Југословенска војска у отаџбини

Из пројекта Википедија

Југословенска војска у отаџбини (четници) је српска националистичка и ројалистичка герилска организација у Другом светском рату коју је 13. маја 1941. на Равној гори основао пуковник Драгољуб Михаиловић, као снагу одану југословенској краљевској влади у игзнанству. У Другом светском рату четници су укључивали највише Срба и Црногораца.

Садржај 1 Увод 2 Порекло 3 Други светски рат 4 Четничка идеологија 5 Колаборација и ратни злочини 6 Коначни показатељи 7 Послератно доба 8 Садашњост 9 Занимљивости 10 Референце 11 Спољашње везе 12 Извори 13 Литература

[уреди] Увод

Након неколико почетних окршаја са окупаторским силама осовине, четници су се поделили, од којих се један део борио против Немаца, док се други сконцентрисао на борбу против комунистичких партизана, понекад сарађујући са Италијанима (који су понудили заштиту од усташких злочина^{[тражи се извор]}), а понекад чак и са немачким снагама^{[тражи се извор]}. Након 1943, Савезници, који су подржавали четнике^{[тражи се извор]}, су преусмерили своју подршку ривалским партизанима^{[тражи се извор]}. 1944. краљевска влада је признала партизане као легитимну југословенску оружану снагу и наредила четницима да се придруже новооснованој Југословенској Армији^{[тражи се извор]}. Неки четници су то одбили и у априлу и мају 1945, док је победничка Југословенска Армија ослобађала земљу, они су се повукли према Италији, док се мања група повукла у Аустрију. Многи су заробљени од стране партизана или су враћени у Југославију од стране британских снага. Некима је суђено за издају и они су ослобођени, осуђени на затворску казну или смрт. Многи су погубљени без суђења, посебно у првим месецима након краја рата^{[тражи се извор]}. Задње четничке јединице под командом Драгољуба Михаиловића су заробљене у источној Босни и Херцеговини. Њему је суђено, проглашен је кривим за издају и погубљен je.

Након Другог светског рата, избегли четници и други националистички српски емигранти су основали националистичка удружења у земљама као што су Сједињене Државе, Велика Британија и Аустралија и наставили су да подржавају четничку идеологију, која је била противзаконита и прогоњена у новој социјалистичкој Југославији.^{[тражи се извор]}

Крајем 1980их, четници су незванично рехабилитовани^{[тражи се извор]} и прогон њихове литературе и иконографије је прекинут. Неке (СРС и СПО) опозиционе странке су отворено подржавале улогу четника у Другом светском рату, тврдећи да је званична историја фалсификована.

Политичари као што су Вук Драшковић и Војислав Шешељ су организовали паравојне јединице и тражили да Срби користе силу да би решили националистичке тензије у Југославији и да би осигурали да територије које су насељавали Срби у другим југословенским републикама остану са Србијом. Током југословенских ратова који су следили, многе српске паравојне јединице су називале себе четницима, а Хрвати и Бошњаци су често користили ту реч да опишу било какву српску оружану јединицу, било регуларну или паравојну.

[уреди] Порекло

За више информација погледајте Четници.

Четници или Комите су првобитно основани као резултат борбе против Отоманског царства. Ускоро су остале етничке групе на Балкану основали своје четничке одреде: Срби, Бугари, грчки Андарти и албански Кацаци. У почетку им је Отоманска власт пружала мало отпора, пошто су различите групе биле примарно заузете сукобима између њих самих. У Херцеговини, они су се борили против Турака, а у северној Македонији против Турака и про-турских Албанаца.

На почетку Балканских ратова постојало је 110 ВМРО(бугарских), 108 грчких, 30 српских и 5 влашких одреда. Они су подржавали своје стране у турској позадини у Првом балканском рату.

