Балкански шпијун
Из пројекта Википедија
| Балкански шпијун | |
 Балкански шпијун |
|
|---|---|
| Режија | Душан Ковачевић |
| Улоге | Данило Бата Стојковић, Мира Бањац, Звонко Лепетић, Бора Тодоровић |
| Жанр | комедија, драма |
| Година | 1984. |
| Трајање | 92 мин. |
| Земља | Југославија |
| Језик | Српски |
| IMDb веза | |
"Балкански шпијун" је драма Душана Ковачевића о политичкој параноји Илије Чворовића, бившег стаљинисте, који је две године одлежао у затвору. Следећи своју параноју, он прогања свог подстанара, повратника из Француске, у ком види агента мрачних империјалистичких сила, државног непријатеља и шпијуна.
"Балкански шпијун" је драмско дело написано у два чина, а сваки чин има по пет насловљених поглавља. Аутор за основу своје комике узима један друштвени феномен којег неки сматрају болешћу сваког комунистичког система и друштва, а то је да на сваком месту и у сваком човеку постоји непријатељ народа и постојећег система, па се стога мора увек бити будан јер, како каже главни јунак ове драме, све је супротно од онога што изгледа да јесте, а то опет значи да се често иза наизглед повученог, једноставног или пак пословног човека, па још ако долази из иностранства, крије неки империјалистички шпијун и непријатељ наше друштвене стварности.
По тој изопаченој логици све је јасно: не треба се поводити за утиском који на нас оставља човек из нашег окружења, него за претпоставком да се баш у њему крије непријатељ и да га, из тих разлога, увек треба имати на оку.
Од такве болести болује и јунак ове драме - Илија Чворовић, човек који је једном понео жиг непријатеља народа, због чега је као информбировац 1949. године морао да робија на злогласном Голом отоку, где је на стотине и хиљаде људи преваспитавано да се врате "исправном" мишљењу. Он, који је био жртва једног политичког механизма и идеолошке тираније, сада се ставља у функцију понижења и мучења. У свему томе он изгледа доста наивно и смешно, па и промашено и трагично. Постаје психички болестан, човек изгубљеног смисла за нормално посматрање и понашање.
Главни јунаци драме су - поред Илије Чворовића - још и Даница Чворовић, његова супруга, кћерка Соња, брат Ђура и "балкански шпијун" Петар Јаковљевић, кројач, повратник из Париза.
1984. године је снимљен филм "Балкански шпијун" за који се сматра да је један од најбољих српских и југословенских филмова у 20. веку. Главне улоге тумаче Данило Бата Стојковић (Илија Чворовић), Звонко Лепетић (брат Ђура), Мира Бањац (Даница Чворовић) и Бора Тодоровић (Петар Јаковљевић).
[уреди] Радња филма
Упозорење: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма.Драма Балкански шпијун почиње емисијом преко радија о тек завршеној седници од велике важности за земљу. На уопштавајући начин и испразним језиком говори се о њеном току и закључцима који никог конкретно не обавезују. Укључује се и глас сељака: он говори о селу које храни град, говори о "полазним основама дугорочног програма", о економској стабилизацији и потреби да се више ради а мање прича и састанчи. Овај уводни сегмент треба да покаже друштвени амбијент и наговести историјско време у коме су јунаци смештени.
И када су вести при крају, у кухињу улази Илија Чворовић. Делује доста нервозно, пали цигарету и пита за подстанара, јер је његово присуство узрок психичког стања у коме се одједном нашао. Због њега су га звали у полицију на "информативни разговор". Иако је подстанар обичан кројач који се после двадесет година, зарадивши мукотрпним радом нешто пара, вратио у земљу да отвори модни салон и да ту настави живот, Илија не верује у ту чињеницу, сумња у њега и већ је у његовим очима "гадан и опасан човек" јер да није тако, мисли он, зашто би њега, Илију, позвали у полицију. По његовој логици полиција се не интересује "за обичног и поштеног човека". Његова је претпоставка да је он, тамо у туђини, нешто "радио против своје државе" и да је, вероватно, нека лопужа и криминалац, а то што изгледа тако господствено и делује ненаметљиво само је маска и привид који треба да завара. Илија за такво просуђивање има и "доказе": он само ћути, навлачи платно на прозоре, доводи неке брадате људе у стан, често излази из куће и шета ноћу. Други "доказ": за место становања изабрао је баш њихову кућу јер је "изван центра, није на оку". Све то Илија прича својој супрузи Даници, која је обузета кухињом, намирницама, беспарицом и бригом што ћерка као дипломирани стоматолог већ годинама нема посла.
