Београдска операција

Из пројекта Википедија

Београдска операција
Део Другог светског рата
Време: октобар 1944. Локација: североисточна Србија, Поморавље, Шумадија, Поморавље, град Београд Резултат: Победа Народноослободилачке војске Југославије и Црвене армије Узрок битке: Промене у територији: Цивилне жртве:
Сукобљене стране
Народноослободилачка војска Југославије Црвена армија	Немачки Вермахт
Заповедници
командант 1. пролетерског корпуса генерал Пеко Дапчевић командант Трећег украјинског фронта маршал Фјодор Толбухин	командант Армијске групе "Србија" генерал Густав Фелбер
Јачина
80.000 бораца, 160 тенкова, око 500 топова и минобацача	55.000 бораца, 80 тенкова, 350 топова и минобацача
Губици
око 7.100 избачених из строја	око 26.000 избачених из строја
{{{подаци}}}

Београдска операција представља једну од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату. Операција је трајала од 12. до 20. октобра 1944. године и представљала је део опсежног оперативног плана Трећег украјинског фронта Црвене армије и НОВЈ, надовезујући се без застоја на операције у источној Србији и настављајући се гоњењем непријатеља кроз Срем. Здружене јединице НОВЈ и Црвене армије нанеле су у овој операцији немачкој Армијској групи "Србија" тежак пораз, ослободиле су Београд, главни град Југославије и велики део Србије.

Београдском операцијом окончана је 1287 дана дуга немачка окупација главног града Југославије. За разлику од 12. априла 1941., кад су јединице немачке Друге армије умарширале у град у потпуном миру, без испаљеног метка, у операцији ослобађања погинуло је око 20.000 војника.

Београд је по ослобођењу постао војни, политички и административни центар и седиште владе нове, друге Југославије.

[уреди] Стратегијски значај Србије и Београда

Са војно-стратешког становишта, Србија представља кључну област Балкана, јер кроз Дунавску, Моравску и Ибарску долину пролазе најважније саобраћајнице. Немачка је окупирала Балкан 1941. а након губитка Африке у мају 1943. била је приморана да организује одбрану. Без држања виталних комуникација било би немогуће држање положаја на јужном Балкану и била би јако отежана координација између Армијске групе "Е" у Грчкој и Друге оклопне армије у Југославији. Београд је кључна раскрсница балканских комуникација. Због овога је немачка Команда југоистока улагала велике напоре у одбрану комуникација у Србији током 1943, и 1944., организујући првенствено офанзивне операције против концентрација снага НОВЈ које су претиле угрожавањем позиција у Србији.

Србија је такође представљала важан привредни и људски ресурс, а Београд је био главни град савезничке Југославије у којој је нацистичка Немачка имала неугодног непријатеља.

Западни савезници придавали су велики значај Балкану и Србији. До угрожавања немачких положаја у Србији дошло је међутим са истока.

[уреди] Оперативна ситуација на Балкану пред Београдску операцију

Генерали Жданов и Дапчевић, команданти совјетских и југословенских снага у београдској операцији, Београд, октобар 1944.

У Београду је био смештен немачки штаб Команде југоистока. Под његовом командом налазиле су се две крупне оперативне формације: Друга оклопна армија (Немачка) у Југославији (без Словеније), и Армијска група "Е" у Грчкој, свака са преко 300.000 војника јачине. Такође, Команда југоистока располагала је полицијско-заштитним и савезничким трупама под командом генерала Фелбера у Србији.

НОВЈ је у Србији имала на располагању 5 дивизија и већи број самосталних бригада и партизанских одреда. Радило се углавном о новоформираним јединицама, недовољно попуњеним, веома оскудно опремљеним и са малим борбеним искуством. Ове јединице су ипак представљале значајну претњу виталним комуникацијама. Штаб генерала Фелбера организовао је против њих у јулу 1944. две узастопне офанзиве: "Трумпф" и "Халали" (Јабланичко-топличка операција), у којима су поред немачких, учествовале бугарске, четничке и Недићеве снаге.

Свестан војне и политичке важности Србије, Врховни штаб НОВЈ настојао је да снаге у Србији ојача убацивањем искусних јединица из Санџака и источне Босне. Против њихове концентрације 2. оклопна армија предузела је операције "Драуфгенгер" (Андријевичка операција) у јулу и "Рибецал" (Дурмиторска операција) у августу 1944. Јединице НОВЈ успеле су да се ослободе притиска и да почетком августа са три дивизије продру преко реке Ибар на исток, а почетком септембра са Првим пролетерским и Дванаестим корпусом у западну Србију. Немачке планове за супротстављање овој групацији омели су догађају на истоку.

