Битољска епископија
Из пројекта Википедија
Први помен Битољске епископије налази се у повељи византинског цара Василија II. 1018 г., под именом пелагонијске епископије, у којој је раније био главни град Линкестијска Хераклеја, затим можда Пелагон и најзад Битољ. У то доба је Битољска епископија поред Пелагоније обухватала и градове Прилеп, Дебрет и Велес. Касније је отпао Велес, а можда и непознати Дебрет, те је епископ битољски око 1600 носио назив пелагонијски и прилепски, а касније, све до пред крај 19 вијека, само пелагонијски.
Године 1897 успјела је бугарска егзархија да, поред грчког, пошаље у Битољ и свог епископа, који је назван битољским епископом. Када су 1913 егзархијски и грчки епископи уклоњени из Јужне Србије, организована је битољска епископија, као српско владичанство под управом велешко-дебарског митрополита Варнаве. 1922 г. добила је битољска епископија као првог свог српског редовног епископа Јосифа Цвијовића.
По подацима из 1927 г. Битољска епископија има двадесет и девет манастира (Буковски, Берешански, Берански, Брајчински, Доњо-Дупенски, Велушински, Драгошки, Житошки, Жиречки, Зашљенски, Зрзевски, Јанковачки, Крушевски, Кичевски, Лисолајски, Маловишки, Марков-Градски, Мелнички, Параловски, Прилепачки, Слепчански, Степаначки, Смиљевски, Сливнички, Трескавац, Христофорски, Цапарски и Чембренски), један протопрезвитерат (Битољски) са 4 намесништва (Крушевско, Кичевско, Прилепско и Преспанско), 227 цркава и капела, 108 парохија, 100 свештеника и 106.543 душе.
[уреди] Литература
- Народна енциклопедија, 1927 г., чланак написао Радослав Грујић