Након ове драмске ситуације долази промена: стиже и подстанар и прича о својим невољама: не може да реши формалности око отварања кројачког салона јер га бирократија, као грађанина, обезвређује: "По цео дан скупљам неке потврде и уверења, исписујем молбе, чекам секретаре(...). Сви обећавају, а нико ништа не ради". У таквом понашању бирократије овај човек види "уништавање људског достојанства". Даница, схватајући муку свог подстанара, надовезује се својим исповестима, чиме се још више продубљује слика о самовољности и свемоћи наше бирократије. Она, наиме, прича о томе како су им пуних двадесет година обећавали стан и крај подстанарских мука. Увек је то било у стилу: "сигурно ћете добити, на пролеће". Становали су "по шумама и подрумима" све док се нису позадуживали до гуше и некако направили ту скромну кућу. Говори и о случају своје кћерке: пет година чека на посао, више од четрдесет пута је конкурисала, али од тога ништа, што, сигурно, не важи и за "децу буџована" која се лако запошљавају.
У наредној драмској ситуацији као средишњи лик јавља се кћерка Соња (има већ тридесет година) са вестима да је, случајно, преко везе, нашла посао. Радост мајке и кћерке прекида долазак оца Илије који је у некој задиханости и журби. Прелазећи олако преко великог догађаја у породици, он телефонира инспектору Државне безбедности о кретању и неким сусретима подстанара са људима. Инспектор, схватајући да у свему томе Илија Чворовић претерује, олако прелази преко његовог телефонског "реферисања", што ће Илију довести до потпуног разочарења: "Зликовци им вршљају испред носа, мењају стране паре и планове, у центру града, а он само понавља: Без бриге, без бриге". Радни договор свог станара у купљеној кући са извођачима радова Илија посматра са неког балкона на који се попео уз громобран. Претходни цитатпоказује како он у томе види најамнике послане из иностранства да руше његову земљу и поткопавају њен економски систем, и то баш у време када је економска стабилизација главни задатак сваког грађанина. У том контексту Илија себе доживљава као јатака а своју кућу као склониште мрачних сила, због чега пада у великуу депресију.
Обузет непријатељством других према његовој земљи, Илија одлучује да се сав посвети контрашпијунажи - праћењу подстанара и прикупљању доказа о његовој "злочиначкој" активности. Прво је узео годишњи одмор, а затим и неплаћено одсуство; купио је фотографски апарат са телеобјективом, пројектор. Прати га, снима његове госте и састанке, а потом анализира у свом дому. Снимио је његов састанак у хотелу, испраћај једног из групе на аеродрму, његове шетње са неком новинарком и неким другим људима, да би на крају извео свој закључак: "Он ради тачно, по задатку, онако како је напољу испланирано". Ако неко грешком добије њихов телефон, Илија то доживља као проверу и ухођење "мрачних сила" пошто је он једина опасност за њихово деловање, једина савест која им стоји на путу: "Сад су звали да виде хоћу ли се јавити. Ако се јавим, онда су мирни, могу да раде шта хоће". У његовој глави је тако, мада за њега нико не мари, нити некоме изван куће нешто значи. У својој обузетости тим проблемом он већ осећа да му "спремају нешто гадно". И већ предвиђа како ће одсад непознати људи, преобучени шпијуни у лику просјака, мајстора за кишобране или сељака са кајмаком, стално појављивати на вратима под изговором да некога траже или нешто нуде.
