Епископ Дионисије Новаковић
Из пројекта Википедија
Дионисије Новаковић (1705, Бока Которска – 8/12. 1767, Сентандреја, код Будимпеште), будимски епископ, проповедник и црквени писац.
Као јерођакон манастира Савине, отишао је Новаковић 1725. у Кијев, где је завршио гимназију и духовну академију. На повратку из Русије 1737. дошао је у Нови Сад и постао професор филозофије и богословије у духовној академији, коју је у то време основао у Новом Саду бачки владика Висарион Павловић. Неко време био је и проповедник у Хрватској и у Будиму. Будимци су га толико радо имали, да су архијерејски синод готово присилили да им да Новаковића за епископа. За епископа је посвећен 1749. Године 1761. добио је на управу и епископију ердељских Румуња. Као професор духовне академије у Новом Саду Новаковић је био необично реван и савестан радник, те је настојао да своме народу омили науку и докаже њезину важност за прогрес човечанства. У том смислу састављено је и једно његово предавање од 8/9. 1744. О похвалах и ползје наук свободних. Осим тога остало је неколико Новаковићевих дела, филозофско-етичког, догматског, полемичког и литургичког садржаја, у рукописима патријарашке библиотеке манастира Гргетега и Ораховице.
Важнији радови:
- Историја натуралнаја философов, у питањима и одговорима,
- О пургаторији римској, сије јест о огњу чистителному,
- Основателноје показаније о равностјех между восточној и западнеју церковију,
- Сочиненије о происхожденији Св. Духа,
- Привјетствованија различнаја вдни рождества Христова,
- Пропедија благочестија и должностеј христијанских.
Његов Епитом или краткаја сказанија свјашченаго храма, риз јего и т. д, који је написао 1741, штампан је у три маха после његове смрти (1768, 1783. и 1805).