[уреди] Други светски рат

Након предаје краљевске југословенске војске у Априлском рату 1941, неки од преосталих југословенских војника су организовали Краљевску југословенску војску у отаџбини под пуковником Драгољубом Михаиловићем да се боре против немачке окупације. Чинили су је скоро искључиво етнички Срби. Михаиловић је наредио својим јединицама да се наоружавају и да чекају његова наређења за коначни напад. Он је избегавао акције за које је ценио да су малог стратешког значаја. Главни разлог за ово је чињеница да је био типичан официр из Првог светског рата.

Између 1941. и 1943, четнике су подржавали западни савезници. Магазин Тајм је у чланку из 1942. уздизао успехе Михаиловићевих четника и означио их као једине борце за слободу у нацистичкој окупираној Европи. Међутим, и Титови партизани су се борили против нациста за то време. Немци су и Титове и Михаиловиће главе су уценили на 100.000 рајхсмарака.

Током Другог светског рата, четници су се сукобљавали са два главна непријатеља: немачким окупаторим и усташама, фашистичким режимом Независне Државе Хрватске, са једне стране и идеолошки супротстављеним комунистичким партизанима са друге стране.

Након устанка у лето 1941, герилске активности четника и партизана су се повећале, а снаге нацистичке Немачке су се оштро светиле над цивилним становништвом. Немци су увели казнене мере против герилских активности: 100 би било стрељано Срба за сваког убијеног припадника Вермахта и 50 за сваког рањеног војника. Ривалски покрети, Титови партизани и Михаиловићеви четници су сарађивали на почетку, али су се касније окренули једни против других, па је у Србији избио грађански рат.

Четнички покрет је по духу био српски патриотски, ројалистички и великосрпски. Ипак, неки традиционални лидери попут Косте Пећанца већ током лета 1941. приклонили су се отвореној сарадњи са немачким окупатором.

Четнички покрет формиран под утицајем и под командом Драже Михаиловића у Србији, који је био основ за фурмирање ЈВУО, био је антинемачки по својој оријентацији. Међутим, у погледу дејства против немачке окупационе силе, Михаиловић је био резервисан. Сматрао је да је улажење у отворен сукоб са немачком окупационом силом неодговорно, јер би било безизгледно и да би само изазвало крваве репресалије. Прва детерминанта Михаиловићеве стратегије била је да у отворени сукоб са окупатором треба ући тек кад он буде пред колапсом, услед пораза на осталим фронтовима или савезничког искрцавања на Балкан. До тада је целокупна активност морала бити ограничена на организовање и евентуалнбе ситне диверзије које не би изазвале окупатора на снажнију реакцију.

Паралелно са Михаиловићем, Комунистичка партија Југославије организовала је своје војне одреде под називом партизани (касније НОВЈ). Њихова стратегија састојала се у борби против окупатора одмах и свуда, без обзира на околности.

Активизам партизана, патриотизам народа и слабост окупатора крајем лета и почетком јесени 1941. навела је и неке Михаиловићеве снаге на сукобе са окупатором. На иницијативу комунистичког руководства, двојица лидера, Михаиловић и Тито, склопили су споразум о сарадњи 26. октобра 1941.

Михаиловић је почетком лета 1941. успоставио и везе са квислиншким управним апаратом у Србији. Његов став према комесарској управи Милана Аћимовића и касније влади Милана Недића био је двојак: с једне стране, у њима је видео своју резерву коју треба придобијањем присталица тајно организовати за прелазак на његову страну у кључном тренутку. С друге стране, у њој је видео значајан извор за снабдевање док траје окупација. Отуда је са једне стране према квислиншкој управи водио пропагандни рат, а са друге стране подстицао свако локално и дискретно повезивање.

Кључни елемент у формулисању Михаиловићеве стратегије био је страх од брзог ширења партизанског покрета под руководством КПЈ. Михаиловић је веровао да ће силе осовине изгубити рат, да ће савезници победити и да је према томе окупација привремена. Међутим, окупација је довела до јачања ривалског партизанског покрета под руководством КПЈ који би се на крају рата могао појавити као претендент на власт. Из овога је Михаиловић закључио да партизански покрет треба уништити што пре, а у сваком случају пре краја рата. То је довело до макијавелистичког става да се ЈВУО на крају рата мора појавити као доминантна про-савезничка и патриотска организација, чак и по цену дискретне сарадње са окупатором на уништењу партизана до тада.

