Ирачко-ирански рат

Из пројекта Википедија

Ирачко-ирански рат

Део {{{део}}}

Иранска војска на граници са Ираком

Време:	22. септембар 1980 – 20. август 1988.
Локација:	Персијски залив и граница Иран-Ирак
Узрок рата:	{{{узрок}}}
Резултат:	Нерешено-прекид ватре
Промене у територији:	{{{територија}}}

Сукобљене стране

Иран

Ирак

Заповедници

Ајатолах Хомеини

Садам Хусеин

Јачина

100.000+ (+ цивили и милиција)

Губици

између 450.000 - 957.000
(100.000 убијених биолошким оружијем)

између 450.000 - 650.000

{{{подаци}}}

Ратови у Персијском заливу
Први (1980.-1988.) – Други (1990.-1991.) – Трећи (2003.)

Ирачко-ирански рат или Први заливски рат је рат између војних снага Ирана и Ирака између 1980. и 1988. године као последица ранијих граничних спорова.

Рат је почео 22. септембра 1980. ирачком инвазијом Ирана. Након првих ирачких успеха Иран успева да стабилизује ситуацију што претвара овај рат у стајаћи рат. УН је често позивао на преговоре зараћене стране али прекид ватре је постигнут тек 20. августа 1988, док је последња размена заробљеника извршена тек 2003. године.

[уреди] Почетак рата

У септембру 1980. године Ирак је, одговарајући на низ окршаја у граничном подручју, извршио инвазију на нафтом богату иранску покрајину Хузестан.

До краја тог месеца Ирак је прекршио споразум из 1975. и преузео контролу над целим подручјем делте Шат ал-Араб. Обе земље су почеле с нападима из ваздуха.

Иранска револуција је с власти свргла шаха Резу Пахлавија, ког је подржавао Запад, и устоличила радикални шиитски исламски режим ајатолаха Хомеинија.

Ајатолах је желео да прошири своју идеологију и на друге земље Блиског истока, укључујући и Ирак, где је владајућа сунитска елита дуже време обуздавала непокорну шиитску већину. Талас подршке за ајатолаха Хомеинија проширио се међу ирачким Шиитима, узрокујући отпор властима, па чак и покушај атентата на потпредседника владе Тарика Азиза.

Мишљења о узроцима ирачке инвазије на Иран се разликују. Неки држе да је разлог био устанак Шиита, други да је циљ био одбрана Блиског истока од ширења Хомеинијеве идеологије, док трећи наводе жељу за влашћу.

[уреди] Израелски ваздушни напад

Упркос антиционизму исламског режима ајатолаха Хомеинија, Израел је подржао Иран. Током 70-тих Ирак је покушао да наговори Француску да му прода нуклеарни реактор сличан оним који су коришћени у француском програму за развој оружја. Француска је то одбила, али је пристала да прода делове и помогне у изградњи експерименталног реактора Осирак у нуклеарном центру Тувајта недалеко од Багдада.

Израел је утврдио да Ирак развија нуклеарно оружје. Страхујући да би Ирак у будућности могао да нападне Израел, премијер Менахем Бегин је послао неколико ратних авиона типа Ф-16 који су у само неколико секунди реактор претворили у рушевине. Израелска војска је тада саопштила да је нападом "нуклеарни дух Багдада враћен назад у боцу".

Израелски напад је дочекан с осудом, чак и од стране Сједињених Држава, традиционалног израелског савезника.

[уреди] Хемијско оружје

Зна се да је Ирак од 1983. користио бојни отров иперит, а од 1985. и нервни бојни отров табун против иранске пешадије и слабо обучених добровољаца. Табун их је убијао у врло кратком времену.

Године 1988. Ирак је хемијско оружје употребио против Курда на северу земље (операција Анфал). Неке курдске герилске јединице придружиле су се иранској офанзиви. 16. марта 1988. Ирак је на курдски град Халабџу бацио бомбе пуњене бојним отровима иперит, сарин и табун. Процењује се се да је погинуло од 3.200 до 5.000 цивила, док су многи преживели били суочени с дуготрајним здравственим проблемима.

Хемијско оружје је коришћено и током ирачке офанзиве под називом Анфал, седмомесечне офанзиве у којој је коришћена тактика спаљене земље и у којој је убијено или нестало између 50.000 и 100.000 Курда. Тада је уништено и на стотине села.

Савет безбедности Уједињених нација донео је резолуцију којом је осуђено коришћење хемијског оружја. Но, Сједињене Државе и друге владе западног света у завршним фазама рата почеле су да пружају војну и политичку подршку Багдаду.

[уреди] Подршка Запада

Запад је страховао од ширења радикалног исламизма који је пропагирао ајатолах Хомеини, па је хтео да спречи победу Ирана. 1982. године Сједињене Државе су уклониле Ирак с пописа држава које подржавају тероризам. Две године након тога успостављени су дипломатски односи, који су били прекинути још од арапско-израелског рата 1967. Главни ирачки достављач оружја био је његов дугогодишњи савезник - СССР.

Неколико западних држава, укључујући Британију, Француску и Сједињене Државе, потајно је продавало оружје и војну опрему Ираку, а Американци су са Садамовим режимом сарађивали и на обавештајном плану. Скандал "Ирангејт", којим је откривено да су Сједињене Државе тајно продавале оружје Ирану покушавајући испословати ослобађање америчких талаца из заробљеништва у Либану, изазвао је несугласице између Вашингтона и Багдада.

У завршним фазама рата Иран и Ирак су своје војне снаге усмерили на нападе на нафтне танкере у Персијском заливу покушавајући тако да онемогуће једно друго да остваре приход од извоза нафте.

Амерички, британски и француски ратни бродови били су упућени у Залив, где је неколико кувајтских танкера пловило под америчком заставом и војном пратњом како би се спречило да их нападне Иран.

Током "танкерског рата" амерички ратни бродови су 1988. године уништили више иранских нафтних платформи и грешком, како су тврдиле власти у Вашингтону, оборили ирански путнички авион с 290 цивила.

[уреди] Мир и дуг

Прекид ватре ступио је на снагу месец дана касније, 20. августа, а у то подручје су упућене мировне снаге Уједињених нација.

Рат није битније променио границу између две државе, али цена осмогодишњег ратовања у људским жртвама и последицама по привреду је била огромна и за Ирак и за Иран.

Процењује се да је погинуло 400 хиљада до милион људи, а да их је рањено чак 750 хиљада. Тела погинулих су откривана све до недавно.

Економска цена рата је, према некима, за сваку земљу износила више од 400 милијарди долара. У тај износ су укључени трошкови разарања и процена о изгубљеном приходу због отежане производње и извоза нафте.