Критички реализам у српској књижевности
Из пројекта Википедија
 |
Предложено је да се овај чланак раздвоји на више чланака доступних из вишезначне одреднице. (Разговор) |
Садржај |
[уреди] Светозар Марковић
Реализам као правац у српској књижевности повезан је с појавом социјалистичког поркета у Србији. Светозар Марковић (1846-1875), школован у Русији а затим у Швајцарској, идејно формиран под утицајем руских социјалдемократа али и западног социјализма и марксизма, био је први идеолог и пропагатор реализма у српској књижевности. На књижевност се непосредно односе само два његова чланка: Певање и мишљење (1868) и Реалност у поезији (1870). Савременој књижевности он приступа с позиција "критичара реалисте", настојећи да оцени не појединачне појаве у њој, него "њен општи правац". Његова је критика двоструко усмерена: на "критичаре естетичаре", с једне, и на тадашњу нашу романтичарску поезију и прозу, с друге стране. И у једној и у другој области он долази до истих закључака: наша књижевност удаљила се од стварности и ту је главни извор свих слабости од којих пати. Естетичка критика проповеда вечне и непромењиве законе лепоте којима је оковала "лепу књижевност" и завела на странпутице и писце и читаоце, док је сама књижевност преправљена сентименталношћу, фантастиком и празнословљем; ни једна ни друга не осврћу се "на живот и потребе човека и његов савремени развитак". Једини излаз из кризе јесте враћање животу и стварности. "Живот народни – то је садржина, реалност поезије", каже Марковић. Истински песници јесу "пробуђени делови народа", "народна свест о себи самом и својим патњама". Књижевност мора служити друштво, она мора "да претреса и подиже савремена питања, да представља истински живот народни са гледишта савремене науке, једном речи да је по мислима и осећањима савремена". Те идеје, произишле непосредно из естетичких схватања руских револуционарних демократа, Чернишевског, Доброљубова и Писарева, деловале су снажно и револуционарно у српској средини. На Марковићеве идеје враћали су се и враћају се сви поборници друштвено ангажоване литературе од његових непосредних настављача који су захтевали "уништење естетике" – чланак под тим насловом написао је Пера Тодоровић (1852-1907), познат нарочито по врсном делу Дневник једног добровољца, и објавио га у социјалистичком листу "Рад" 1875 – преко Скерлића, који је био један од његових најаутентичнијих тумача, до представника социјалне литературе између два рата и после Другог светског рата.
С литературом реализма још су непосредније повезане Марковићеве социолошке и политичке расправе, посебно његова знаменита монографија Србија на истоку (1872). У њој су оштро супротстављене две Србије: некадашња сељачкопатријархална земља, с многољудним задругама у којима и међу којима владају идилични људски односи, и нова бирократско-капиталистичка држава с модерним начином производње и новим економским и друштвеним односима, којима је у основи "новчано газдинство и ћифтински морал". Управо такву, двоструку слику Србије видели су и српски реалисти. Марковићевска опозиција старо друштво – ново друштво у тематици, односно идеализација – критика у начину приказивања, налази се у основама целокупне прозе српског реализма. На том дубљем, структурном плану сви наши реалистички приповедачи били су марковићевци, без обзира на то што су неки од њих у својим политичким идејама његове присталице, а други огорчени противници.
[уреди] Милован Глишић
Оснивач реалистичке приповетке Милован Глишић (1847-1908) произишао је непосредно из покрета Светозара Марковића. Рођен у селу Градац крај Ваљева, он у књижевни живот улази још као ђак гимназије у Београду а затим, као студент Велике школе, постаје сарадник првих социјалистичких листова у Србији. У једном од њих "Преодници", објавио је прву своју приповетку Ноћ на мосту (1874). Активан учесник у покрету С. Марковића, он је наступио у духу његовог револуционарног програма као оштар критичар тадашњег српског друштва. Књижевни рад је започео сатиричним фељтонима и приповеткама у којима је извргнуо руглу изопачености у савременом животу Србије. Тада настају његове најоштрије сатиричне приповетке: Глава шећера, Рога и Злослутни број (све три су објављене 1875. у "Отаџбини" Владана Ђорђевића, најзначајнијем часопису епохе реализма), у којима су предмет критике сеоске газде, зеленаши и чиновници, односно носиоци власти и капитала у тадашњем српском селу. У каснијем периоду та критичко-сатирична оштрица унеколико слаби. После смрти С. Марковића долази до прогона његових присталица и јењавања његова покрета. Промене су настале и у Глишићеву приватном животу. Он излази из школе и постаје државни чиновник. После преломне 1875. он пише углавном хумористичке приповетке (Распис, Шило за огњило, Свирач, Редак звер, Шетња после смрти, Вујина просидба и др.), у којима се друштвена критика ублажује. У њима су и даље на удару сеоске газде – варалице, али се представници власти најчешће јављају у улози бранитеља слабих и незаштићених. Колико је у овој промени имала удела спољашња принуда говори судбина комедије Подвала. После неколико првих приказивања она је забрањена зато што је писац у њој "опорочавао" представнике званичне власти. Глишић је био принуђен да поправи комедију. Уз хумореске и комедије, Глишић је у овом периоду објавио и највећи део својих фолклорно-фантастичних приповедака (После деведесет година, Награисао, Задушнице, Брата Мата), у којима је под Гогољевим утицајем обрадио народна предања о вампирима и нечистим силама, као и неколико приповедака озбиљне садржине, међу којима је најлепша патријархална идила Прва бразда, химна селу, сеоском човеку и сељачком раду, пуна ведрине и оптимизма, прожета најчистијим и најплеменитијих људским осећањима. После 1885, када је објавио Прву бразду и Подвалу, Глишић је готово престао да се бави оригиналним стварањем, али је наставио плодан преводилачки рад с руског и француског језика. Најзначајнији су му преводи класика руског реализма: Гогоља (Тарас Буљба, Мртве душе), Гончарова (Обломов) и Толстоја Рат и мир).
