Енвер Хоџа
Из пројекта Википедија
Енвер Хоџа (алб. Enver Hoxha, 16. октобар 1908. — 11. април 1985.) је био врховни вођа Албаније од краја Другог светског рата до своје смрти 1985. године, као Први секретар Комунистичке албанске партије рада. Био је и премијер Албаније од 1944. до 1954. и министар спољних послова од 1946. до 1953.
Садржај |
[уреди] Рана младост и Други светски рат
Хоџа је рођен у Ђирокастри, граду на југу Албаније. Његов отац, трговац тканином, је путовао по Европи те је највећи утицај на Хоџу био његов стриц, Хисен Хоџа, милитантни борац за независност Албаније. Хисен Хоџа се такође борио и против репресивних влада које су дошле након независности.
1930. године отишао је на студије на Монпељешки Универзитет у Француској, као државни стипендиста, али је убрзо одустао. Од 1934. до 1936. био је секретар у албанском конзулату у Бриселу. Тамо је и студирао, а вратио се у Албанију 1936. године и постао наставник у Корчу (Корçë).
Хоџа је отпуштен са овог радног места након што су Италијани окупирали Албанију 1939, због тога што је одбио да приступи Албанској фашистичкој странци. Отворио је радњу дувана у Тирани, где су убрзо комунисти почели да се окупљају. Уз помоћ југословенских комуниста, основао је и постао вођа Албанске комунистичке партије (касније преименоване у Партију рада) у новембру 1941. Био је и вођа ослободилачке борбе (Народна ослободилачка армија), која је преузела власт 1944. године.
[уреди] Социјалне и економске реформе
Хоџа се изјашњавао као ортодоксни Марксиста-Лењиниста и дивио се Стаљину. Прихватио је модел Совјетског Савеза и заоштрио је односе с југословенских комунистима, након раскола 1948. године. Над министаром одбране, Кочи Џоџом (Коçи Xоxе), 1949. године је извршена смртна казна због наводне пројугословенске активности.
Режим је конфисковао обрадиву земљу од богатих земљопоседника и консолодовао је у колективно земљиште (кооперативи), уз хиљаде затварања и убијања током процеса. Албанска власт је тврдила да је Албанија постала потпуно самостална у снабдевању храном током комунистичке власти, као и успесима у индустријализацији, електрификацији и избијању неписмености и болести.
Ипак, отварање албанских граница, након пада комуниста, је показало другу слику: Албаније није била индустријализована и била је економски назадна у поређењу с осталим земљама источне Европе. Пољопривреда није била осамревљена, било је веома мало телефонских прикључака, а плате и стандард су били веома ниски по европским мерилима. Много радника је напустило Албанију и потражило посао у Италији или Грчкој. Најкарактеристичнија заоставштина Хоџине власти је 600.000 бункера у земљи од три милиона.
[уреди] Стаљинизам и лоши односи с СССР
Хоџа је остао стаљиниста и поред ограђивања Никите Хрушчова од Стаљинових метода. Ово је значило изолацију од остатка социјалистичке источне Европе. Хоџа је заоштрио однос са Совјетским Савезом, а однос са Југославијом је већ био потпуно хладан. 1960. године, Албанија се приклонила Кини, а лош однос са Московом је кулминирао 1968. године, када је Албанија иступила из Варшавског пакта, као одговор на совјетску инвазију Чехословачке.
Унутрашње уређење Албаније је одговарало Стаљиновој докторини, те његов је култ личности подсећао на Стаљинов. Албанска тајна полиција, „Сигурими“, је била организована по угледу на совјетски КГБ и источнонемачки Штаси. Тајна полиција је била толико далекосежна, да је сваки трећи грађанин Албаније или био у радном логору или га је тајна полиција привела на испитивање. Да би минимализовали или елиминисали опозицију, власт је прогонила неистомишљенике, одузимајући им послове, затварајући их, па и осуђивајући их на смрт. Путовање у иностранство, осим пословних путева, је било забрањено.
[уреди] Атеистичка кампања
1967. године, након две декаде прогресивно јачег прогона релгије, Хоџа је прогласио нацију првом и једином званично атеистичком земљом у историји. Делом инспирисан кинеском Културном револуцијом, конфисковао је џамије, цркве, манастире и остале религијске објекте (Албанци су углавном били мулсимани и католици). Неки од објеката су уништени, а други претворени у радионице, складишта, штале, или пак у културне установе, као што су биоскопи. Било је забрањено давати деци религијска имена, а свако ухваћен с Кураном, Библијом, иконом или сличним религијским објектом је могао бити лишен слободе.
[уреди] Односи са Кином
Хоџа није био задовољан Кинеском сарадњом с САД почетком седамдесетих година двадесетог века. Смрт Мао Зедонга 1976. и њене последице су довеле до раздора односа Кине и Албаније, те је Албанија опет ушла у политичку изолацију. Хоџа је оптуживао и Кинезе и Совјете за ревизионизам.
1981. се догодио још један прогон државника. Премијер Мехмет Шеху је тада можда био убијен, мада се званично тврдило да је извршио самоубиство.
[уреди] Пензија и епилог
Хоџа се постепено повукао у пензију почетком осамдесетих, а Рамиз Алиа га је наследио. Умро је 11.4.1985, са 76 година. Алиа је водио отворенију политику и Албанија је 1990. напустила једнопартијски систем.
Амнести Интернешнал (Amnesty International), у документу објављеном 1984. године, тврдили су да су људска права страдала током Хоџиног режима. Људима је било ограничена слобода говора, религије, кретања и удруживања, иако је устав из 1976. гарантовао та права. Такође, становници Албаније нису имали приступ информацијама, осим онога што је долазило из државних канала. „Сигурими“ је константно кршио права на приватност личности, дома и комуникације, те је својевољно хапсио. Судови су увек били наклоњени владајућој странци.
