја ради брложења. Веома је важно да медвед има приступ сваком делу станишта, како животни циклус не би био поремећен. Најмања површина станишта за једног мрког медведа је 250 kм2.
Опис
Мрки медвед има здепасто тело које се завршава кратким репом, шиљату њушку, заобљене уши, снажне вилице, и јаке, оштре зубе. Већина мрких медведа има изразиту грбу на леђима. Има страховиту снагу. Чељустима може одвући плен тежак и до 300 кг. Иако изгледа незграпно, веома је спретан. Може се кретати усправно на задњим ногама, трчати, пењати по дрвећу и стрмим стенама, и добро пливати. Пошто живи на различитим стаништима, тако му и величина варира. Већина мрких медведа тешка је између 130 и 300 килограма. Одрасле женке мрког медведа које живе у Европи теже просечно 100 кг, а мужјаци 150 кг, док поједини примерци пређу и 300 кг.
Гризли медвед и сибирски мрки медвед теже између 350 – 400 кг. Мрки медвед са острва Кодиак је вероватно највећи и може тежити до 800 килограма, а када се усправи на задње ноге висок је 3,7 м. Током године тежина медведа варира, највећа је у касну јесен пред брложење, а најмања почетком лета односно крајем сезоне парења. Тело им је прекривено дугом длаком и густом поддлаком, која је лети ређа него зими. Боја длаке знатно варира од подручја до подручја. Најчешће је у свим варијантама мрке боје, али може бити и сивкаста, плавкаста или скоро црна. Обично су једнобојни На прстима ногу су канџе које су на предњим ногама посебно дугачке ( 5 до 6 цм. ) и снажне. Њима медвед раскопава земљу, труле пањеве и мравињаке, преврће камење, убија и кида плен.
Исхрана Мрки медведи су сваштоједи. Исхрана им варира у зависности од доба године и територије на којој се налазе. Иако спадају у месождере, медведи око 95% својих потреба задовољавају биљном храном – једу бобице, воће, корење, траве, млади кукуруз, жир букве, кестен. Остатак њихове хране сачињавају бескичмењаци, риба и стрвине већих животиња. Понекад напада и крупније сисаре – срндаће, јелене, лосове. У северној Америци понекад убије и поједе знатно мањег Америчког црног медведа.
Животни циклус Мрки медведи живе усамљеничким животом. Они су строго територијалне животиње. Мужјак се приближава женки само у сезони парења. Често се територија једног мужјака преклапа са територијом више женки. Медведи се паре од краја маја до половине јула. Мужјаци тада прелазе велике удаљености, међусобно се боре ако се нађу уз исту женку, а сваки се труди да оплоди што више њих. Женка се у једној сезони може парити са више мужјака, па постоји могућост да сви млади из једног легла не буду од истог оца. Млади се рађају у сред зиме, за време брложења. Мужјак је посебно опасан по младунце и често их убијају, како би подстакли женку на поновно парење. Медвед зиму проводи у посебно одабраном и припремљеном брлогу. Већина брлога у нашим крајевима је у мањим шупљинама стена, а мањи број између жила корења великих стабала, или на отвореном односно под крошњама великих стабала. У брлогу медвед припреми удобан лежај од суве траве, лишћа и гранчица. У њега се увуче пре него што падне снег, како га не би одао траговима. Када је сигуран у своју безбедност, заспи и буди се тек у пролеће. То није прави зимски сан, већ више мировање, односно неактивност, при чему се могу врло лако пробудити. Неопходну енергију црпи искључиво из залиха сала, задржавајући телесну температуру на око 35oC. Скотне женке у првој половини јануара рађају једно до четири младунчета масе око 350 гр. Они су потпуно слепи и без длаке. Зависни су од непосредног контакта са телом мајке која их греје и храни млеком. Млади сисају до почетка априла када напуштају брлог и следе мајку у потрази за храном (сл. 6). Са њом проводе прву годину живота и следећу зиму у брлогу, а одвајају се од ње када се она поново пари. Понекад, након парења, мајка допушта прошлогодишњим младунцима да је прате до јесени, када прави нови брлог где ће окотити ново легло. Мрки медвед живи повучено и само изузетно може постати агресиван према човеку и другим животињама, а у томе предњачи северноамерички медведи. Европски мрки медвед је мирнији и радије избегава људе, али женке постају опасне у време одгајања младих.