Победа Другог и Трећег украјинског фронта Црвене армије над немачком Армијском групом "Јужна Украјина" у Јашко-кишињевској операцији 20.-26. августа 1944. изазвала је преврат у Румунији која је склопила примирје са Совјетским Савезом и објавила рат Немачкој. Избијање Црвене армије на бугарску границу изазвало је сличан развој и у Бугарској 5-9. септембра. Немачки витални положаји у Србији изненада су постали изложени удару Црвене армије и бугарске војске.

Немачка врховна команда је била принуђена да формира одбрамбену линију на источној граници Југославије. Тај фронт требало је да поседну јединице Армијске групе "Е" из Грчке. Ради потреба новоствореног фронта и да се избегне ризик од одсецања, немачка врховна команда одлучила се на постепену евакуацију Грчке почев од 1.9.1944.

Међутим, за правовремено дислоцирање АгЕ из Грчке у Србију није било довољно саобраћајних средстава ни времена. Осим тога, у заједничкој операцији "Ретвик" (Ratweek) јединице НОВЈ у координацији са савезничким ваздухопловством темељно су уништили путеве, пруге и саобраћајну инфраструктуру на главним правцима. Комуникација долином Река Вардара и Јужне Мораве је пресечена и избачена из употребе. Почела је трка с временом у којој је Команда југоистока вукла изнуђене потезе.

Из Грчке је у Банат пребачена 4. СС полицијска оклопна дивизија и јуришни пук "Родос", а за њима се пробијала 117. ловачка дивизија. Остале снаге морала је обезбедити 2. оклопна армија из Југославије. Средином септембра пребачена је у источну Србију 1. брдска дивизија, а 7. СС дивизија померена је у долину Мораве. Привучени су још делови дивизије "Бранденбург" и 92. моторизована бригада, а 118. ловачка дивизија се средином октобра још увек по деловима извлачила из Далмације. Од припадника Вермахта који су се затекли у Београду формиран је пук "Тврђава Београд". Ове јединице стављене су на располагање војноуправном команданту у Београду генералу Фелберу. Те јединице, уз полицијске и квислиншке снаге које су му и пре биле подређене, требало је да послуже за одбрану Србије од удара Црвене армије и НОВЈ.

[уреди] Септембарске операције НОВЈ

[уреди] Активности НОВЈ изван Србије

Борци Пете крајишке (козарске) бригаде прелазе Колубару на маршу према Београду октобра 1944.

Генерали Пеко Дапчевић (лево) и Коча Поповић (десно) са чланом совјетске војне мисије при Главном штабу Србије, септембар 1944.

Викизворник има оригиналан текст повезан са овим чланком: Извештај команданта Југоистока од 20. септембра 1944.

Повлачење извесних немачких снага у Србију имало је за последицу нагло губљење позиција у осталим деловима Југославије. Многи градови су током септембра коначно ослобођени или су дуже време били у рукама НОВЈ:

[уреди] Операције НОВЈ у Србији

Почетком септембра снаге XIII и XIV корпуса НОВЈ у источној Србији и долини Мораве покренуле су интензивне активности на немачке гарнизоне и комуникације.

„У међувремену су јаке снаге Титових банди запоселе долину Тимока и после жестоких борби заузеле Зајечар. “

({{{2}}})

^[1]

23. дивизија заузела је Зајечар 7. септембра 1944. 22. дивизија 8. септембра 1944. ушла је у Врање, а 24. дивизија нападала је Лесковац три пута између 30. августа и 18. септембра.

Први пролетерски корпус НОВЈ савладао је крајем августа немачке запречне мере (операција "Рибецал") и у наступном маршу разбио четничку главнину ојачану деловима СДК и СДС и слабије немачке делове у западној Србији и 18. септембра ослободио Ваљево.

XII корпус НОВЈ под јаким притиском 7. СС дивизије форсирао је Дрину 5/6. септембра и наступајући на левом крилу Првог пролетерског корпуса, разбио операцију "Циркус" снага пуковника Јунгенфелда и четника, овладао подрињем и крајем септембра избио на реку Саву.

Београдска операција, фаза савладавања спољашње одбране

Средином септембра Пета крајишка и 21. српска дивизија прешле су Западну Мораву код Пожеге и предузеле нападе на непријатељске гарнизоне и комуникације у Шумадији са ослонцем на десно крило Првог пролетерског корпуса. Од снага XII корпуса ојачаног 11. крајишком и 28. славонском дивизијом, Првог пролетерског корпуса и Пете и 21. дивизије Врховни штаб формирао је Прву армијску групу под командом Пека Дапчевића и дао јој непосредан задатак да у садејству са снагама Црвене армије ослободи Београд.