На овим основама Михаиловић је формулисао план по коме би његове трупе одржавале ред у Србији без присуства немачких трупа, уз дискретну немачку материјалну подршку. Тиме би Немцима био гарантован ред и мир док траје окупација, а ЈВУО би обезбедио премоћан положај на крају рата. Да би обезбедио повољну преговарачку позицију, Михаиловић је наредио општи напад на партизане почетком новембра 1941. На састанку Михаиловића са немачким представницима у селу Дивци 11. новембар 1941., Михаиловићу је саопштен став немачке окупационе управе по којем су он и његове снаге стављене ван закона и да немачка управа није заинтересована за преговоре.

Немачка окупациона управа била је обавештена о контактима између Михаиловићевих представника и квислиншке управе у Београду током лета 1941. и показала спремност да прихвати легализацију Михаиловићевих одреда и интеграцију у окупациони систем као што је прихваћена легализација Пећанчевих одреда. Међутим, након обавештења о споразуму Тито-Михаиловић и вести о учествовању Михаиловићевих одреда у нападима на немачке гарнизоне, немачка управа донела је одлуку да ликвидира оба покрета и да заведе мир драстичним репресивним мерама. Немци су повремено организовали рације против Михаиловићевих присталица.

Под немачким притиском, Михаиловићеви одреди су се веома смањили и прешли у илегалу, осим оних који су се легализовали као припадници Недићевих снага. Сам Михаиловић је након неколико месеци скривања, јуна 1942. прешао у Црну Гору, у италијанску окупациону зону.

Михаиловићеве присталице и истомишљеници на територијама окупираним од Италије од самог почетка успоставили су отворену и јавну сарадњу са италијанским окупационим властима. На територији НДХ војвода Илија Трифуновић Бирчанин, Добросав Јевђевић, поп Момчило Ђујић, мајор Бошко Тодоровић, Петар Баћовић и други почев од августа 1941. уз помоћ италијана покушавали су да се наметну као вође српским устаницима.

Италија је имала територијалне претензије према Краљевини Југославији, па је стога подржавала и организационо помагала антијугословенски усташки покрет. Немачка и Италија су у априлу 1941. успоставили Независну Државу Хрватску као савезничку државу и у њој устоличили усташку власт. Међутим, иако су према спољњим непријатељима НДХ и Италија остале савезнице све до пада фашизма у Италији, Италија је гајила територијалне претензије према НДХ. Отуда су италијани устанак Срба у НДХ изазван усташким злочинима видели као прилику и повод да ојачају своје војно псисуство и ослабе утицај и присуство администрације НДХ на тим подручјима, што би у погодном тренутку могло резултирати анексијом. Одговарало им је присуство лојалних устаника који су истовремено вољни да спрече делатност устаничких формација непријатељских према Италијанима, односно партизана. На тој основи развили су отворену сарадњу са наведеним истакнутим српским личностима. Снабдевали су њихове снаге оружјем, опремом и новцем, омогућавале им смештај у гарнизонима и организовали заједничке акције против партизана.

У Црној Гори су Михаиловићеве присталице Ђукановић, Ђуришић и други почетком 1942. повели борбу против партизана и одмах успоставили широку сарадњу са Италијанима.

У немачкој окупационој зони у Босни Михаиловићеве присталице (Тешановић, Дреновић, Радић, Тодић, Керовић и други) током маја и јуна 1942. легализовали су своје одреде писменим споразумима са властима НДХ, и тиме, посредно, са немачком управом.

С друге стране Бирчанин, Јевђевић, Ђујић, Ђуришић и остали истицали су своју верност краљу Петру II, избегличкој влади и Михаиловићу као њеном представнику у земљи. Са своје стране, Михаиловић је ове снаге сматрао делом ЈВУО и без резерви прихватио њихов квислиншки положај према Италијанима, сматрајући да се тако Италијани користе за српске националне циљеве.