Обимом невелико, свега тридесетак приповедака и две сеоске комедије, оптерећено уз то уметничким недостацима карактеристичним за сваки почетнички период, Глишићево дело одише елементарном снагом и једноставношћу, што га чине значајним писцем. Критички однос према стварности, савременост тематике, приказивање типова друштвеног живота (сеоски зеленаш, корумпирани чиновник, простодушни сељак – то су његови најчешћи типови) чине га изразитим реалистом. С друге стране, код њега су уочљиве и неке нереалистичке црте карактеристичне за српске реалисте: идеализација старог села, фолклоризам. Развијајући се под двоструким утицајем, политичким С. Марковића и књижевним Н. В. Гогоља, Глишић је своја дела градио на народној основи, богатећи их елементима прихваћеним из усмене прозе. Његове хумористичко-сатиричне приповетке, које су најбројније и најзначајније, као и обе комедије – изграђене су по моделима шаљивих народних прича и анегдота. У њима је дошао до изражаја рустикални, фолклорни дух подсмевања, ругања, подвале, чије су жртве увек непоштени људи, варалице, тлачитељи народа. Они којима је варање занат бивају једном преварени и изиграни, враћа им се мило за драго, "шило за огњило"; они постају предмет јавне поруге и стиже их праведна казна за недела која су починили. О свему томе Глишић приповеда једноставно и природно, служећи се често поступцима усмених приповедача, језиком у коме се осећа живи говор његовог краја.
[уреди] Милан Милићевић
С Глишићем почиње експанзија сеоске реалистичке приповетке: она је захватила не само нове него и неке од старијих писаца, који су свој рад почели у знаку романтизма. Уз Шапчанина, о коме је већ било речи, међу ове дуге треба споменути Милана Милићевића (1831-1908), заслужног педагога, фолклористу и историчара (Живот Срба сељака, Кнежевина Србија, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијег доба и др.). Крајем 70-тих година он се окреће приповеци и даје више прича из сеоског живота (збирке Зимске вечери, Летње вечери и др.), које су у своје време биле много хваљене због чистоте народног језика и верности у приказивању народних обичаја, а касније су скоро сасвим заборављене.
[уреди] Лаза Лазаревић
Највећи уметник међу реалистичким приповедачима јесте Лаза Лазаревић (1851-1891). С девет приповедака, колико је успео да доврши, он спада међу најзначајније прозне ствараоце у српској књижевности. Рођен у трговачкој породици у Шапцу, он је после четири разреда гимназије наставио школовање у Београду, где је, након довршене гимназије, студирао на правном факултету Велике школе, живећи у кући свог зета, књижевника Милорада Шапчанина. Потом је, као државни питомац, студирао медицину у Берлину, где је слушао најчувеније природњаке тог доба (Вирхова, Хелмхолца) и положио докторат медицине (1879). Као великошколац био је присталица С. Марковића, али је приликом расцепа унутар Уједињене омладине српске на традиционалисте либерале и марковићевце стао на страну првих, што му каснија напредна критика (Скерлић, Ђ. Јовановић) никада није могла опростити. Исте године кад је докторирао медицину штампао је у бечком часопису "Српска зора" прву своју приповетку под насловом Звона с цркве у Н. (касније Први пут с оцем на јутрење). У наредних неколико година (до 1882) објавио је још пет приповедака: Школска икона, У добри час хајдуци, На бунару, Вертер и Све ће то народ позлатити. Тада настаје дужи прекид у његову приповедачком раду, у коме се он више бавио медицином него литературом. Био је један од најистакнутијих лекара у Србији свог доба, аутор већег броја научних прилога из области медицине. Пред крај живота издао је још две приповетке: Ветар (1889) и Он зна све (1890), а у постхумним хартијама нађена је једна завршена приповетка, Швабица, и велики број незавршених, које говоре о могућностима даљег развоја овог рано умрлог приповедача.