7. ПОЛАРНИ МЕДВЕД (Ursus мaritimus)
Распрострањеност и станиште
Поларни медведи се могу наћи широм арктичког појаса. Они или њихови трагови су примећени све до северног пола, али научници сматрају да се најчешће могу наћи на око 82 степена северне географске ширине. Јужна граница зависи од количине леда који се формира преко зиме. Ови медведи воле да путују по залеђеном мору. Они сваке године посете осрво St. Lawerence и Labrador. У годинама када је лед довољно дебео, путују чак до Камчатке и Исланда. Најјужније пребивају у Џејмс заливу у Канади.
Опис
Заједно са америчким гризлијем, поларни или бели медвед спада у ред највећих копнених грабљивица.Дугачак од 2.5 до 2.8 метара, и тежак до 600 кг. а изузетно до 800 кг. Мужјак може да буде и до два пута тежи од женке. Заштитно, спољно крзно, млечно беле боје састављено је од шупље и провидне длаке која преноси сунчеву топлоту до корена длаке, где је апсорбује црна кожа. Густо доње крзно и дебели слој сала додатна су заштита од оштре арктичке климе. Бројне лојне жлезде у кожи луче довољно масти, тако да му је длака увек масна па не пропушта поларну ледену воду до коже. Бели медведи имају пловну кожицу између прстију, што их чини одличним пливачима. Предњим шапама потискују воду , а задње шапе им служе као кормило. Могу да пливају брзином и до 10 километара на час. Такође, и на копну су веома вешти и брзи. По потреби, за пленом могу да потрче брзином и до 50 километара на час. Углавном лове фоке и моржеве, али када је пронађу, поједу и стрвину.
Размножавање
Парење је у априлу и мају. Скотна женка копа брлог у снегу и окоти једно до четири младунчета. Када се роде, млади су веома мали, тешки око 1 кг. Потпуно су слепи, наредних 40 дана. Мајка их држи уз себе, обезбеђујући им неопходну топлоту. Млади почињу са узимањем чврсте хране већ са пет месеци, али сисају још две године. За време првих пар месеци живота, младунци остају у ископаној јазбини, али када достигну старост око 3 месеца и тежину око 10 до 15 кг. спремни су да путују са мајком, и да се уче животу у зимском свету. Са мајком остају око две године, након чега постају усамљене луталице.
Процењује се да данас има десет до петнаест хиљада северних медведа, с тим што их је највише, око шест хиљада, на подручју канадског Арктика. Да би се спречило њихово истрбљење претераним ловом, организовани су многи арктички резервати.
8. ЏИНОВСКА ПАНДА (Ailuropoda melanoleuca)
Распрострањеност и станиште Џиновске панде живе у области ограниченој са неколико планина у централној Кини. Некада су живеле и у нижим пределима, али је човек својим деловањем станиште панде сузио само на планинску област. Због усамљеничког начина живота, чини се да је велика панда ређа него што иначе јесте. Овај медвед се налази међу најугроженијим животињским врстама и често се узима као симбол угрожених врста, као и борбе да се оне заштите. Џиновска панда живи у листопадним и четинарским шумама богатим бамбусом, на надморској висини 1500–3500 метара. Те области карактеришу магле и честе кише током целе године.
Oпис Панда је препознатљиве појаве. Има црно крзно на ушима, око очију и на трупу. Остатак тела му је прекривен дебелим, белим крзном које му одржава топлоту у хладним шумама које настањује. Висок је од 60 до 90 цм. кад стоји на све четири ноге, и дугачак од 120 до 180 цм. Мужјаци су увек већи од женки и могу достићи тежину и до 130 кг, док женке ретко прелазе 100 кг.
