Династија Ћинг
Из пројекта Википедија
Династија Ћинг, понекад звана и Манџурска династија, представља последњу кинеску царску династију.
Њен оснивач је Нурхачи, манџурски велможа и вазал кинеских царева из династије Минг који се прогласио царем и наследником династије Ђин, која је владала сјеверном Кином неколико векова раније. Године 1634. његов син Хуанг Таи-ђи је након смрти последњег монголског владара из династије Јуен покорио Монголију, а након тога и Кореју.
Године 1644. у Кини је избила велика побуна коју је искористила манџурска војска на челу с принцом Доргоном те пробила Кинески зид, освојила Пекинг и након осамнаест година установила власт над цијелом Кином.
У првим годинама династије Ћинг Кина се наставила ширити па су освојени Тибет и Тајван.
Но, у 19. веку, Кина, која је по номиналним критеријумимама била најбогатија и најјача држава на свету, суочила се с чињеницом да је значајно инфериорна западним силама. Ауторитет царске власти начет је срамним поразима у опијумским ратовима, што је довело до провале национализма међу Хан Кинезима који су Манџурску династију схватали као стране освајаче уместо властитих владара. У другој половини 19. века је против династије Ћинг покренут крвави Тајпиншки устанак, који је однео више живота од Првог светског рата.
Иако се династија Ћинг успела одржати, Кина је била битно ослабљена те је под владавином Ц'-сји Хи наставила трпети поразе, од којих је најсрамнији био онај у рату с Јапаном 1894-95. Народно незадовољство – усмерено како против династије, тако и против све већег утицаја западних сила –исказало се у боксерском устанку године 1900. Кина је, одупирући се западној војној интервенцији, доживела још један велики војни пораз.
Године 1911. серија побуна против династије довела је до њеног збацивања, те је Кина године 1912. проглашена републиком.
Пу Ји, посљедњи цар манџурске династије, владао је од године 1931. до 1945. као цар државе Манџуко под јапанском заштитом.
[уреди] Грађевинарство
Династија Ћинг (1616-1911) је била последња феудална династија у Кини. Грађевине у овом периоду су углавном следиле грађевински стил династије Минг, али су још префињеније. Пекинг је у династији Ћинг остао главни град, његове грађевине углавном нису биле измењене. Имао је 20 великих градских капија. Од њих капија Џенг-јанг у унутрашњем граду је највеличанственија. Династија Ћинг је настављала да користи палату династије Минг, а у исто време подигла многе огромне императорске вртове као што су велелепне стара Летња палата и Летња палата. Грађевине подигнуте у ово време су почеле да користе и стакло. Подигнуте су грађанске стамбене куће у разноликим архитектонским стиловима.
Егзотичне тибетске ламаистичке грађевине су биле популарне у династији Ћинг. Оне су пробиле шаблоне из прошле династије и попримиле разноврсне форме. Примери за то су били ламаистички храм Хармонија и мир у Пекингу и низ храмова код Ченгдеа.
У позном периоду династије Ћинг, подигнуте су бројне нове зграде и са источним и са западним елементима.