Лазаревић је приповедач друкчијег профила од Глишића. Његовим приповеткама недостаје марковићевска критика бирократског поретка и зеленашког капитала карактеристична за твораца сеоске приповетке, али је зато код њега снажно изражена друга не мање значајна страна Марковићеве идеологије, идеализација старог патријархалног света и његових вредности. У старој породици и широј породичној задрузи он види идеалну, хармоничну људску заједницу, у којој сваки појединац налази сигурност и заштиту. У њој се с лакоћом решавају све тешкоће које произилазе било из грешних склоности људске природе било из појединачних схватања која одударају од неписаних норма колективног морала. Свака заблудела овца има свог пастира који ће је пронаћи, кад се изгуби, и вратити је у стадо. Човек који се одао некој погубној страсти, нпр. коцки, размажена, својеглава жена која ни за шта не мари, неукротив дечак, одбачен од друштва и избачен из школе, не могу и не смеју пропасти, јер чим се нађу на крају своје странпутице, на рубу провалије, увек ће се наћи спасоносна рука која ће их задржати од пада и вратити у крило заједнице, где их чека радост и свеопште праштање. Конзервативна, затворена у себе, та заједница ће се отворити и пред туђином чим овај посведочи своје националне и људске вредности. Колективни морал и породично осећање братства и солидарности са свима – то су вредности које се налазе у темељима патријархалне заједнице. Лазаревић је био свестан да је ново доба уздрмало те темеље, али он није попут Глишића, приказивао социјалне, него моралне и индивидуалне аспекте кризе која је наступала. Носилац новог није код њега зеленаш-крвопија нити поткупљиви чиновник, него интелектуалац. Приповетке о интелектуалцима (Вертер, Ветар и Швабица) надовезују се на патријархалне идиле из сељачког и паланачког живота (Први пут с оцем на јутрење, На бунару, У добри час хајдуци, Он зна све). Мост између једне и дуге скупине чини приповетка Школска икона, прича о идиличној тишини патријархалног села и истовремено о духовним немирима новог доба чији су носиоци школовани људи. Лазаревићев интелектуалац, обично школован у иностранству (попут самог писца), склон сентименталним сањарењима и заљубљивању на први поглед, разапет је између тежња за индивидуалном слободом и строгих захтева патријархалног морала. Сукоби се ту решавају на исти начин као у идилама, враћањем "заблуделог" у крило заједнице, али најчешће са супротним последицама на даљу судбину јунака: жртвовање личне слободе не доноси спокојство и срећу, него пустош и очајање. Глорификација старог морала прелази у дискретну побуну против стега које је он наметао појединцу. Сасвим је особен положај приповетке Све ће то народ позлатити. Радња је помакнута из прошлости у садашњост. Људи су, као и увек код Лазаревића, добри и саосећајни, а ипак је све друкчије. Нестало је старих заједница које су водиле бригу о сваком појединцу. Човек који се унесрећио у рату узалуд тражи место у друштву и бива препуштен улици и пролазном милосрђу света.
Без обзира на то да ли говори о старим или новим временима, о простим људима или интелектуалцима, Лазаревић је на првом месту моралиста. Идеализација старог друштва и критика новог дате су код њега искључиво с етичког становишта. Неретко моралност у његовим приповеткама делује неприкривено, тенденциозно, нарочито у завршецима, који понекад личе на класична наравоученија. Од плитка морализаторства, за које су га оптуживали поједини критичари, спасава га изванредан смисао за откривање унутарњих, психичких стања и преживљавања својих јунака, песничка снага којом дочарава слике амбијента и атмосфере као и велика брижљивост којом је изграђивао композицију и израз својих приповедака. Лазаревић је творац српске психолошке приповетке и један од најбољих стилиста у историји наше прозе.
Под Лазаревићевим утицајем стоји приповедач Илија Вукићевић (1866-1899), који приказује сеоски и паланачки живот као и збивања на граници, написао је и неколико фантастичних приповедака и бајки (Прича о селу Врачима и Сими Ступици и др.), које представљају његов најзначајнији допринос нашој реалистичкој прози.
[уреди] Јанко Веселиновић
Трећи класични представник сеоске реалистичке приповетке Јанко Веселиновић (1862-1905) по својим књижевним особинама стоји између Глишића и Лазаревића. Глишић му је био ближи како у књижевним тако и у политичким схватањима: као и он произишао је из народнога усменог приповедања, угледао се на руске писце и био присталица С. Марковића, али њему недостаје оно што је најважнија одлика Глишићеве прозе: друштвена критика, хумор. Слично Лазаревићу и још више од њега, Веселиновић је окренут старом селу, као и он идеализовао је породичне задруге и патријархалне односе, али без оних дубоких моралних потреса и психолошких продора карактеристичних за Лазаревића. Веселиновић је типичан идилични реалиста и уједно један од најизразитијих регионалиста међу нашим приповедачима. У свом обимном делу – објавио је око тридесет књига приповедака, репортажа, романа, драма и записа – он највише приказивао свој родни крај, Мачву. Рођен је у селу (у Црнобарском Салашу), провевши велик део живота (све до пресељења у Београд 1893) по селима Мачве, највише као учитељ, он се био сродио са селом и сељаком. Зато његове сеоске приповетке, нарочито у првој фази, док није напустио село, делују тако свеже и аутентично. У њима је давао исечке из стварности, слике из сеоског живота (под тим насловом изишла је 1886. и 1889. прва и најзначајнија збирка његових приповедака), настојећи не само да буде што вернији збиљи него и да у свој поступак што тачније пренесе тон и стил народног приповедања. Његове приповетке одишу лирском топлином и осећајношћу тако да понекад више личе на песме у прози него на приповетке, што је дошло до изражаја и у давању поетских наслова ојединим збиркама: Пољско цвеће (1890), Од срца срцу (1893), Рајске душе (1893), Зелени вајати (1895). Веселиновићеви јунаци од реда су рајске душе, богати сиротани, људи, како је он рекао у једној приповеци, "који имају срца за цео свет; осећају туђе боли; плачу за туђином; свачија туга у стању је њима сузе измамити; они се не размишљају кад треба коме помоћи, они дају и чине док имају и могу". Сукоби у том свету најчешће су случајни и привремени. Они неретко произилазе из неспоразума и несрећних случајева. Највећи потреси не долазе од друштва него од природе. Веселиновић често говори о епидемијама колере која коси народ и о борби човека да осле епидемије обнови живот (у више приповедака и у роману Сељанка). У једној од најбољих својих кратких приповедака, Грѓд, приказао је како је олуја опустошила једно село и како сељаци болно преживљавају губитак летине. Слабости његових приповедака, недостатак селекције, сировост обраде, нарочито расплинутост нарације и растегљивост дијалога, највише су дошле до израза у познијој фази, када се исписао и стао се понављати.