Прво је требало пресећи комуникације и успоставити везу са Црвеном армијом. Међутим, Немци су огорчено бранили положаје и комуникације на прилазима Београду, па су се развиле интензивне борбе.

„Испоставило се, међутим, да су ангажоване снаге биле преслабе и нарочито су мот. бата[љони] "Бранденбург" имали знатне губитке у планини Рудник, од огорченог и борбеног непријатеља. “

({{{2}}})

^[2]

Прва пролетерска дивизија 2. октобра 1944. ослободила је Уб и Вреоце. Пета дивизија истог дана ослободила је Аранђеловац, а ноћу 4./5. октобра 1944. потисла је Немце из Тополе. Борбе за Тополу са деловима 117. ловачке дивизије трајале су све до 12. октобра 1944.

[уреди] Операције Црвене армије у Србији у септембру и почетком октобра 1944.

За операције у Србији Трећи украјински фронт Црвене армије одредио је своју 57. армију. Фронту је врховна команда у сврху садејства са НОВЈ у операцији ослобађања Београда ставила на располагање 4. гардијски механизовани корпус. Ове јединице су у садејству са једниницама Другог украјинског фронта који је деловао северно од Дунава, 17. ваздухопловне армије и са јединицама НОВЈ од 22.9. до 20.10.1944. извеле врло сложену и изузетно успешну операцију против немачке Армијске групе "Србија".

22. септембра 75. стрељачки корпус форсирао је Дунав у области велике окуке између Текије и Кладова и прешао у наступање. Овим наступањем испровоцирана је концентрација и противнапад главнине немачких снага у источној Србији који је започео 25. септембра. 28. септембра прешао је у наступање 68. стрељачки корпус у области између Дунава и Зајечара, а 64. стрељачки корпус јужно од њега. Ове јединице су тако угрозиле бочне комуникације и позадину немачких јединица које су вршиле напад на 75. корпус. Немци су тако натерани да пређу у одбрану. 75. корпус повезао се са 25. дивизијом НОВЈ, 68. корпус са 23., а 64. корпус са 45. дивизијом, које су пресецале комуникације у непријатељској позадини. На тај начин немачка одбрана изломљена је у низ слабо повезаних сектора и отпорних тачака.

Искористивши везаност немачких групација у одбрани на гребену планине Дели Јован и у одбрани Зајечара, 68. корпус је у међупростору продубио продор у правцу Петровца на Млави и долине Велике Мораве. 4. гардијски механизовани корпус маршом је привучен у непосредну позадину фронта. Кад је немачки отпор у Зајечару после седмодневних борби 8. октобра коначно сломљен, догађаји су се низали филмском брзином. Ујутро 10. октобра посебно оформљени одред 93. стрељачке дивизије у драматичној акцији освојио је 30-тонски мост на Великој Морави код Велике Плане и на левој обали формиран је мостобран. Упоредо са немачким покушајима ликвидације мостобрана, који су пропали великим делом услед дејства јединица НОВЈ у полазном рејону, 4. гардијски механизовани корпус извршио је марш преко Зајечара, Петровца и поседнутог моста на леву обалу Велике Мораве. До 12. октобра ту је формирана групација од две стрељачке дивизије, четири моторизоване бригаде и једне тенковске бригаде. Овим је немачка одбрана источне Србије учињена беспредметном, а јединице источно од Велике Мораве доведене у опасност од опкољавања. Непосредно је следио напад на Београд.

[уреди] Борбе за Београд

[уреди] Ангажоване снаге

Совјетски тенк Т-34 на улици у Београду, октобар 1944.

Са немачке стране, у борбама за Београд учествовале су две групације: у самом граду и околини била је распоређена борбена група "Шнекенбургер", названа по команданту генералу Вилију Шнекенбургеру (Willi Schneckenburger, погинуо 13. октобра 1944.). Њу су сачињавале следеће јединице:

1. 2 батаљона 750. пука 118. ловачке дивизије
2. Пук "Тврђава Београд" (касније Дивизијска к-да за посебне намене "Штефан")
3. Бригада "ф. Рудно"
4. делови 737. пука 117. ловачке дивизије
5. допунски батаљон 7. СС дивизије "Принц Еуген"
6. 28. ландесшицен-батаљон
7. неколико полицијских батаљона
8. један рударски заштитни батаљон из Костолца
9. 38. моторизовани противавионски артиљеријски пук
10. неколико дивизиона артиљерије 2. оклопне армије
11. 202 тенковски батаљон
12. делови 5. моторизованог полицијског пука

Укупна јачина ове групације износила је преко 20.000 људи, 40 тенкова и око 170 топова и минобацача.

