Лаза К. Лазаревић

Из пројекта Википедија

Лаза Лазаревић је рођен 1. маја 1851 године у Шапцу, у трговачкој породици.

Садржај

1 Биографија
2 Избор из стваралаштва
3 Критички осврт
4 Дела
5 Спољашње везе

[уреди] Биографија

Основну школу и нижу гимназију свршио је у месту рођења. Ученик више Гимназије (1865) и права у Београду. Као државни питомац одлази у Берлин да студира медицину. По завршеним студијама постао је лекар специјалиста Опште државне болнице у Београду. Отада па све до смрти Лазаревић је много радио на организацији санитета и на медицинској науци као лекар примаријус. Био је члан Српског ученог друштва и Академије наука, помоћни лекар у ратовима 1876-1878, санитетски мајор, организатор велике резервне болнице у Нишу, у време Српско-бугарског рата (1885), активни санитетски потпуковник, књижевник и преводилац, истраживач - стваралац у области медицине (22 научна и стручна рада у домаћим и страним часописима). Преведен је на многе језике а радови су му објављени у разним публикацијама.

Умро је у Београду 29. децембра 1890. по старом календару (или 10. јануара 1891. по новом), као санитетски пуковник и лични лекар краљев.

[уреди] Избор из стваралаштва

Лазаревић се у књижевности јавио преводима из природних наука и Чернишевског („Шта да се ради"). Преводио је и Фарадеја („Природна историја једне свеће"), али се као оригинални приповедач јавља тек по доласку са студија из Берлина. Прва му је објављена прича „Први пут с оцем на јутрење", која је имала великог успеха. Осамдесетих година излазе његове главне и најбоље приповетке: „Школска икона", „У добри час хајдуци", „На бунару", „Вертер", „Све ћe то народ позлатити" и „Ветар". Поред неколико слика и одломака (,,На село", „Тешан", „Вучко", „Побратим" и друге), написао је још свега две приповетке: ,,Он зна све" и „Швабица".

У приповеци „Први пут с оцем на јутрење" он слика идеални тип мајке, покровитеља домаћег огњишта и чувара старог морала, тип храбре и разборите српске жене из патријархалне културе. У „Вертеру" напада на болесну сентименталност, накалемљену из Европе на здрави и крепки морал нашег народа. Он је за традицију и освештана искуства предака. Грешници у његовим приповеткама или бивају кажњени или се враћају на прави пут. Отац у ,,Први пут с оцем на јутрење" тргне се од свих порока у тренутку кад је био на рубу пропасти; попова кћи Мара у „Школској икони" враћа се оцу као покајница и клечи за опроштај; размажена Анока најзад се покорава старешини задруге Ђенадића, у којој се удала.

[уреди] Критички осврт

Већина његових прича делују моралним окрепљењем. Лазаревић је у младости био и сам присталица нових идеја, противник старог морала и старог поретка, али је у основи био племенит и сентименталан, нимало рушилац и новатор. Он почиње да пише као зрео човек. Када је задруга почела да се руши, а породични морал да опада, код њега се јавила романтичарска тежња за прошлошћу. У борби између традиционалне мисли и нове, космополитске и рушилачке, он је за традицију, за све оно што је наше, за самоникле творевине српског и балканског духа. У сукобу између породице и личних прохтева појединаца, он је на страни породице. Нежне и осећајне природе, Лазаревић је стварао лирску приповетку са етичким смером. Ранија критика, која је увек признавала високе уметничке вредности његових приповедака, нападала је његове тенденције и називала га конзервативним писцем, који је за љубав поуке често мелодрамски завршавао своје приче.

Ако се Лазаревић каткад удаљио од стварности, он је то ипак чинио из уметничких разлога: да своје реалистичко сликање живота проникне дискретним лиризмом, племенитим и узвишеним идејама и oceћањима. И у изражају он је поглавито обузет уметничким разлозима. Посматрајући живот, он је запажао карактеристике типова, призора, разговора, бележио узгред и доцније напорно и савесно тражио могућности како да ту грађу оваплоти у језику прикладно, неусиљено и концизно. Он је један од ретких српских писаца који су по цену великих напора тражили најбољи израз и најскладнији облик. Он уме да изабере фабулу, да је развије драматично, да кроз њу уврежи занимљиве епизоде, живе дијалоге, пластичне описе и узбудљива и нежна осећања. Читајући велике европске писце, нарочито Тургењева и Гогоља, он је на њиховим делима развио укус и учио поглавито вештину израза и компоновања, Он је књижевни посао схватио озбиљно и савесно; био је свестан да српској приповеци оскудева уметничка форма, а не надахнућe, и он је одиста успео да реформише облик и да нашу приповетку уздигне на ниво европске уметничке приповетке. Радећи тако, он је мало написао, али је свака његова приповетка мало савршенство, права драгоценост у српској књижевности.

Пoстоји и Награда Лаза К. Лазаревић која се додељује у Шапцу сваке године