Василије Марковић
Из пројекта Википедија
| Василије Марковић | |
|---|---|
 фотографија Василија Марковића |
|
| рођен: | 3. децембар, 1882. Горњи Страњани код Бродарева, Србија |
| преминуo: | 6. фебруар, 1920. Београд, Србија |
Др. Василије Марковић (Алађуз) (рођен 3. децембра 1882.) је српски историчар и први доктор историјских наука који је ту титулу стекао на Београдском Универзитету.
Садржај |
[уреди] Младост и школовање
Рођен је у Страњанима, у близини Пријепоља у коме је завршио основну школу.Гимназију је учио у Солуну и Скопљу као благодејац.Као један од најбољих ученика Скопске гимназије нашао се међу оснивачима националног друштва Српско коло у Скопљу међу виђенијим Србима из Старе Србије. Своје образовање је наставио на Великој Школи у Београду,на којој се истакао својим радовима за које његов професор Станоје Станојевић каже:
„да су његови семинарски радови били,у ствари научни радови.“
[уреди] Одбрана докторске дисертације и рад у гимназијама
По завршеној Великој Школи три године је провео као наставник у гимназији у Пљевљима.
У новембру 1908. напушта службу и посвећује се својој докторској дисертацији на тему: „Историја српских манастира“. Након одбране дисертације 1909. постаје први доктор историјских наука који је ту титулу стекао на Београдском Универзитету,али због ослободилачких ратова,никада није званично промовисан. Пре њега је дисертацију о цару Јовану Ненаду одбранио Радосав Јовановић,али он своје дело никада није објавио због чега није озваничен. Пошто је Марковић умро у трену када је његово дело било штампано,тек је Грк Михаило Ласкарис,као трећи који је одбранио дисертацију на Београдском универзитету са темом „Византијске принцезе на српском престолу у средњем веку“ био и званично промовисан у доктора историјскух наука.
Потом постаје наставник II београдске гимназије, а у фебруару 1914 полаже професорски испит.Тада му је понуђено место професора на униварзитету,али је тај посао одбио желећи да се припреми за положај професора Богословског факултета.
[уреди] Учешће у ослободилачким ратовима
Током комитске борбе у Старој Србији,тесно је сарађивао са комитским војводама,поготово са својим великим пријатељем Сретеном Вукосављевићем.Као борац учествује у ослободилачким ратовима од 1912, посебно се истакавши у Кумановској бици. Након преласка Албаније,бива постављен на место комесара енглеске болнице Вундед Алајс и 01.10.1916. са 25 рањеника бива престациониран у Воден.На том положају остаје највероватније до 17.04.1917. када на инсистирање министарства иностраних дела бива пензионисан у Солуну са чином резервног подофицира и бива упућен у Атину да ради као дипломата.1918 објављује расправу „Да ли су средњевековни Срби сматрали Македонију бугарском?“, која 1919. бива прерађена и преведена на француски за потребе Версајске мировне конференције.
Објавио је неколико расправа и чланака,а за потребе „Историје Срба“ свог професора и пријатеља Станоја Станојевића израдио је историјске карте. Смрт га је стигла када је у штампу предао своје дело „Православно Монаштво и манастири у средњевековној Србији“ које је постхумно објављено, а ових година је доживело неколико реиздања.
Др. Василије Марковић умире од шпанске грознице 6. фебруара 1920.
Био је ожењен Латинком Шаркић са којом је имао две ћерке:
[уреди] Дела
- „Православно Монаштво и манастири у средњевековној Србији“
- „Историјски атлас“
- „Да ли су средњевековни Срби сматрали Македонију бугарском?“
- „Односи Дубровника са Србијом од 1358. до 1362.године“
- „Службена назвања области и места у новооснованим крајевима“
- „Ктитори,њихове дужности и права“
- „О титуларима српских владара у средњем веку“