У источној Србији на пробоју према Београду налазила се борбена група "Штетнер" (Walter Stettner Ritter von Grabenhofen, погинуо 18.10.1944.). Њу су сачињавали:

1. 1. брдска дивизија
2. 2. пук "Бранденбург"
3. 749. пук 117. ловачке дивизије
4. 117. извиђачки батаљон
5. један батаљон 7. СС дивизије
6. делови полицијских јединица из источне Србије

Укупна јачина ове групације износила је преко 20.000 људи, 35 тенкова и око 150 топова и минобацача.

У ослобађању Београда учествовале су следеће јединице Црвене Армије:

1. 4. гардијски механизовани корпус под командом генерал-потпуковника Жданова, састава: 13., 14. и 15. механизована и 36. тенковска бригада, 230. хаубички артиљеријски пук, 140. минобацачки пук, 58. пук гардијских минобацача, 42. ловачка противтенковска артиљеријска бригада, 22. противавионски артиљеријски дивизион и 218. самостални инжењеријски батаљон
2. 5. самостална гардијска моторизована бригада
3. 73. стрељачка дивизија
4. 236. стрељачка дивизија

4. гардијски механизовани корпус је, заједно с јединицама ојачања, имао у своме саставу 17.022 човека, 160 тенкова, 21 самоходно артиљеријско оруђе, 31 оклопни аутомобил, 366 топова и минобацача. Стрељачке дивизије имале су између 7.500 и 8.000 бораца.

Прву армијску групу НОВЈ, под командом генерал-лајтнанта Пека Дапчевића, сачињавале су:

1. Прва пролетерска дивизија
2. Пета крајишка дивизија
3. Шеста личка пролетерска дивизија "Никола Тесла"
4. 11. крајишка ударна дивизија
5. 16. војвођанска ударна дивизија
6. 21. српска ударна дивизија]]
7. 28. славонска ударна дивизија
8. 36. војвођанска ударна дивизија

У операцији је такође садејствовала 23. српска ударна дивизија. Ове јединице су на дан 5. октобра имале 32.000 бораца под оружјем. Захваљујући константном приливу добровољаца, овај број се до 14. октобра повећао на око 40.000.

[уреди] Ток борби

Главне снаге 4. гардијског механизованог корпуса (36. гардијска тенковска и 13. и 14. гардијска механизована бригада) 12. октобра пре подне састале су се у рејону Наталинаца (12 км источно од Тополе) с јединицама 4. српске бригаде 21. српске дивизије НОВЈ.

Укрцавши на тенкове један батаљон те бригаде, 36. гардијска тенковска бригада, потискујући осигуравајуће делове непријатеља, ускоро је избила пред Тополу, јако непријатељско упориште на путу Београд — Крагујевац. На прилазима граду, поред 10. бригаде 5. дивизије, водиле су борбу 13. бригада 1. пролетерске дивизије и 2. крајишка бригада 17. дивизије НОВЈ.

Вест о доласку совјетских јединица изазвала је велико одушевљење код југословенских бораца.

„"Одушевљење је достигло врхунац кад нам је командант батаљона саопштио да ћемо ићи на Београд заједно с Русима", — прича један борац из 4. српске бригаде 21. ударне дивизије НОВЈ, — "брзо смо се укрцали на тенкове и слили у реку борбених возила 4. гардијског механизованог корпуса".“

({{{2}}})

^[3]

Здруженим ударом, јединице Црвене армије и НОВЈ у једночасовној борби ослободиле су Тополу и наставиле под непрекидном борбом марш према северу.

Београдска операција, борбе у граду

У рејону Белосаваца, 9 км северено од Тополе, немачки Дивизион јуришних топова СС-дивизије "Принц Еуген" је из самоходних оруђа 88 мм отворио јаку ватру на челне јединице 36. гардијске тенковске бригаде. Не прекидајући кретање, предњи делови бригаде извршили су напад на непријатељски положај и савладали немачки отпор. Истог дана касно поподне бригада је избила пред Младеновац, у коме је већ водила борбе 3. крајишка бригада. На јужној ивици Младеновца, дуж северне обале речице Луга и даље, дуж насипа железничке пруге, немачко-фашистичке јединице су припремиле одбрамбену линију, а сам град су уредиле за кружну одбрану. Артиљерија корпуса, која је под заштитом мрака померена што је могуће ближе предњем крају непријатељске одбране, извршила је јак ватрени налет, после чега су тенкови, са десантом аутоматичара, извршили муњевити јуриш на непријатељске положаје. У незадрживом налету совјетске технике и југословенске пешадије. за два сата сломљен је отпор непријатеља и ослобођен Младеновац. За то време 6. дивизија НОВЈ ослободила је Рипањ и уништила оклопни воз.