Након капитулације фашистичке Италије 1943, немачке трупе су окупирале италијанску окупациону зону, а ове формације ЈВУО су врло брзо успоставили са Немцима исте видове сарадње какве су имали са Италијанима.

Током августа 1943. Немци су због повлачења Италије из рата комплетно реорганизовали своје снаге и своју политику на Балкану. 24. августа 1943. од стране немачког Министарства спољних послова именован је Херман Нојбахер на место опуномоћеника за Балкан.

У међувремену ЈВУО је реорганизовао и ојачао своје снаге на територији Србије. Нојбахер је показао разумевање за Михаиловићеву концепцију дискретне сарадње, па су почев од 19. новембра 1943. кад је Лукачевић у име Милешевског корпуса ЈВУО потписао споразум о сарадњи и примирју са немачким представницима, и остали важнији команданти ЈВУО током неколико следећих недеља потписали сличне споразуме. На тај начин су одсудну битку за Балкан практично све формације ЈВУО дочекале у положају било сарадника, било интегралног дела окупаторских снага.

Савезници су на разним нивоима и из разних извора (пресретање радио-саобраћаја, окупаторска штампа, бројне савезничке војне мисије при ЈВУО и НОВЈ) били детаљно обавештени о сарадњи ЈВУО са окупатором. То је довело до затегнутости између савезника и Михаиловићеве команде и до одлуке о потпуном прекиду односа у децембру 1943.

Западни савезници су у почетку подржавали четнике јер су они били бољи избор по њих од потенцијално про-совјетских комунистичких партизана. Савезници су планирали инвазију на Балканско полуострво, и зато су југословенски покрети отпора били стратешки важни, па је постојала потреба да се донесе одлука коју од две стране подржати. Бројне мисије су слане на Балкан да утврде чињенице на терену. У међувремену су Савезници прекинули планирање инвазије на Балканско полуострво и коначно прекинули своју подршку четницима, због њихове сарадње са силама Осовине, а уместо тога су подржали партизане. На Техеранској конференцији 1943. и Јалтској конференцији 1945. Стаљин и Винстон Черчил су одлучили да заједнички поделе свој утицај у Југославији.

16. јуна 1944. на острву Вис је потписан споразум Тито-Шубашић између партизана и краљевске владе. Партизани су били признати од стране краљевске владе за регуларну југословенску армију. Документ је позивао све Словенце, Хрвате и Србе да се придруже партизанима, што су Михаиловић и многи четници одбили. 29. августа краљ Петар II Карађорђевић је сменио генерала Михаиловића са места начелника штаба Југословенске војске у отаџбини и 12. септембра именоваo Тита на његово место.

До краја рата, четници су још увек били важни због своје бројности. Неки су се повукли са немачким снагама на север да би се предали британско-америчким снагама; Михаиловић и неколико његових следбеника (укључујући оца Радована Караџића) су покушали да се пробију до Равне горе, али су их заробили Титови партизани. Марта 1946, Михаиловић је доведен у Београд, где му је суђено и погубљен је у јулу по основу оптужбе за издају.

[уреди] Четничка идеологија

Четници су били ројалисти, а њихов поздрав је био "За краља и отаџбину". Они су били за породичне вредности и приватну својину и зато су били идеолошки супротстављени комунистима, који су одбацили монархију. Четници су се борили за обнову бивше Краљевине Југославије, а неки од њих да се оснује Велика Србија.

Многи четницу су пуштали браде током рата, што је традиционални православни начин да се искаже туга. На овај начин су показивали своју тугу због окупиране отаџбине која је била разрушена ратом. Речено је да ће држати своје врате док се не врати краљ.

