Коста Мушицки
Из пројекта Википедија
Коста Мушицки, ђенерал СДК (1897. - 1946.)
[уреди] Биографија
Рођен је 7. априла 1897. године у Славонском Броду.
Потомак је старе српске племићске куће. Породица Мушицки је била потомак изданка епископа Горњокарловачког Лукијана Мушицког, који је живео у 19. веку.
Гимназију је завршио у Загребу, да би по избијању Првог светског рата био мобилисан са 17 година у службу Аустро-Угарске Монархије.
Ту је добио и чин водника и затим је учествовао у походу на Србију крајем 1914. године. Заробљен је у околини Колубаре и од тада се налазио у служби Српске војске. Заједно са осталим јединицама се повлачио преко Албаније. Из рата је изашао са чином потпоручника и одликован је "Карађорђевом звездом". По завршетку рата одлази на дошколавање. У чин инжењеријског капетана је унапређен 1931.
У време владавине краља Александра I Карађорђевића, капетан Мушицки је био његов лични ађутант, а касније и ађутант краљице Марије и краља Петра II Карађорђевића.
У чин пуковника је унапређен 1937. године.
Априлски рат га је затекао у родном граду. Након слома фронта 2. Армије код Загреба, пуковник Мушицки је ухапшен од стране нове Усташке власти и осуђен на смрт. Ипак, ослобођен је и пуштен на слободу након увида у његову ранију војничку каријеру. Из Загреба долази у Београд 13. априла 1941. где долази у контакт са пуковником Милошем Масаловићем и вођом покрета "ЗБОР" Димитријем Љотићем.
У Београду остаје дуже време после окупације. На позив новоизабраног председника српске владе, генерала Милана Недића, пуковник Мушицки постаје командант Српског Добровољачког Корпуса (СДК) и командант добровољачке команде у Београду. На том положају је од 15. септембра 1941. па све до њеховог хапшења 7. децембра 1941.
1943. поново се вратио на исту функцију и на њој остао све до расформирња одреда у Словенији 1945.
Крајем 1941. командовао је чишћењем западне Србије од партизанских одреда. После легализације појединих четничких одреда у Србију, пуковник Мушицки је био главни координатор између Владе и ових одреда. Давао је легализованим одредима муницију, одећу и храну.
Због оваквих мера, Немци су пуковника Мушицког ухапсили 7. децембра 1941. Под оптужбом да је помагао побуњенички покрет Драже Михаиловића, изведен је пред немачки Војни ратни суд у Београду и осуђен на казну смрти стрељањем.
Само захваљујући интервенцији генерала Милана Недића, који запретио својом оставком, пуковник Мушицки је ослобођен смртне казне и осуђен је на једногодишњу затворску казну. Затворску казну је издржао у тамници београдског Гестапоа и пуштен је на слободу половином 1942.
Унапређен је у чин ђенерала у августу 1944.
Након притиска партизанских снага из Босне, ђенерал Мушицки одлази на састанак са ђенералом Михаиловићем у Коцељеву 17. септембра 1944.
Напушта Београд 8. октобра 1944. и креће са својим јединицама према Словенији. 26. марта 1945. у Постојну је стигла делегација Драже Михаиловића која је имала задатак да саопшти ђенералу Мушицком да се од сада све његове снаге имају трансформисати у састав "Истакнутог дела Штаба Врховне Команде ЈВуО" на челу са генералом Миодрагом Дамјановићем.
Овај споразум је званично потписан 27. марта 1945. у Илирској Бистрици и тиме је ђенерал Мушицки престао да врши улогу команданта СДК.
8. јануара 1945. енглески војници су га ухапсили и спровели у логор Еболи у граду Риминију, да би га затим предали властима нове Југославије као ратног злочинца.
Суђење ђенералу Мушицком одржано је на процесу против Драже Михаиловића од 10. јуна до 15. јула 1946. у Београду. Главна расправа оптуженом Мушицком одржана је 22. јуна.
Коста Мушицки је оптужен да је као командант СДК одговоран за масовно стрељање таоца у Крагујевцу у октобру 1941., да је водио ворбу против НОП-а, да је сарађивао са Немцима у заједничкој борби против НОП-а, да је вршио злочине над домаћим становништвом и заробљеним борцима НОП-а, да је радио на оснивању школе командоса која је имала задатак да школује терористе и саботере нове државе и да је водио борбе против јединица Четврте Југословенске армије по повлачењу у Словенији.
Осуђен је на казну смрти стрељањем која је извшена 17. јула 1946. у Београду.
Место стрељања није објављено.