У току 13. октобра комбинованим снагама савладани су организовани немачки одбрамбени положају у области Авале. Према немачким подацима уништено је чак 29 тенкова, али темпо напада није јењавао.

Немачки бункер на углу Змај-Јовине улице и Обилићевог венца

Најзначајнији догађај одиграо се на североисточном правцу. У току ноћи 13/14. октобра, у околини Болеча 15. гардијска механизована бригада из покрета је извршила напад у бок и позадину моторизованог пука СС дивизије "Бранденбург", који се повлачио према Београду. На исти одбрамбени сектор из другог правца напале су 5. самостална гардијска механизована бригада и 1. крајишка бригада НОВЈ. Након осмочасовне огорчене борбе немачки отпор је сломљен. Тиме је пресечена веза између групације "Шнекенбург" на територији Београда и групације "Штетнер" која се концентрисала у области Смедерева са намером да продре према Београду. Ова победа определила је даљи ток дејстава.

[уреди] Завршна фаза операције

14. октобра 1944. београдска операција је ушла у завршну фазу. На обуду града из свих праваца концентрисале су се нападне снаге: XII корпус НОВЈ са запада и југозапада, десноод њега, са југа, Први пролетерски корпус, са истока 5. и 21. дивизија НОВЈ. Ове јединице су на лицу места формирале комбиноване нападне саставе са деловима оклопних и механизованих јединица Црвене армије.

Борци НОВЈ у нападу на зграду бр. 167. у Булевару краља Александра, октобар 1944.

У току преподнева 14. октобра Прва пролетерска дивизија ојачана совјетским тенковима освојила је бањички вис и наставила напредовање у правцу Аутокоманде и Славије.

„Тек пред поноћ избисмо на домак Аутокоманде. Од јаке експлозије ту, на цести, плануше два совјетска тенка, горе као да су од луча. Група Њемаца сачекала их панцерфаустима, а затим покушала да побјегне у ноћ. Запаљени су трећи и четврти тенк (два прва је група пропустила да прођу).

Ова група, тројица Њемаца, налетјела је на вод Вида Јовићевића, који их је већ био прошао. Ухваћени су сви тројица. Од експлозије, поред тенка ми је погинуо један борац, један од оних Космајаца који су нам се на Златибору прикључили.

Овдје, на излазу из Јајинаца, сјетих се борбе коју смо 1944. водили на Имљанима. Пет бораца је погинуло док смо извукли рањеника, који је послије два сата умро. А сада посматрам тенкове — буктиње у којима посаде запомажу и моле за помоћ.. Нико им се не примиче. Остали тенкови обилазе буктиње и продужавају напријед. Посаде су изгореле с тенковима. “

({{{2}}})

Саво ПУЗИЋ, командир Треће чете Првог батаљона Прве пролетерске бригаде. ^[4]

Долином Топчидерске реке нападала је 13. механизована бригада Црвене армије и Шеста пролетерска дивизија. Овим продором изолована је и опкољена групација пуковника Цимермана на Чукарици. Након избијања на реку Саву, продужиле су напад према железничкој станици и савском мосту. Немци су концентрисали снаге и противнападом одбацили Совјете и Југословене од ове виталне саобраћајне тачке.

Током 14. и 15. октобра већи део града био је ослобођен. Непријатељ се држао само у његовом северозападном делу, на линији: железничка станица "Дунав" — Ботаничка башта — Народна скупштина — Теразије — блок зграда министарстава — Главна железничка станица, као и на Чукарици, где су немачке јединице биле одсечене од својих снага у граду.

Девојка из Београда нуди совјетске тенкисте храном, Београд, октобар 1944.

15. октобра увече испољио се напад групе "Штетнер" из правца Смедерева на положаје 5. и 21. дивизије НОВЈ и совјетске јединице у захвату смедеревског друма према центру града. Ове јединице су на сваки начин тежиле да се споје са групацијом која се бранила у центру града. Оне су са изузетном упорношћу продирале преко Звездаре, дуж Булевара краља Александра и преко Коњарника. Развиле су се изузетно оштре борбе. Њихов напад је заустављен уз велике губитке. Током 16. октобра Друга пролетерска бригада НОВЈ и 36. гардијска тенковска бригада Црвене армије предузеле су противнапад на ову групацију, окружили и уништили један њен део у околини школе "Војислав Илић".

