Вилијам Стукли

Из пројекта Википедија

Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање. То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан и енциклопедијски чланак.
Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Вилијам Стукли (7. новембар 1687. - 3. март 1765.), енглески археолог.

Вилијам Стукли - цртеж из 1722.

У раном 18. веку бележи се пад објективног научног духа који је одликовао Краљевско друштво и ппреусмеравање укуса с античке уметности и архитектурена маштовите готичке грађевине према средњовековном узору у истом раздобљубележи се и појава романтичарске уметности и књижевности. Те промене духа времена одражавају се и на Стуклијево стваралаштво;прва његова истраживања припадала су традицији која се гасила,али начин на који их је касније тмачио припадају новом добу. Стјуарт Пигот (најозбиљнији Стуклијев биограф) указао је на противуречности у његовом раду сугеришући да »величину Вилијама Стуклија као теренског археолога можда не би требало тражити у томе што је био иноватор, већ у томе што је биопровинцијски,старомодни и превазиђени археолог који је настављао високе традиције старинарства својствене добу рестаурације (обнова монархије под Чарлсом Другим (1660-1685),прим. Аутора)«,несвестан измењеног интелектуалног расположења престонице.

Стукли је студирао медицину у Кембриџу и пошто је неко време обављао лекарску праксу,постао је члан Колеџа лекара.Студирао је и ботанику, те је вероватно захваљујући том искуству почео у унутрашњости да запажа старе споменике који су подстицали његову машту,посебно пошто је 1718. прочитао рукопис Обријевих Британских споменика. Током двадесетих година уследио је опсежан теренски рад у Весексу, укључујући тачно и подробно рекогносцирање Ејвберија, Стоунхенџа и Силберија. И даље је много путовао по Британији, од јужне обале до Хадријановог зида,снимајући стање и правећи изврсне скице. До ове тачке Стукли је типичан научник доба разума али су знаци неразумности очигледни у његовој наклоности према драматичним пејзажима попут Језерске области и према готичкој архитектури (до те мере да је пројектовао вештачке рушевине такозване лудорије). Живот м је кренуо другим током кад је двадесетих година медицину заменио религијом и 1729. био рукоположен.

Од тог тренутка Стукли покушава да резултате свог теренског рада у Весексу искористи како би успоставио теолошку везу између друида и хришћанства. Џон Обри је записивао своја запажања, склапао их у смислен поредак и извлачио ограничене закључке на основу здравог разума и историјских података; према његовом мишљењу Стоунхенџ и сродни споменици нису се уклапали у римски период па их је приписао преримским Бритима. Пошто је природа тих локалитета очигледно била ритуална а не функционална Обри их је повезао с јединим познатим култом и свештенством потврђеним у античким изворима, с друидима. Стукли је прихватио ту атрибуцију (пропустивши да призна свој диг Обрију), али се потом упустио у измишљање сложеног друидског теолошког система повезујући га сасвим неоснованим повезивањем с особеностима споменика: ″Облик тог запањујућег дела (Ејвберија) јесте лик божанства, ближе речено, тројства.″ Објавио је две важне кнјиге Стоунхенџ (1740) и Ејвбери (1743)- тврдећи дасу оне део већег подухвата под насловом Праотачко хришћанство или хронолошка историја порекла и развитка истинске вере, и идолопоклонства.

Стуклијев углед као теренца не почива на тим двема књигама већ на необјављеном рукопису из 1723. из којег је црпео податке. Један од првих историчара археологије укратко је и изузетно јасно објаснио тај Стуклијев дуализам: ″Баш као што се за др Стуклија може рећи да је био светац заштитник теренског археолошког рада,тако се пречасни вилијам може сматрати злим духом који влада свим ћакнутим аматерима чији се вишак ентузијазма може мерити само с њиховим непознавањем метода. ″Па ипак Стуклијева основна грађа и даље представља непроцењиво сведочанствоо споменицима који су отада претрпели тешка оштећења. Он је забележио једну камену стазу која је од Стоунхенџа водила до реке Ејвон а која је касније уништена;поновоје лоцирана тек 1920. уз помоћ снимака из ваздуха.Његова запажања су јасна и логична, и одају способност да засебне скупине земљаних објеката у једној области повеже у кохерентан образац.Стукли је износио и аналитичка запажања као што је закључак да је римски пут на Оукли Дауну у Дорсету морао настати касније него друидске надгробне хумке, зато што пресеца ров једне од тих хумки. Такве способности неопходне су и данас. Пажње је вредно што је Стукли већ био свестан улоге теренског рада као елемента заштитне археологије: тај рад наиме ″овековечује остатке овога знаменитог чуда и авеније хумки, јер предвиђам да ће за неколико година она цела бити препрана и сходно томе збрисана.″