Илијина обузетост непријатељима који "кидишу" на његов самоуправни систем све више расте и почиње да прелази у праву параноју (болесно стање психе када човек постаје "прогонилац прогонилаца"), о чему говори и слика с почетка петог "поглавља" које носи наслов "Покушај убиства" и цела наредна сцена: "Све је супротно од онога што изгледа да јесте". Касно увече враћа се Илија "крвавог лица и руку, са поцепаним оделом и без једне ципеле на нози". Из његове приче, пуне приче и псовки, сазнајемо да је неко хтео да га убије - намерно је хтео да га прегази колима док је прелазио улицу, што је, по њему, део непријатељског сценарија који води у извршење ликвидација и сејање несигурности међу грађанима. У тако нешто он је чврсто уверен, без обзира на чињеницу што је прелазио улицу на недозвољеном месту, изван пешачког прелаза. У наредном поглављу "Све је супротно од онога што изгледа да јесте", да би се показало докле досеже људска уобразиља и како она постаје параноја, инвентивни Душан Ковачевић користи слике пројекције. Наиме, пошто је прикупио довољно "доказа" против "шпијунске организације", Илија организује пројекцију слајдова којој присуствују брат Ђура и жена Даница. Ухваћене ситуације су сљедеће: шетња подстанара поред реке са једним мушкарцем и женом (Илија их је идентификовао: непознати је научник из Винче, а она његова љубавница), њих троје седе на сплаву и за столом разговарају, разматрају неки план (по Илијином објашњењу то може бити само план нашег института у Винчи); онда се види како га гужвају и бацају у воду (а Илија, иако је тек месец март, скаче у реку да се докопа "доказа"); следе слике из позоришта, из неке кафане, слике друштва у лову у околини Београда. Тај лов, по Илијином мишљењу, и није прави лов него "чиста војна вежба под фирмом лова на фазане", "увежбавање стрељачке способности" и "одржавање кондиције", организовање непријатељског извиђања "по систему тројки", као "изучавање терена око Београда". Док ради пројектор, он прича како га замало нису убили док се крио у оближњем жбуну јер су мислили да је у грму лисица или зец. Опседнут проблемом "шпијунаже" и њеног разорног дејства на земљу, Илија параноично закључује: "Шпијуни су међу нама, само их треба знати препознати". Овакво размишљање је исход симптома једне болести од које је боловало једно друштво и цели један поредак, који је свуда и на сваком мјесту заговарао неки систем самозаштите од спољног и унутрашњег непријатеља, а у циљу очувања тобожње независности и благостања народа.
Бдијући над поретком своје земље као једина савест, Илија Чворовић у своју активност укључује и брата близанца, Ђуру, а подршку почиње да добија и од своје супруге која је досад била сасвим по страни, што ће довести до сукоба између ње и кћерке која у оцу види већ болесног човека. О том посебно говори "поглавље" по насловом "Расправа о оцу". Из разговора мајке и кћерке сазнајемо да је Илија изгубио посао, да је породица запала у велике дугове због набавке опреме за праћење "непријатеља", али и путовања која је он предузимао из "безбедносних разлога". Мајка не може да схвати кћерку која не подржава свог оца који се бори за велику ствар, него га третира као болесног и тражи његово лечење.
Претпоследње "поглавље" у драми је "Све гори од горег". У њему Илија реферише својој жени о дводневном боравку у Нишу ради прикупљања информација о подстанару (посетио је његовог стрица, стрину), износећи још једном своје убеђење да је он "ђубре", "зликовац", "издајник" у служби мрачних сила, а све на основу причању завидног стрица који на све могуће начине опањкава свог синовца. Пристиже и Ђура који приповиеда о томе како је пратио неког професора, ухватио га, свезао и затворио у свој подрум.
Драма Балкански шпијун нема неке веће обрте у свом развоју; њена радња иде линијом прогресије, и то у једном правцу и само на вербалном плану. Разрешење, ако може тако да се каже, дато је у последњем "поглављу" - "Саслушање".
Подстанар Петар стиже у дом Чворовића, сав је у журби јер треба на брзину да се припреми - путује у Њујорк. Пре него што ће се опростити од Данице, тражи од ње да му каже зашто га прате. Када је био на ручку код пријатеља, приметио је Илију на врху дрвета у суседном дворишту како га слика, под кревет му је подметнуо микрофон, на собном тавану је пробушио је рупу и кроз њу стално мотри, нарочито кад му неко дође у посету. У међувремену стижу Илија и Ђура. Траже од Данице да оде до Ђурине жене, а подстанара лисицама везују за столицу. Почињу да га саслушавају. Пуштају му магнетофонске снимке његовог разговора са професорицом о економској ситуацији у земљи и узроцима слабе производње. Илија тражи од њега да му призна сва "недела", да покаже да је био у заблуди, као што се и њему, Илији, десило непосредно после рата, у време информбироа. И док је Ђура на путу - отишао је да доведе "ухапшеног" професора на суочење с Петром, Илија Чворовић, у тренутку велике узрујаности, добија напад срца и пада. Подстанар би да му помогне, тражи погледом лек, али га нема јер га Илија није купио ("Нема га у апотекама"). Мада је везан за столицу, довлачи се до телефона, позива хитну помоћ, а потом - и даље везан за столицу - бежи из куће, с намером да стигне на аеродром прие полетања авиона, наравно носећи и столицу за собом. Иако се превија од болова, Илија довлачи телефон, зове Ђуру и тражи од њега да крене на аеродром и како зна заустави све летове. А потом, четвороношке, борећи се за живот, излази у двориште.