Београдска операција, борба против групације генерала Штетнера

Током 16. октобра снаге групе "Штетнер" наставиле су са још већом решеношћу и по цену великих губитака нападе усмерене на продор у центар града. Ови напади сломили су се о одлучну одбрану совјетских и југословенских снага.

Суочен са драматичним губицима и суочен са извесношћу неуспеха, генерал Штетнер одлучио се на маневар. Напустивши сву механизацију, 17. октобра усмерио је своју групацију јужно од Београда, са намером да покуша продор у Београд са југа, долином Топчидерске реке. Истовремено, 17. октобра ујутро, ојачане снаге из Београда покренуле су напад у правцу југа, у сусрет Штетнеровој групацији. Овај напад је међутим одбијен.

Штетнерова формација наишла је на линији реке Болечице на положаје 21. српске дивизије и успела да их потисне. Међутим, у рејон планине Авале правовремено је из Београда упућена 11. ударна дивизија НОВЈ. На источном крају Београда, иза фронта 21. дивизије, концентрисале су се такође снаге 5. ударне дивизије, 15. гардијске механизоване бригаде и 5. самосталне гардијске моторизоване бригаде. Током 18. и 19. октобра из Београда су извучене 16. и 36. дивизија у циљу пресретања Штетнерове групације.

Викизворник има оригиналан текст повезан са овим чланком: Извештај команданта Армијске групе "Србија" од 4. новембра 1944.

У сукобу са овим снагама група генерала Штетнера разбијена и великим делом уништена. Генерал Штетнер погинуо је у борбама на Авали 18. октобра, а његове преостале снаге наредних дана у групама су се пробијале према немачком мостобрану у Шапцу, нападане и уништаване од јединица XII корпуса и 31. српске бригаде.

Током 17. и 18. октобра, продирући у правцу Калемегдана, 8. бригада 1. пролетерске дивизије, заједно с јединицама Црвене армије, дошла је до зграде "Албанија", а 1. пролетерска бригада освојила је зграду Народног позоришта и Ратнички дом. Борбе су се водиле из улице у улицу, од куће до куће, и унутар зграда. Група бораца Прве пролетерске упала је у зграду народног позоришта из улице Браће Југовића, под ватром се пребацила кроз позоришну салу и, једно по једно, ручним бомбама уништила групе Немаца у предњем делу зграде и на спрату.

1. бригада 6. пролетерске дивизије ликвидирала је отпор у неколико утврђених зграда код цркве и фабрике шећера на Чукарици. Јединице 17. бригаде 28. дивизије НОВЈ, у садејству са четом совјетских бораца, заузеле су фабрику шећера.

До краја дана 18. октобра, после жестоких петодневних уличних борби, непријатељ је у граду био притиснут ка Сави. Особито крваве борбе водиле су се за јако утврђену зграду Министарства саобраћаја (данас Железнички музеј), Главну железничку станицу, хотел "Москву", Градску општину и Радионицу војне одеће. До краја 19. октобра непријатељ је држао у својим рукама само Калемегдан, зграду "Албанија", Теразије, ужи рејон Савског моста и Чукарицу. Затим је почео да напушта и ова последња упоришта, ужурбано пребацујући своје трупе на леву обалу Саве.

У ноћи 19/20. октобра заузета је зграда "Албанија", у то време највиша у Београду. Борац Младен Петровић је, ризикујући живот, на згради истакао тробојку с црвеном петокраком.

Грађани Београда на црвеноармејском тенку прослављају ослобођење града испред палате "Албанија, Београд, октобар 1944.

У зору 20. октобра преостале немачке снаге из Београда ужурбано су се повлачиле преко савског моста на леву обалу, ометани од совјетске авијације и артиљерије. Инжињерци су извршили припреме да по повлачењу својих јединица, сруше мост. Међутим, овај план омео је пензионисани учитељ Миладин Зарић. Он је становао у близини моста, у Карађорђевој улици бр. 69. Пошто је имао минерско искуство из Балканских ратова, уочио је прави тренутак, изашао на мост и пресекао проводнике.

Немачко изненађење одмах су искористили делови 13. гардијске механизоване бригаде и делови 814. и 211. стрељачког пука Црвене армије, Прва личка и 13. пролетерска бригада, пребацили се преко моста и, уз подршку артиљерије са Калемегдана, формирали мостобран на левој обали. У току пребацивања Немци су покушали неколико самоубилачких напада на мост, али без успеха.