Иако најизразитији и најплоднији сеоски приповедач, Веселиновић је, за разлику од својих претходника, писао и романе. Поред Сељанке (1893), оставио је још један завршен роман, Хајдук Станко (1896) и четири недовршена: Борци, Јунак наших дана, Сељак и Машићи. Хајдук Станко је историјски роман с темом из првог устанка, али оно што привлачи у њему није толико реалистичко васпостављање прошлости колико романтична повест о невино оклеветаном који се претвара у страшна осветника. Та повест, развијена кроз сложене и изукрштане заплете у напету, динамичну фабулу, учинила је највише те је роман, упркос неповољном пријему критике, доживео велику популарност код читалаца и све до данас остао једна од најчитанијих наших књига. Недовршена дела, нарочито политички роман Борци и "друштвени роман" Јунак наших дана, надилазе дотадашње његове тематске оквире и улазе у проблеме модерног живота. У другом роману приказао је животни пут реакционарног политичара др Владана Ђорђевића, коме је супротставио идеални лик Светозара Марковића (у роману се први зове Сретен Срећковић а други Ранко Драгићевић). Роман је значајан и по панорами београдског живота која је дата у њему. То је био један од првих и најамбициознијих покушаја београдског романа.
[уреди] Драгутин Илић
Као једног од зачетника београдског романа треба споменути и Драгутина Илића (1858-1926), Војислављева брата, једног од најплоднијих и најразноврснијих писаца свог доба чије је дело још увек недовољно проучено,те неправедно маргинализовано у нашој књижевној историографији. Рођен је 1858.године у Београду, где се и школовао и умро 1926. Књижевно образовање стекао је превасходно у библиотеци свог оца, песника Јована Илића.Темпераментан, бурне нарави и несталног духа, Драгутин је велики део живота провео лутајући јужноевропским и западноевропским крајевима, што пригодно описује наслов једног његовог аутобиографског списа Кроз буру живота. Био је активан у политичким дешавањима у Србији крајем XIX и почетком XX века. Готово да нема жанра у ком се није опробао:писао је поезију, историјске драме у стиху (Вукашин, Јаквинта, Саул и др.), приповетке, критику и есејистику, историјску и мемоарску прозу,драме...Преводио је углавном са руског. Најзначајнији романи Драгутина Илића су историјски роман Хаџи-Ђера у којем се примећује утицај прозе Јанка Веселиновића и роман из живота старог Београда Хаџи-Диша (1906), који се сврстава у значајна остварења наше реалистичке прозе. Елементи фантастике у делима Драгутина Илића су изузетно значајни за историју српске фантастике(научно-фантастична драма После милијон година, кратки роман Секунд вечности, окултна романескна проза Песма једног живота).Главним подручјем литерарног стваралаштва Драгутина Илића сасвим оправдано се сматра драмска књижевност.
[уреди] Класична српска реалитичка приповетка
Наша класична реалистичка приповетка географски је обухватила само део Србије. Сва три њена оснивача потичу из Западне Србије, која је и до тада дала највећи број писаца. Њихови непосредни настављачи, Светолик Ранковић и Радоје Домановић, оба родом из централне области, Шумадије, проширили су дотадашње границе реализма, не толико географски колико начином виђења и приказивања стварности. И један и други покушали су неговати сеоску приповетку, али с много мање успеха од својих претходника. Њихов прави домен јест други: Ранковићев у психолошком роману, Домановићев у сатиричној приповеци. Окренути више савремености него прошлости – ономе што је настајало, а не оном што је нестајало – они су пружили мрачну, песимистичку визију стварности, која стоји насупрот ведрини и оптимизму првих реалиста.