Исхрана Џиновска панда има јаку чељуст са великим секутићима и углавном се храни бамбусовим изданцима. Такође, храни се и разним травама, ситним глодарима и сл. У зоолошким вртовима једе бамбус, шећерну трску, пиринач, шаргарепу, јабуке и слатки кромпир.
Социјални живот Одрасле панде живе изоловане појединачно, али повремено комуницирају помоћу мирисних трагова, крикова и ретких окупљања. Младунче остаје уз мајку од једне до три године. Човек је пандин највећи непријатењ. У природи панда има мало непријатеља. То су снежни леопард или чопор дивљих паса који лако могу да савладају малог медведића који се предалеко одаљио од мајке. Просечан живот Џиновске Панде је око 15 година, док у зоолошким вртовима живе преко 20 а некад и до 30 година.
Иако је мирна животиња и не показује агресивност према човеку ни другим животињама, панда може да буде веома опасна ако је испровоцирана или изненеђена. Кад чује неуобичајен звук почне да бежи и напушта територију, или се пење на најближње дрво. При сусрету са непријатељем испушта канџе и накосреши врат и рамена, што има за резултат да друга Панда почне да бежи.
Трачак наде за џиновске панде
Џиновска панда је угрожена врста. У дивљини, има их свега нешто више од хиљаду. Главни разлог је веома слаб полни нагон, нарочито у заточеништву. Органи за репродукцију већине женки у заточеништву лоше функционишу. Зоолози су утврдили да само једна од три женке може донети на свет младе. Истовремено само десет од сто мужјака, у истим условима, има љубавну жељу. Због тога се прибегава вештачкој оплодњи. Стручњаци указују на то да се само једна десетина панди пари природним путем, док се код осталих врши вештачка оплодња.
9. ОДНОС ЧОВЕКА И МЕДВЕДА
Медвед ретко напада човека, осим када се изненади и осети угроженим. Постоје одређене препоруке шта учинити када би се срели са медведом.
Немојте изненадити медведа
Док се крећете подручјем медведа са густом вегетацијом, будите довољно гласни како би вас медвед чуо на удаљености око 30 м. Ако се крећете тихо можете се наћи унутар простора медвеђе сигурности. Медвед се може осетити угроженим и видети активну одбрану као једини излаз, посебно ако се ради о медведици са младима.
Не прилазите медведу нити бежите од њега
Медведе посматрајте из даљине а поготово мајку са младима. Склоните се са пута медведу који се креће према вама. У случају изненадног блиског сусрета, немојте бежати, већ омогућите медведу да се повуче. Бежање може подстаћи медведа да вас прогони.
Како препознати да сте на територији медведа?
Потражите: Отиске шапа у прашини, блату или снегу. Отиске медвеђих шапа је лако разликовати од других животиња. Широки су 10 до 15 цм, са пет прстију и канџи. Предња шапа је краћа од задње
Кад не би имао канџе, отисак задње шапе би подсећао на отисак босе ноге човека.
Ознаке на стаблу: Медведи се чешу о коре стабала, остављајући мирисе као знак свога присуства. Потражите и паралелне огреботине од канџи и до 2 м у вис.
Трагови на месту храњења: Обично је лишће разгрнуто на широј површини, нарочито ако медвед тражи буквице. На мртвим животињама уочите огреботине од канџи и зубима изврнуту унутрашњу страну коже.
Дневни лежај: Преко дана медвед се одмара иза неког већег стабла или грма. Може се видети како је отклонио лишће са тла од 50 до 90 цм.
Зимски брлог: Медвед проводи зиму у шупљинама стена или под корењем великих стабала. Брлог обично садржи лежај од суве траве, лишћа и гранчица. Улаз је обично узак.
Биљана Шаровић