„У вечерњим часовима је предузет последњи покушај разарања Савског моста. Одважни продор једног камиона, напуњеног експлозивом, под заштитом 4 јур[ишна] топа, доспео је, додуше, кроз непријатељске редове све до почетка моста, али су тамо камион, као и 2 пратећа јур[ишна] топа, погођени концентрисаном ватром противтенковских топова. Услед паљења товара у камиону, мост је поново био само незнатно оштећен. “

({{{2}}})

^[5]

Током ноћи 20./21. октобра борбена група "Цимерман" са Чукарице пребацила се чамцима на леву обалу Саве, где је нападнута и делимично разбијена од Прве личке бригаде.

[уреди] Резултат операције

Двадесетог октобра, након шестодневних тешких борби, Београд је био коначно слободан. Мноштво грађана изашло је на улице да би одушевљено поздравило ослободиоце.

Група црвеноармејаца на Теразијама, октобар 1944.

У борбама за ослобођење Београда од 14. до 20. октобра погинула су 2953 борца НОВЈ и око 960 црвеноармејаца. Већина погинулих бораца сахрањена је на Гробљу ослободилаца Београда. Између осталих, погинули су:
- политички комесар 5. крајишке (козарске) НОУ бригаде Махмуд Ибрахимовић Машо
- комесар 1. батаљона 1. пролетерске бригаде Блажо Попивода
- заменик команданта 1. батаљона 1. пролетерске бригаде народни херој Душан Милутиновић
- командант 4. батаљона 2. личке бригаде Милан Дракулић
- командант 4. батаљона 8. црногорске бригаде народни херој Милисав Ђуровић
- командант 4. батаљона 21. славонске бригаде Стојан Рекић
- заменик команданта 2. батаљона 21. славонске бригаде Станко Милошевић
- начелник штаба 21. славонске бригаде Петар Окулић
- командант 1. батаљона 1. личке бригаде Јандре Жунић
- политички комесар 2. батаљона 1. личке бригаде Јово Ћопић
Орденима и медаљама Совјетског Савеза за подвиге током операција одликовано је око 300 бораца НОВЈ.

Немачке оружане снаге имале су око 15.000 погинулих, међу којима обојица командујућих генерала, и око 9.000 заробљених. ^[6]

Заробљени немачки војници у дворишту школе "Војислав Илић" у Београду, октобар 1944.

Током операције ослобођена је целокупна територија Србије северно од долине Западне Мораве и источно од Велике и Јужне Мораве. Армијска група "Србија", специјално образована за одбрану Србије, тешко је поражена, нанети су јој ненадокнадиви губици и избачена је са свог терена. Командант Југоистока је 3. новембра расформирао је штаб Армијске групе "Србија" и изразио признање и захвалност штабу и јединицама на јуначком отпору надмоћним снагама. Над немачким снагама у Срему преузео је команду штаб LXVIII корпуса. Ометен је план врховне команде Вермахта о стварању фронта на источној граници Србије, угрожено је извлачање Армијске групе "Е" из Грчке и створена је повољна основица за даље офанзивне акције. Београдска операција била је важан корак у коначном рушењу нацистичке Немачке.

Честитка британског премијера Черчила маршалу Титу поводом ослобођења Београда

Ослобођени Београд постао је седиште владе и осталих државних институција нове Југославије. Врховни командант НОВЈ маршал Тито похвалио је и одликовао велики број бораца и старешина јединица НОВЈ и Црвене армије које су учествовале у операцији.

[уреди] Поступак према заробљеницима и погинулим војницима

Преко 20.000 људи страдало је у оштрим борбама у завршној фази Београдске операције. У овој фази београдско бојиште постало део Источног фронта. Борбе је карактерисала суровост и жестина карактеристична за други светски рат на тлу Југославије, прожета суровошћу и жестином Источног фронта.

Британски изасланик при Врховном штабу НОВЈ Фицрој Меклејн пластично је описао атмосферу у војскама непосредно након битке:

„Од нашег новопеченог пријатеља сазнали смо да је те ноћи крупна непријатељева јединица, која се у одступању и метежу одвојила од главнине, очајнички покушавала да се пробије и пређе део пута на овом месту, како би се придружила немачким снагама у Београду пре но што буде сасвим одсечена. Резултат је био изузетно жестока борба која је читаве ноћи по киши и у мраку беснела на овом делу пута. Сада више није било сумњи у исход. Практично је читава непријатељева јединица од више хиљада људи била уништена. Пут је поново био мање-више слободан. Преостало је само да се униште изолована жаришта отпора.