[уреди] Светолик Ранковић
Светолик Ранковић (07.12.1863, Моштаница код Београда - 18.03.1899, Београд) припада психолошкој линији српског реализма, чији је зачетник Л. Лазаревић. Син свештеника, по образовању богослов, провео је четири године у Кијеву, као студент Духовне академије. Књижевно се формирао под утицајем руске литературе. Његова књижевна каријера трајала је кратко, ни пуну деценију, јер га је смрт уграбила у јеку стваралачке снаге. Три романа који чине најзначајнији део Ранковићева опуса настали су у последњим годинама његова живота, у грозничавом отимању од смрти, чиме се могу објаснити неке приметне слабости у њиховој изради. Ранковић ствара роман личности. У средишту сваког од три романа јесте животна судбина, биографија главног јунака: у Горском цару (1897) дата је историја сеоског младића Ђурице, који од ситна лопова постаје хајдук и разбојник, у Сеоској учитељици (1899) приказана је трагична судбина сеоских учитеља Љубице и Гојка, у Порушеним идеалима (1900) – животни пут калуђера Леонтија. Ранковићев јунак има нечег од романтичне отуђености од живота. Он се налази у непрестаном сукобу са светом који га окружује. У живот улази с великим очекивањима и идеалима, а завршава разочаран, без наде, без идеала и вере у живот. Личност се судара са стварношћу и у том судару руше се идеали, страда и пропада човек. Порушени идеали – то је заједничка судбина свих његових јунака. Код Ранковића нема више старе, патријархалне, идиличне Србије. Једино што је од ње остало јесте њена природа, њене прекрасне планине, њени зелени, валовити пејзажи који зраче светлошћу и тиме још више, контрастно, наглашавају трагику човекова положаја. Ранковић је први српски писац који приказује личности у развоју. Ниједан његов јунак није на крају какав је био на почетку, живот не само што руши њихове идеале него такође мења њихов карактер, он их чини друкчијим него што су били и, што је још важније, друкчијим него што су сами хтели и желели. Те сукобе и ломове у човеку Ранковић осветљава изнутра, користећи нека средства модерног психолошког романа (нпр. унутарњи монолог). Најзначајнији реалистички романописац после Игњатовића, Ранковић је творац српског психолошког као што је Игњатовић творац нашег друштвеног романа.
[уреди] Лазар Комарчић
Уз Ранковића, као романописца, треба споменути и Лазара Комарчића (1839-1909), родом из Санџака, који је дао неколико романа популарног, криминалистичког жанра (Драгоцена огрлица, Два аманета, Просиоци), један покушај друштвеног романа (Бездушници) као и модерно конципиран психолошко-метафизички роман Један разорен ум (1893).
[уреди] Радоје Домановић
Други Шумадинац Радоје Домановић (04.02.1873, Ovsište kod Kragujevca - 04.08.1908, Beograd) припада супротној, хумористичко-сатиричној традицији српског реализма, чији је зачетник Глишић. Књижевни рад започео је приповеткама из сеоског живота у којима се, као и код његових претходника, осећа оштра поларизација између идеализације и критичког разобличавања, али без њихове снаге и свежине. Најбољи део његова рада, сатиричне приповетке, настале су у неколико последњих и најцрњих година обреновићевског апсолутизма, између 1898. и 1903. Син сеоског учитеља опозиционара, одгојен у духу народне поезије и Горског вијенца, касније као професор гимназије због политичких уверења прогањан, премештан и отпуштан с посла, Домановић је, уз ватрено слободољубље, носио огорчену мржњу на све видове тираније, која је надахнула његове најбоље политичке сатире. После пада апсолутизма (1903), незадовољан што се у земљи тако мало изменило, разочаран у властиту странку, одајући се све више неуредну боемском животу, он је покушао да и у новим приликама настави рад на политичкој сатири (издавао је политичко-сатирични лист "Страдија"), али без пређашњег успеха. Умро је усамљен, огорчен, сиромашан, у 35. години живота.
Домановић је писао хумористичко-сатиричне приповетке, у којима све што се збива остаје у границама реално могућег (Позориште у паланци, Гласам за слепца, Не разумем и др.), хумористичко-сатиричне приповетке с елементима гротескне фантастике (Марко Краљевић по други пут међу Србима, Размишљање једног обичног српског вола), али је највећи успех постигао у жанру алегоријско-сатиричне приче, коју и уводи у српску књижевност (Укидање страсти, Данга, Вођа, Мртво море, Страдија и др.). Сатирична визија стварности обично је уоквирена причом о имагинарном путовању. Писац, односно његов заменик у приповеци, наратор, путује по свету, на јави или у сну, и стиже у некакву далеку, непознату земљу, која се разликује од свега што је пре и после тога видео. Све што се у њој догађа друкчије је од нормалног и природног. Људи добијају ордене и признања за ствари због којих се иде у затвор, министри се интересују свачим, само не оним зашто су задужени, посланици, које поставља министар полиције, уче оно што им је задато да кажу у скупштини као ђаци лекције (Страдија). Највећа грађанска врлина јесте ропска понизност пред представницима власти. Грађани се поносе што их јашу кметови и пандури, с радошћу прихватају одредбу власти да се сваком удари жиг на чело како би се разликовали од странаца, чин жигосања претвара се у велику свечаност, манифестацију националних осећања (Данга). Школским васпитањем и посебним мерама власти грађани се одвраћају од сваке опасности, сваког ризика, сваког смелог подухвата. Они живе мирним дремљивим животом, без амбиција и страсти, без врлина и порока, у којем је активна једино мржња према оном ко хоће нешто више да постигне, да се уздигне изнад просека (Укидање страсти, Мртво море). У тим сатирама Домановић готово никад не прикрива своје праве намере. Ироничним примедбама о "милој нам и напаћеној мајци Србији" и другим алузијама, нарочито у уводним деловима приповетке, он нам јасно даје на знање шта се крије иза чудновате земље о којој говори, што доприноси актуелности и убојитости сатиричне жаоке али исто тако понекад нарушава алегоричност приче и смањује универзалност њеног значења. Пун склад између сатире и алегорије те посебног и општег значења постигнут је у Вођи, најбољој Домановићевој сатири, узбудљивој причи о колективној опседнутости вођом. Чврсте унутарње архитектонике, она се и формално разликује од других његових сатира, где имамо мозаичку композицију, ређање више или мање независних тематских целина унутар оквирне приче.