Неки етнички Хрвати ^[1], Словенци ^{[2] [3]} и босански Муслимани ^[4][5] су се такође придружили четничким снагама. Већина њих су били демократски оријентисани југословенске патриоте или монархисти, анти-комунисти и анти-фашисти. Они се нису борили за Велику Србију, већ за ослобођење Краљевине Југославије.

Али, пошто четнички покрет није имао јаку хијерархију, бројне четничке јединице су имале националистичку идеологију. ^{[тражи се извор]} Такође, током рата Драгољуб Михаиловић је променио своју позицију од југословенског унитаристе до српског националисте. ^{[тражи се извор]}

[уреди] Колаборација и ратни злочини

За више информација погледајте Сарадња четника са осовинским снагама у Другом светском рату и Злочини четника у Другом светском рату.

Неколико четничких вођа јесте сарађивало са Италијанима и Немцима. У окупираној Србији, нацисти су поставили за вођу Милана Аћимовића, а касније бившег министра војног, генерала Милана Недића, који је владао до 1944. Мала група четника је имала огроман утицај на ову владу и сарађивала са немачком окупационом управом од почетка, а касније су усмерили све своје напоре на уништење комуниста и Хрвата, у које су уврштавали Хрвате и муслимане (који су сматрани Хрватима у НДХ).

Четници су деловали полу-независно. Једна група је остала под предратним вођом Костом Пећанце и сарађивала је са Немцима против партизана. У НДХ, четници под командом војводе и свештеника Момчила Ђујића су се сами организовали као одговор на усташке нападе на српска села.

Већина четника се сврстала уз Драгољуба Михаиловића, 48-годишњег армијског официра којег је Недић осудио на војном суду и за кога се знало да има блиске везе са Британцима. На почетку рата Михаиловић је пружио некакав отпор италијанским и немачким снагама. До 22. јула 1941. југословенска влада у игзнанству је објавила да је непрекидан отпор немогућ. Касније током рата, како су партизанске снаге јачале, четници су покушали да избегну вишеструке линије фронта избегавањем сукоба са Немцима, а уместо тога су усмерили своје напоре према уништавању комуниста (и цивила за које су веровали да помажу или скривају партизане). Четници с видели њихеву идеолошку борбу против партизана важнијом од њихове борбе против Немаца. На свом врхунцу Михаиловићеви четници су тврдили да имају 300.000 бораца.

Током и након Другог светског рата, комунистичка власт у Југославији је повремено доказивала четничку сарадњу или неутралност са силама Осовине. Понекад су фалсификоване слике било лаке за примећивање. На пример, на омоту књиге која говори о сарадњи четника са окупаторима се налази слика која показује немачког официра са четницима. Међутим, оригинална слика из фебруара 1944. је преживела.

Такође, релевантне групе четника су се у појединим фазама рата бориле против Немаца, као што је битка у Краљеву 28. октобра (година?), у којој је погинуло око 250 четника и још хиљаде цивила^{[тражи се извор]}.

[уреди] Коначни показатељи

Статистика смртности припадника и присталица Југословенске Војске у Отаџбини за време Другог светског рата долази одмах после смртности припадника и присталица НОВЈ, односно Југословенске Армије. За време читаве окупације близу 250.000 бораца је учествовало у борбама на страни Војно-четничких одреда, а касније и Југословенске војске у Отаџбини. Војно-четнички одреди су у првој устаничкој години располагали са 50.000 наоружаних војника у читавој земљи. Годину дана касније, тај број се и повећавао и смањивао, па је тешко утврдити тачно бројно стање. У тај број су улазили и некадашњи устаници из 1941. године који су избегли заробљавање или уништење.У времену расплета грађанског и националног рата, појачаним мобилизацијским позивима снаге ЈВуО су средином 1944. бројале око 80.000 војника, а у времену Михаиловићеве опште мобилизације у септембру 1944. број војника је нарастао на приближно 150.000 у читавој земљи, али су многи били само уврштени у мобилизацијске спискове без обзира да ли поседовали оружје или не. По слому војних снага у Србији, снаге ЈВуО су после повлачења за Босну бројале према једном Михаиловићевом податку 50.000 војника, од тога 20.000 из Србије.У време епидемије тифуса-пегавца, те сталних прогона снага ЈА, бројност је драстично спала. Велике губитке су снаге ЈВуО претрпеле у време борби око Лијевче поља априла 1945, а само су за време борби на Зеленгори и долини Сутјеске у мају 1945. губици ЈВуО износили 10.150 војника, што су били ненадокнадиви губици. Велики број бораца је заробљен у покушају да се преко Словеније домогне Италије, а један је број је заробљен и приликом акција снага КНОЈ-а, ОЗНЕ, и народне милиције, док је један већи број послушао септембарски позив Петра и прикључио се снагама ЈА од којих је добар део страдао у завршним борбама са Немцима на Сремском фронту, у Босни, у Хрватској итд.Тако коначна статистика губитака снага Војно-четничких одреда и касније ЈВуО за време читаве окупације у Југославији износи:

