Дукља

Из пројекта Википедија

Српске области на Балкану

У Приморју

У Залеђу

Србија (са Босном)

Дукља, рушевина старог града у близини Подгорице, на ушћу Зете у Морачу. То су трагови римског града Doclea, који је некада био главни град провинције Превалитане. Најјужнији дио ове провинције се по том граду називао Диоклиција (Dioclitia). Не зна се како је и када Дукља опустјела. Константин Порфирогенит је спомиње као напуштене рушевине. Кад су Турци почели 1474. подизати Подгорицу, употријебили су за градске бедеме и куће камење са рушевина Дукље. О некадашњем њеном сјају свједоче остаци масивних зидова у облику паралелограма, трагови моста преко Мораче, многи стубови, рушевине једне палате или храма, који околни становници зову "царски двор", многи саркофази са басрељефом и многе надгробне плоче с латинским натписима. У њој је нађено много новца, понеки златни, већином из 2. и 3. вијека. У неким списима из каснијег средњег вијека спомиње се да је цар Диоклецијан, који је у ствари био из Солина, био родом из овог града, да га је он први основао и да се по њему и прозвао.

[уреди] Дукљанска држава (од 1034. до 1097.)

Након смрти Василија II Бугароубице 1025. године Византија се нашла у наглом опадању. Ово је покушао одмах да искористи и месни господар Дукље Стефан Војислав (с. 1034- с.1055), пореклом из Травуније кога византијски писци називају Србином,a на неким мјестима Скитом, Трибалом (Скилица, Зонара) и Дукљанином (Кекавмен),што указује на непоузданост етничких атрибуција код византијских хроничара, као и о њиховој потреби да употребе име неког варварског народа из класичне епохе да би обавестили своје учене читаоце о територији коју насељавају савремени варвари. Подигао је побуну 1034-6, али је ова брзо угушена а он заробљен и одведен у Цариград. Ускоро се ослободио заточеништва и вратио у Дукљу те се поново подигао већ 1037/8. Успео је да се одбрани од Теофила Еротика, намесника Драча, а затим је нападао на остале српске области које су још увек признавале византијску власт. У зиму 1039/40. на Дукљанској обали насукао се један византијски брод са великим благом и злату које је 1040, Војислав одмах приграбио. Када је одбио Царев захтев да му га врати овај је 1040. на њега послао војску која је потучена негде у српским гудурама тако да јој се и заповедник једва спасао.

Дуго потискивано незадовољство због мењања натуралног система дажбина и злоупотреба византијских намесника испливало је на површину 1040. године када је у Београду избила побуна вођена Петром Одељаном који је за себе тврдио да је унук Самуилов, а син Гаврила Радомира (види:Словенски устанак у Поморављу 1040-1041). Устанак се брзо проширио на југ преко Ниша и Скопља у Македонију а Одељан је извикан за цара. Тада је букнуо још један устанак, овога пута у Драчу. Предводио га је извесни Тихомир који га су следбеници такође ускоро изабрали за цара. Устаници су вероватно неко време наступали заједно а затим је Одељан ликвидирао такмаца. Међутим, тада се међу устаницима појавио још један, овога пута несумњиви Самуилов унук – Алусијан, син Јована Владислава, који је дошао да се придружи из Јерменије где је био византијски стратег. Као други унук он је постао Одељанов савладар. У неизбежном сукобу између двојице владара Алусијан је пред Солуном ослепео Одељана (1041) и пребегао Византинцима у потпуности обезглавивши устанике који су убрзо потучени.

Овај чланак је део серије о
историји Црне Горе

Главни чланци

Категорија: Историја Црне Горе

Овај чланак је део серије о
историји Србије

Главни чланци

Категорија: Историја Србије

Сада се Византија поново окренула Војиславу пославши 1042. на њега велику војску али предвођену човеком без већег војног искуства. Војска је имала успеха у низини заузимајући градове и пљачкајући али им је Војислав затварао један по један кланац за леђима. Када су се Византинци упутили натраг он их је напао стењем и стрелама у једној сутесци и уништио већи део војске. Сада је имао слободне руке да своју власт не само учврсти у Дукљи и Травунији већ да је прошири и на Захумље и да напада Рашку, где су тамошњи жупани још увек признавали византијску врховну власт.

Војислава је пре 1055. наследио син Михаило (с. 1055 – с. 1081). Овај је са Византијом ступио у боље односе те је од Цара добио и титулу протостапара а 1077. Михаило се спомиње као «краљ Словена». У његово време Нормани су заузели јужну Италију а Рим и Цариград су коначно раскинули. Срби су у црквеном погледу остали подељени онако како су били и 1018. Залагао се и за црквено осамостаљење Дукље тако што би Бар уздигао (тј. потврдио) за надбискупију.

Након пораза код Манцикерта македонски Словени, незадовољни фискалном политиком Византије, почели су да прпремају побуну. Ступили су у везу са Михаилом тражећи од њега помоћ и предлажући му да његов син Константин Бодин постане владар нове државе. Михаило је пристао те је послао сина и 300 ратника предвођених војводом Петрилом у Призрен где су се скупиле вође устанка међу којима је најугледнији био Ђорђе Војтех из Скопља (види:Словенски устанак у Поморављу 1072.). Ту је Бодин 1072. проглашен за цара под именом Петар III. Намесник теме Бугарске је потучен па је заузето Скопље а након тога Бодин/Петар је кренуо на Ниш а Петрило је освојио Охрид и Девол и опсео Костур. Но, Петрило је ту потучен па се околним путем једва вратио у Дукљу а Војтех је предао Скопље под условом да лично буде поштеђен. Упркос оваквом односу снага и већ поодмаклој зими Бодин се одлучио да заподене битку код места Пауни на Косову али је поражен. Затворен је чак у Антиохији али је Михаило потплатио неке Млетачке трговце који су успели да га одатле извуку.

После овога нема неких одређених вести о Михаилу али како му је сусед на месту драчког стратега постао вешти војсковођа Нићифор Вријеније можемо претпоставити да га је овај у својим енергетичним походима натерао на ближу послушност. 1081. Михаило је оженио сина ћерком виђеног норманског присталице из Барија Архирица.

У време Норманског напада на Драч 1081. Бодин (с. 1081 – с. 1097) је прво пратио царске чете наносећи Норманима мање ударце заједно са месним Албанцима. Али када је дошло до одлучујуће битке под зидинама града Драча Бодин је остао неутралан, а када је видео да је победа у рукама Нормана, покупио се и одлучио да искористи тешко стање Византије заузевши Босну и Рашку (по Барском родослову).

Искористивши сукоб између папа затражио је и добио 1089. потврду барске (дукљанске) надбискупије на уштрб Дубровника и Драча.

Између 1085. и 1090, у време док је драчки стратег био Јован Дука Бодин се поново сукобио са Византијом. Дука га је потукао и заробио, али се он већ 1091. налазио поново на власти. У зиму 1096/7. крсташи под Рајмондом Тулуским пролазили су обалом источног Јадрана а краљ Бодин их је пријатељски примио у Скадру, но ипак није могао да натера своје поданике да их не нападају.