[уреди] Симо Матавуљ
Симо Матавуљ (14.09.1852, Шибеник - 20.02.1908, Београд), Далматинац, родом из Шибеника, града који је, по његовим речима, имао "много чега сувишног, несувременог", много чега "што годи пјесничкој ћуди", упознао је, често се селећи, разне крајеве: далматинско приморје, родни Шибеник, Задар, где је завршио учитељску школу, унутрашњост Далмације, Загору, најпре у детињству као ђак у манастиру Крупи, а касније као учитељ, Боку Которску, као наставник италијанског језика у поморској школи у Херцег Новом, Црну Гору (од 1881), где је обављао разне дужности (професор гимназије, надзорник школа, васпитач кнежеве деце), и Србију (краће време 1887, а стално од 1889), у којој је живео најпре као професор гимназије а затим, пошто се оженио богатом удовицом, као слободан писац. Сви ти крајеви ушли су у његово књижевно дело. Иако је као приповедач почео прилично касно, готово у 30. години живота, Матавуљ је оставио обимом немало дело: око стотину приповедака, два романа, неколико списа мемоарског и путописног карактера, две драме, известан број књижевних огледа, више превода с француског и италијанског. У почетној фази његово дело обележено је фолклором. Био је изванредан усмени приповедач, који је умео забављати друштво смешним, понекад пикантним и голицавим причама. Живећи дуго по крајевима у којима се сачувао изворни народни језик, он је, како сам каже, "стекао необично познавање народне фразеологије и обиље синонима". Овим особинама, што га приближују другим нашим реалистима, придружиле су се друге, које га од њих одвајају: критичност, самодисциплина. Критичан према себи и свом раду, Матавуљ се стално као писац развијао и самоизграђивао. Није завршио велике школе, али је самостално читањем проширивао своја знања и био један од најобразованијих српских писаца свога доба. На његово књижевно формирање највећи су утицај имали италијански и француски прозаисти, посебно Мопасан. У његовом раду стално су се бориле две супротне тежње његова уметничког темперамента: спонтани и необуздани приповедачки дух и смисао за меру, склад, економику композиције. Како је сазревао као писац, Матавуљ је све више настојао да дисциплинује своје примарне склоности, смисао за причање и хумор, да их обузда и подреди одређеним уметничким циљевима. Враћао се често већ објављеним радовима, поправљао их и прерађивао. Први његов роман, Ускок, постоји у три верзије (1886, 1892, 1902), а други, Бакоња фра-Брне, у две (188, 1892). Његов уметнички развој иде од спонтаног, фолклорно обојеног и уметнички недовољно организованог приповедања к модерној артистичкој прози, у којој ништа није остављено случају и импровизацији, него је сваки детаљ пажљиво пробран, одмерен и складно уграђен у органско јединство приповетке.