Укупно учествовало у Другом светском рату	око 250.000
Погинуло у борбама против окупатора	око 10.000
Погинуло или убијено у нацистичким логорима широм Европе	око 16.000
Погинуло и стрељано од снага НОВЈ и стрељано од окупатора на стратиштима (присталица и припадника)	око 140.000
УКУПНИ ГУБИЦИ	око 166.000

[уреди] Послератно доба

Током завршних година Другог светског рата, многи четници су дезертирали 1944. и почетком 1945. када је гарантована општа амнестија за ројалистичке снаге. Многи четници су искористили понуду; овај третман се односио и на домобране, али није проширен и на усташе.

[уреди] Садашњост

Четнички покрет је у великој мери рехабилитован у Србији током последњих година, упркос умешаности неких четника у ратне злочине. Њих посебно славе српски националисти, али их све политичке странке гледају у врло другачијем светлу од онога који је био у Титовом времену. Ово је највише захваљујући српском про-монархистичком политичару и садашњем министру иностраних послова Вуку Драшковићу, председнику Српског покрета обнове.

Многи Срби такође подржавају четнике због југословенских ратова и неуспеха комунистичке идеје. Са друге стране, остали Срби, Хрвати и Бошњаци и даље гледају на четнике као неку врсту фашистичког покрета, не бољих од усташа или Ханџар дивизије које су биле снаге НДХ.

Војислав Шешељ, председник Српске радикалне странке, је имао титулу четничког војводе, коју му је 1989. дао Момчило Ђујић, преживели вођа четника из Другог светског рата, који је побегао у САД, иако је он опозвао ову титулу 1998. пошто је Шешељ тада ушао у владу са Социјалистичком партијом Србије Слободана Милошевића.

На предлог Српског покрета обнове Народна скупштина Србије је 2004 усвојила закон који је изједначио права бивших четника са правима партизана, укључујући право на ратне пензије. Права су заснована на тези да су оба била анти-фашистичка покрета која су се борила против окупатора и ова формулација је ушла у закон. За је гласало 176, против 24 и 4 уздржана. Социјалистичка партија Србије и Социјалдемократска партија су биле против ове одлуке.

Ово је изазвало различите реакције у српској јавности. Многи су одлуку оценили исправном и дуго очекиваном, укључујући принца Александра Карађорђевића (сина последњег југословенског краља), као и већина политичких партија. Међу онима који су протествовали против ове одлуке су били Савез удружења бораца народноослободилачког рата (СУБНОР), српски Хелсиншки комитет за људска права, Хрватски анти-фашистички покрет и председник и премијер Хрватске Стипе Месић и Иво Санадер.

[уреди] Занимљивости

• У САД 1943. снимљен је филм који говори о Михаиловићевим Четницима и њиховој борби ѕа слободу "Chetniks"
• У САД 1943. издане су поштанске марке с ликом Драгољуба Михајловића, у серији поштанских марака о окупираним земљама.
• Такође у САД-у за вријеме Другог светског рата су водећи издавачи стрипова издавали приче о четницима:
  • DC Comics: Master Comics, no. 36 (Feb. 1943): "Liberty for the Chetniks" (Captain Marvel Jr.)
  • Timely (касније Marvel): Kid Komics #3 (Sept. 1943)
  • Black Cat No 1 (необјављен) 7. sept. 1945.

