Геза II
Из пројекта Википедија
Геза II (*1130 у Пољској; † 1162) из династије Арпада био је краљ Угарске од 1141 до 1162. Био је син краља Беле II и Јелене (мађарски Илона), кћи рашког великог жупана Уроша I.
Садржај |
[уреди] Раније године
Кад му је отац Бела II умро 1141, Геза је био малолетан. Бела је пре своје смрти дао поубијати већи број могућих претендента на угарско престо како би сину осигурао наследство. У име малолетног Гезе владала је краљица Јелена заједно са њеним рођеним братом Белошом који је постао палатин (регент) Угарске, касније бан Хрватске и најзад бан Срема. Јеленин старији брат Урош II наследио је оца и постао велики жупан Рашке.
[уреди] Борбе и владавина
Геза II је морао, као пре њега његов отац, да се бори са Борисом, сином краља Коломана који се али сматрао илегитимним. Посебно после 1146 задњи је енергично гледао да оствари своје циљеве и постане краљ Угарске. У тој фази борба за престо дошло је до промена савезништва, где су руски кнежеви подржавали Гезу, док је Борис успео да добије на своју страну Пољску, Чешку, Аустрију, Баварску и римско-немачког краља Конрада III. Конрад опет био је у савезништву са Византијом, што је Гезу навело да поведе, заједно са руским кнежевима и рашким великим жупаном, од 1150 до 1156 шест ратних похода против Византије. Ратови су исто требали да потврде угарска права на Галич у данашњој Украјини.
[уреди] Рат са Византијом
1147 је пролазила крсташка војска кроз Угарску. У други крсташки рат су кренули француски краљ Луј VII и римско-немачки краљ Конрад III. Борис је покушавао да искористи крсташку војску и преузме власт, а када му то није успело отпутовао је са крсташима у Цариград. Византијски цар Манојло II Комнин му је обећао помоћ; међутим док је трајао крсташки рат није могао ништа конкретно да преузме. Ипак је Манојло као и његови предходници хтео да се послужи Бориса ради проширења своје државе. Склопио је савез са Млечанима и са краљем Конрадом против Гезе, док је Геза са своје стране склопио савез са Норманима, са швапским херцегом Wелфом VI, непријатељем Конрадовим, и са својим ујаком Урошем II.
Док је цар Манојло ратовао против Нормана, у Рашкој је избила побуна против византијске врховне власти коју је подржавао Геза. 1150 дошло је код реке Таре до боја удружене српско-угарске и византијске војске, где је византијска војска извојевала победу. Идуће године је провалила у Угарску, освојила Земун и опустошила Срем. Како је исте године умро Конрад III, Манојло је склопио мир са Гезом. Нови римско-немачки цар Фридрих Барбароса наставио је политику својих претходника и у циљу новог крсташког рата одржао савез са Манојлом.
У Угарској су затим настале компликације унутар саме Гезине родбине. Геза је за савладара узео свог сина Стефана, супротно очекивању својих браћа. Гезин брат Стефан је отишао у Цариград, а убрзо га је следио и други Гезин брат Ладислав. Цар Манојло је сад поред Бориса имао Стефана и Ладислава као могуће претенденте на угарско престо. Дошло је до новог рата Угарске са Византијом. Геза је успео да придобије за нове савезнике Чешку и Андроника Комнина, византијског војводу Београда и Браничева, који се надао да уз угарску помоћ преузме власт у Византији. Андроник је обећао Гези Београд, Браничево и Ниш, а он би му за наузврат помогао да свргне Манојла. Геза је искористио византијски-нормански рат и са војском стигао до Браничева. Манојло је сазнао за Андроникову издају и бацио га у тамницу, а кад је Геза дознао да стиже византијска војска почео је да се повлачи. Византијска војска је напала угарску и претрпела тежак пораз, при чему је погинуо Борис, један од претендента на угарско престо. 1156 Геза и Манојло су склопили мир на пет година. Дунав и Сава су остале границе између Угарске и Византије, док је Рашка пала поново под власт Византије.
[уреди] Епилог
Геза II је из брака са руском кнегињом Јевросимом имао три сина, Стефана, Белу и Гезу. Умро је 31. маја 1162, а наследио га је син Стефан III.