Критика је пренагласила разлике међу регионалним тематским круговима унутар Матавуљевог дела, приморским, црногорским и београдским кругом, нарочито у вредносном погледу. Због тих разлика, ма колико да су оне значајне, не би требало да занемаримо друге које нису ништа мање важне: разлике између Матавуљевих радова из разних периода његова стваралаштва. Црногорске приповетке, настале на почетку његова рада, за време боравка на Цетињу, понекад по наруџби двора, оптерећене су романтиком, етнографизмом, тенденциозношћу и само у ређим случајевима представљају релативно успела остварења (Сеобе, Завођанка, Ново оружје). Од истих мана пати и роман из црногорске историје Ускок, романтична повест о Чеху бунтовнику, бегунцу у Црну Гору, и његовој трагичној љубави према Црногорки, прича у коју је унесена обилна етнографска и историјска грађа. Најпунију реалистичку слику Црне Горе дао је касније у незавршеној аутобиографији Биљешке једног писца, чији је највећи део посвећен ауторову боравку на Цетињу. Приповетке из приморског живота настале су највећим делом после пишчева пресељења у Београд, упоредо с београдским причама. Њима као и роману из далматинског живота Бакоња фра-Брне Матавуљ највише дугује свој глас великог писца и реалисте. Живот далматинског човека, у Приморју и Загорју у којем се сукобљавају ведра животна радост и дубока туга, суровост и нека питома човечност, религија и сујеверје, хумор и поезија, приказао је не само с одличним познавањем него и с дубоким осећањем и симпатијом. Ни овде се није одмах ослободио неких својих ранијих недостатака, етнографизма, пренаглашене дескриптивности, неизграђености композиције, али у њима има у изобиљу онога чега нема у црногорским приповеткама: хумора, атмосфере у сликању средине, снажних, животних ликова. Неколико, махом дужих приповедака из Приморја (Пошљедњи витезови, Нови свијет у старом Розопеку, Сврзимантија и др.), заједно с романом Бакоња фра-Брне, најзначајнија су остварења средњег периода Матавуљева рада (крај 80-тих и 90-те године). Замишљен као приповетка, Бакоња фра-Брне у току израде прерастао је у хумористички роман новелистичке композиције и широког реалистичког плана, у ком је око приче о животном путу једног фратра, о његовом "ђаковању и постригу", развијена слика стварности у католичком самостану и сеоског живота око њега; он је обухватио, по речима пишчевим, "цио живот далматински, све сталеже и народ обију вјера". Реализам, снажно осећање животне радости, Матавуљев медитерански смех, који није нигде тако спонтан, разигран и гласан, чине овај роман једним од најбољих дела наше реалистичке прозе. Највеће мајсторство у композицији и изразу Матавуљ је постигао у кратким причама из последњег периода свог рада. То су најпре четири далматинске приповетке: Поварета, Пилипенда, Ошкопац и Била и Нашљедство, класичне по својој дубини, једноставности и унутарњем складу, заједно с Бакоњом његова најзначајнија остварења. Њима се приближују остале далматинске приповетке из тог периода као и најбоље међу београдским причама (Фронташ, Поп Агатон, Аранђелов удес, Наумова слутња, Београдска деца и др.), којима је критика тек у последње време поклонила пуну пажњу.
Матавуљ је био најмање оптерећен предрасудама других реалиста. Иако је најрађе и с највише љубави писао о малом човеку, о људима из народа, он им је прилазио без илузија и сентименталности. Није патио ни од носталгије за добрим старим временима. У "старом Розопеку" победу не односи стари него "нови свијет". Од свих својих савременика најближи модерном европском реализму, он је у најбољим тренуцима давао дела слободна од моралистичких, педагошких и критичких тенденција, чији је једини циљ био истина о животу и уметност. Матавуљ је класик наше реалистичке прозе, заједно с Лазаревићем њен највећи уметник речи, "мајстор приповедач", како га је назвао Иво Андрић.
[уреди] Стеван Сремац
Само три године млађи од Матавуља, Стеван Сремац (1855-1906) улази у књижевност много касније од њега. Прве књижевне покушаје објавио је крајем 80-тих и почетком 90-тих година, али је пуну афирмацију доживео тек с Ивковом славом, која се појавила 1895, у четрдесетој години његова живота, и у наредних десет година, све до смрти, био један од најактивнијих и сигурно најпопуларнији српски писац.
По рођењу Војвођанин (из Сенте), Сремац је највећи део живота провео у Србији (од 12-те године) и постао један од њених најкарактеристичнијих писаца. У познавању србијанске стварности он је показао већу ширину од приповедача који су рођени у Србији. Најдуже је живео у Београду, за школовања у гимназији и Великој школи, где је дипломирао из историје (1878), а затим поново од 1892. до смрти као професор гимназије; у међувремену провео је десетак година у Нишу, који се био тек ослободио од турског ропства. У свом делу приказао је све три средине у којима је живео: војвођанску, нишку и београдско-србијанску; он је, после Матавуља, тематски најразноврснији међу српским реалистима. Формиран под утицајем свог ујака Јована Ђорђевића, књижевника и значајног културног радника, оснивача Народног позоришта у Београду, и конзервативног политичара, Сремац је био изразити традиционалиста, конзервативац и антидемократа у политици, противник С. Марковића и радикала, ватрени присталица монархије и режима краља Милана, те је тиме одударао од већине реалиста. По својим дубљим склоностима, по социјалним симпатијама и антипатијама, он се ипак мало разликује од њих. И он је више волео старо него ново, ближи му је био старовременски, патријархални него модерни, грађански свет. Тај моменат пресудно је утицао не само на његову тематику него и на његов књижевни поступак и стил. Сремац са симпатијом слика све оне појаве, људе и обичаје који носе обележје старинског, патријархалног. Такав живот нашао је у малом свету војвођанског села, који је с много топлог хумора и лиризма описао у свом главном делу, роману Поп Ћира и поп Спира, нашао га је такође у старобалканско-оријенталном амбијенту Ниша из прве деценије после ослобођења, оног Ниша који је обасјао својим ведрим, лирским хумором у делима Ивкова слава, Зона Замфирова, Ибиђ-ага. Насупрот томе, модерна Србија у коју све више продире европски, западњачки начин живота била му је не само далеко него и мрска; њу је приказао оштрим сатиричним пером у делима Вукадин, "Лимунација" на селу, Чесна старина и др. Као писац Београда он са симпатијом гледа само на његову периферију, у којој живе старовременски људи, ситни трговци и занатлије, који нису подлегли новим европским навикама. О њима говори топло, с благим хумором, у низу приповедака: Чича Јордан, Бури и Енглези, Кир Герас и др. Сремчев хумор, који је основно обележје његова дела диференцира се зависно од тога да ли је реч о старом или новом свету. У првом случају у њему преовлађују благи, лирски, поетски тонови. То је добродушан смех, пун симпатија и љубави према човеку и разумевања за његове слабости, а у другом случају он је у знаку оштре, љуте сатире.