Сећање на ову победу и покољ непријатеља после тога очигледно је орасположило поручника. Док је испијао топло млеко, његово широко, монголоидно лице озарило се осмехом. Он је, поверио нам се, мрзео Немце више но ишта друго на свету. Борио се против њих већ три године и утврдио да су брутални и нехумани непријатељи. Они су освојили и уништили његово село и заклали му мајку и сестре. Његов једини брат погинуо је у борби против њих. Сад је био срећан што види да су коначно дотучени и смрвљени. У овој последњој бици нису заробили много Немаца. Упитао сам га шта раде са заробљеницима? — Ако се предају у великим групама — рекао је — онда их враћамо у базу; али ако их — додао је — има само неколико, онда се не мучимо — намигнуо је. Питао сам се само колико заробљеника представља већу групу?

Сазнавши сада да је друм пред нама мање-више слободан, наставили смо пут. Досад смо наилазили само на понеки леш, испружен у блату, поред олупина тенкова и топова. Сада су лешеви били нагомилани са стране пута, један преко другог, у сивим униформама Вермахта, неки без чизама и униформи, остављени полуголи; стотине и стотине њих, са изобличеним бледим лицима и укаљани блатом, зеленкастосивим на зеленкастосивој кожи. Док смо пролазили, мучни задах смрти гушио нас је и тешко се осећао у ваздуху.

Јединице које су покушавале да се пробију биле су састављене на брзу руку од остатака неких пет-шест различитих дивизија и, посматрајући мртве, препознавали смо познате ознаке: рунолист "Прве алпске дивизије" и двоструку муњу дивизије "Принц Еуген". Коло среће се заиста окренуло откако смо стајали лицем у лице са овим истим јединицама у оним раним, опасним данима у босанским планинама.

Нешто даље прошли смо крај велике групе заробљеника који су ишли у супротном правцу. Многи су били само у кошуљама и гаћама, и тресли су се цупкајући на јесењој хладноћи, лица сивих од ветра и страха, налик на лица њихових мртвих другова. Док смо их посматрали, стражар је скинуо чизме са једног од њих, које су некако остале непримећене, и навукао их, а њихов бивши власник наставио је пут босоног.

Убрзо после тога Вивијен ми показа нешто са стране пута. Окренувши се у правцу у коме је показивао, угледао сам преко стотину тела у редовима, једна преко других, као кегле оборене једном лоптом. Они, очигледно, нису погинули у бици. — Мала група — рече Вивијен.“

({{{2}}})

^[7]

После рата југословенске власти уредиле су Спомен-гробље ослободилаца Београда за жртве на страни сила победница. У гробљу је сахрањен знатан део погинулих бораца НОВЈ и готово сви црвеноармејци. Традиционално су на годишњице битке на гробљу одржаване свечаности у част погинулих бораца, којима су присуствовали и гости из Совјетског Савеза. Долазећи у Београд на прославу двадесетогодишњице победе, у авионској несрећи на Авали погинула је група совјетских ветерана на челу са командантом 4. гардијског механизованог корпуса В. И. Ждановим.

Погинули Немци, који су били вишеструко бројнији, покопани су у необележене заједничке гробнице. Поводном 60-годишњице битке и иницијатива у немачкој штампи да се немачки војници коначно достојно сахране, Бранимир Гајић и Милорад Ивановић, новинари Media Focus-а, невладине организације посвећене истраживачком новинарству, провели су истраживање. Према њиховим налазима, на територији града Београда постоји неколико масовних гробница у којима су покопани немачки војници. Вероватно највећа је на месту стадиона фудбалског клуба "Обилић" на Лекином брду, испод самог терена, где је сахрањено више хиљада припадника Штетнерове групације. Постоји такође масовна гробница у парку на Аутокоманди, код Звездиног стадиона, и у паркићу код Железничког музеја.

[уреди] Референце

1. ^ Извештај команданта Армијске групе "Србија" од 4. новембра 1944., Архив војноисторијског института
2. ^ Извештај команданта Армијске групе "Србија" од 4. новембра 1944., Архив војноисторијског института
3. ^ Група совјетских и југословенских аутора: Београдска операција, Београд 1966
4. ^ Први црногорски батаљон Прве пролетерске НОУ бригаде, зборник сећања, Београд 1977
5. ^ Извештај команданта Армијске групе "Србија" од 4. новембра 1944., Архив војноисторијског института
6. ^ Група совјетских и југословенских аутора: Београдска операција, Београд 1966
7. ^ Фицрој Маклејн,Рат на Балкану Београд 1980

[уреди] Спољашње везе

• Београдска операција ((en))
• 1. брдска дивизија Вермахта ((en))
• 1. брдска дивизија Вермахта ((en))