Барска битка

Из пројекта Википедија

Предложено је да се овај чланак или један његов део споји са чланком Битка код Бара. (Разговор)

Битка код Бара је вођена 1042. између дукљанске војске кнеза Стефана Војислава и византијске војске којом је командовао драчки стратег Курсилије. Битка је завршена поразом Византије.

Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање. То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак.
Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

[уреди] Позадина

Почетком 11. века све српске земље су биле под влашћу Византије, а међу њима и Дукља. Народ није хтио више да трпи страну власт, договори се да устане против Грка, те протјера све Грке из своје земље једном врстом Бартоломејске ноћи и позове Доброслава (Војислава), да прими власт. Византијски цар Константин IX Мономах, чим је ступио на пријесто, одлучио је да Зету смири, и послао је свог војводу Арменопула да изврши то смирење. Али Доброслав потуче Грке до ногу. Византијски цар задобије златом и поклонима савезнике у жупану рашком, бану босанском и кнезу хумском, којима је наредио, да пошаљу своје војске на Доброслава, а тако исто наредио је и управнику драчке области, Курсилију, да са војском те области нападне Доброслава с југа од Драча. Војске су се сукобиле код Бара. Прем описима, бојни је простор био црногорске планине између Скадарског Језера и сјеверне границе Травуније (слив ријеке Зете). Однос снага био је на штету Доброслава, који је имао мало војске према Грцима и њиховим савезницима. План грчког војводе био је: да са свих страна једновремено нападне Доброслава и једним махом завврши рат. План Доброслава био је: да искористи централни положај и послуживши се ратним лукавством прво туче Курсилија, па затим његове савезнике. Концентрација за битку била је извршена тако, да су сви савезници послали своје војске у Травунију, гдје су имале да се споје и ставе под команду хумског кнеза Љутовида, а грчка војска, под командом војводе Курсилија, пошто се прикупи код Скадра, имала је да пређе Бојану и да дође у равницу код Бара. Из таквог положаја требало је једновремено кренути и стегнути Доброслава, који је са својом војском био у Црмници. Доброслав, сматрајући погодним ту околност — разједињење снага — иако много слабији, предузме напад на Курсилијеву групу. Распоред за битку био је: на фронти главна снага под командом Доброслава и два његова сина (Гојислава и Радослава), са циљем напада на фронту Грка. Три Доброславова сина са мало снаге, већином трубача, на боковима и у позадини Грка. За напад била је одређена поноћ с тим, да у моменту напада с фронте, дијелови на боковима и у позадини крену према византијском логору са великом лармом и трубачким знацима, како би изазвали забуну. За дан напада изабран је непосредно послије комета 6/10 1042, т. ј. 7/10 кад је ноћ била мрачна, и кад је на планине ненавикнутим трупама, све изгледало веће и чудније. Непосредно пред битку Курсилију је послан један Баранин, који му је предочио опасност од опкољавања и то разгласио по трупама. Битка је изведена тачно према предвиђању Доброслава. Ноћним нападом на фронту успјело је, да се растјерају предстраже, послане далеко напријед, што је изазвало велику забуну код Грка. Даље напредовање Срба са свих страна и са великом лармом, поплашило је Грке, који доведоше ово у везу са извјешћем онога Баранина, те пред зору насрну у бијег. Одмах затим почело је гоњење, у коме је много Грка потучено и заробљено, а сам командант Курсилије рањен је и умро у Скадарској равници. Гоњење је вршено до Дрима. Свршивши са Курсилијем, Доброслав је одмах послао Гојислава са педесет заробљених Грка у сусрет Љутовиду, да му исприча, шта је било код Бара и предложи му, да одустане од боја. Љутовид не пристаде на то, него по ондашњем обичају позове Гојислава на двобој. Сваки с по два војника пратиоца изађоше на двобој. Одмах у почетку борбе Љутовид буде рањен и оборен с коња. Његова војска, мислећи да је погинуо, даде се у бијег, а Љутовид успије да поново узјаше, те сам побјегне с бојишта. — Исход ове битке био је: огроман плијен и материјална побједа. Посљедице биле су, да је погранични крај са Скадром и Баром остао у српским рукама и читавих двадесет година није нападан од Грка.