Своја књижевна дела Сремац је градио на особен начин. Одличан посматрач, али без дара за измишљање, он је обично полазио од позајмљених сижеа, анегдота, које је после развијао, проширивао, и у њих као у какав оквир уносио најразноврснију грађу коју је стално сакупљао. Отуда у његову делу такво обиље живота и шаренило појава, повезаности међу деловима. Тим путем настајале су не само његове приповетке него и већа дела, која се по обиму могу сврстати у романе, иако их је он сам називао приповеткама: Ивкова слава (1895), Поп Ћира и поп Спира (1898) и Зона Замфирова (1903). Сва три ова дела имају у основи шаљиву анегдоту стопљену с љубавном фабулом, а свој обим дугују највише разним споредностима и дигресијама, које су обично без чвршће повезаности с главном радњом. Значај прва два дела почива пре свега на оном што је у њима споредно, на епизодама и дигресијама. Ивкова слава, најлабавије компонована, с безначајном фабулом у основи, своју вредност дугује највише трима моментима: лику Калче, оријенталног боема који у песми и весељу гуши скривену тугу, самоћу и жудњу за лепотом, колоритном нишком дијалекту, којим говоре јунаци књиге, и хумору, који је као и другде код Сремца лирски интониран, меланхоличан, пун носталгије за минулим временима. Поп Ћира и поп Спира хумористички је роман, који кипти од шаљивих згода и смешних ликова. Око ефемерне приче о свађи попадија и тучи попова због зета, као окоснице, дата је широка панорама војвођанског села. Роман је препун дигресија разних врста, има више поглавља за која писац у шали препоручује читаоцу да их прескочи, јер немају никакве везе с "главним догађајем". Независне епизоде са спореним ликовима, од којих су неки изразитији од главних, слике сеоског амбијента и атмосфере, поетски описи, у којима мртве ствари оживљавају а животиње добијају индивидуалну боју, чине највећу драж и вредност ове књиге, док основна фабула делује помало схематски а ликови главних јунака остају без јаче индивидуалне одређености. Најбољи склад између основне фабуле и дигресија остварен је у Зони Замфировој, у којој је с пуно живописних детаља дочарана једна љубавна историја из старог Ниша. Сремац је у ову књигу унео толико ведрине, младости и лепоте да она и до данас остаје најбољи роман љубави у српској књижевности.
Посебно место у Сремчевом опусу заузимају два дела грађена на сличан начин: роман Вукадин (1896) и овећа приповетка Кир Герас" (1907). У њима тежиште није ни на фабули ни на дигресијама, него на ликовима главних јунака. Вукадин и кир Герас, заједно с Калчом, који је композицијски споредан лик, јесу највећи домети у Сремчевој карактерологији. У њима су дата два репрезентативна типа ондашње Србије: патријархални брђанин, који се спустио из села у град, и Грко-Цинцарин, досељеник из Грчке и Македоније. Сремац је показао много више наклоности према другом него према првом типу. Његов Цинцарин, иако носи све традиционалне мане овог типа (тврдичлук, склоност ка преварама у трговини, неповерљивост, конзервативност), има управо оне врлине које недостају његовом брђанину: истрајност, смисао за дуготрајан, мукотрпан рад, стрпљивост. Кир Герас постепено и упорно напредује у послу, док Вукадин хоће да постигне све одједном, на блеф. Првоме се Сремац добродушно смеје, другога изобличава, карикира.
Најизразитији представник српске хумористичке прозе, заједно с Нушићем највећи мајстор смеха у српској књижевности, Сремац је доживео судбину која је у многоме карактеристична за хумористе: стекао је велику популарност код читалаца и истовремено репутацију неозбиљна писца, коме је само до забаве и разбибриге, код критичара. У овом типичном неспоразуму између критике и писца читаоци су боље осетили свог писца од многих критичара. Сремчево дело не нуди само смех него и поезију живота ("Сремац је у души био лирик", каже Барац) и проницање у озбиљна питања свог времена.
[уреди] Павле Марковић Адамов
Сремчев вршњак Павле Марковић Адамов (1855-1907), приповедач из Срема, покретач и дугогодишњи уредник часописа Бранково коло, приказивао је сеоски живот у свом завичају наивно и идилично збирке Слике и прилике из српског живота, На селу и прелу).
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Кратка историја српске књижевности Јована Деретића. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.
