Ватрослав Јагић
Из пројекта Википедија
Ватрослав Јагић (Вараждин 6. јул 1838 - Беч 5. август 1923), хрватски језикословац, најзначајнији слависта 2. половине 19. века.
Школу и гимназију похађао у Вараждину, гимназију завршио у Загребу. У Бечу је студирао класичну филологију, а код Франза Миклошича слушао славистику којој се потпуно приклонио. Завршивши студије вратио се у Загреб гдје је целу деценију (1860-1870) професор у гимназији. Године 1869. изабран је за правог члана ЈАЗУ и дописног петроградске академије. Следеће године отпуштен из државне службе.
На препоруку И. И. Срезњевског изабран је за професора славистике у Одеси. Припремну годину провео је у Берлину и Петрограду. Од 1874. до 1880. био је први професор славистике на Хумболдтову универзитету у Берлину. Након тога је професор славистике на универзитету у Петрограду. Године 1886. као наследник Ф. Миклошича постао је професор славистике на бечком универзитету на којем је деловао до пензије (1908). Умро је у Бечу, али је покопан у Вараждину (12.8.1923).
Стручне радове из књижевности и језика Јагић је почео објављивати у извјештајима загребачке гимназије. Године 1863. с Фрањом Рачким и Јосипом Торбаром покренуо је Књижевник, часопис за језик и повиест хрватску и србску и природне знаности у којему је објавио неколико запажених радова (Наш правопис, Примједбе нашој синтакси, Из прошлости хрватскога језика). Марљиво је сарађивао у Раду ЈАЗУ у којему је, уз остало објавио расправе Грађа за глаголску палеографију, Помлађена вокализација у хрватскоме језику, Грађа за словинску народну поезију. Један је од првих приредитеља дјела за низ Стари писци хрватски.
Године 1871. докторирао је у Лајпцигу на основи дисертације Das Leben der Wurzel de in den slavischen Sprachen (Коријен de у славенским језицима). По доласку у Берлин почео је издавати часопис Archiv fur slavische Philologie који је уређивао пуних 45 година. Тим часописом је побудио занимање за Словене и силно допринео афирмацији славистике као научне и универзитетске дисциплине.
Након преласка у Беч бавио се мишљу о издавању Енциклопедије словенске филологије. Из те је замисли потекла његова књига Историја славјанској филологии Петроград, 1910, којом је обухваћен развој словенске филологије од почетака до краја 19. века. Посебно интензивно бавио се старословенским језиком за који је доказао да је обликован на темељу једнога јужнословенскога (јужномакедонског) нарјечја чиме је побио такозвану панонску теорију. Поткрај живота проучавао је живот и дјело Јурја Крижанића.
Један је од највећих филолога у историји славистике и један од најрадинијих. „Написао је толико да би од тога, када би се све прештампало, настала библиотека од 100 књига, свака по двјесто страница“ (Josip Hamm).
Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888.