[уреди] Референце

1. ^ General Mihailovic with Zvonko Vuckovic, commandant of 1st Chetnik Corps. Mr. Vuckovic was an ethnic Croat – loyal officer of Royal Yugoslav Army.
2. ^ Hierarhično razmerje med Mihailovićem in slovenskimi četniki
3. ^ Četniško odlikovanje za slovenskega vojaka
4. ^ Mr. Mustafa Mulalic, one of Muslim officers in Chetnik’s headquarters, together with General Mihailovic and Mr. Stevan Moljevic (only three of them are in uniforms)
5. ^ General Mihailovic with Muslim leaders in Bijeljina.

[уреди] Спољашње везе

• AP: Airmen revisit World War II sanctuary (2004)
• History of Chetniks, both in English and Serbian
• Chetnik movement during World War II

• Web Archive - The Trial of Dragoljub-Draza Mihailovic – 1946
• U.S. Congressional record on Chetniks and Draza Mihailovic, 1987
• 100 Anniversary of Chetnic Movement
• Guerrilla Warfare in the Balkans, 1941-1945: Gen. Draza Mihailovic and the Prinz Eugen SS Division
• Additional Information about Chetniks
• 1943 - movie

[уреди] Извори

-Историјски архива града Београда (документа специјалне полиције и Гестапоа)

-Историјски архив града Ниша (документа 1.Бугарског окупационог корпуса о борбама у Србији 1942-1943)

-Историјски архив града Краљева (четничка документа)

-Новинско Издавачко Предузеће (НИП) Погледи, Крагујевац.

[уреди] Литература

-Срби у ратном дневнику Вермахта 1941-1945, Београд, 2002.

-Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, Београд, 2002.

-Коста Николић, Ратни плакат у Србији 1941-1944, Нова Пазова, 2002.

-Зборник докумената и података о Народноослободилачкој борби, Том 1, књиге 1-3 (документа о борбама у Србији 1941-1943),Том 12 (документа Немачког Рајха), књиге 1-4, Београд, 1948-1956, 1980-1984.

-Предраг Пејић, Срби у Маутхаузену, Београд, 1998.

-Радојe Жипчић, Поcледњи Кpалјeв Bojниk u Oтађбини Bладимир Bладо Жипчић , Београд, 2004.

-Животије Ђорђевић, Истином за Србију, Јагодина, 2004.

-Милослав Самарџић, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, књ.1-3, Крагујевац, 1997-2007.

-Коста Николић, Историја Равногорског покрета, књ.1-3, Београд, 1999.

-др Јован Златић, Страдалаштво српског народа у Нишком ратном округу 1941-1944, књ.1-5, Ниш, 1995-1998.

-др Веселин Ђуретић, Савезници и југословенска ратна драма, књ.1-2, Београд, 1987.

-Станоје Филиповић, Шабачки логори, Београд, 1978.

-Иван Кољанин, Немачки логор на Старом Сајмишту, Београд, 1990.

-Мирослав Миловановић, Логор на Црвеном крсту и стрељања на Бубњу, Ниш, 1983.

-Никола П.Илић и Живадин Ракић, Четници у Лесковачком крају 1941-1944, Лесковац, 1991.

-Александар Марковић-Туларски, Равногорски покрет и грађански рат у Јабланици 1941-1944, Београд, 1998.

-Мајкл Лиз, Силовање Србије, Београд, 1991.

-др Венцеслав Глишић, Терор и злочин окупатора у Србији 1941-1944, Београд, 1979.

-др Јован Марјановић, Дража Михаиловић између Британаца и Немаца, књига 1, Београд-Загреб, 1979.