Манихејство

Из пројекта Википедија

Манихејство Зороастерски вид многобројних идеја Манија, посебно у његовој митологији, обично је био заклањан у корист познатих одлика хришћанства и будизма, а услед непознавања зороастризма. Сасвим је логично да једно тако збрзано упрошћење наводи на уверење да је религија, коју је разрадио један Персијанац на основу туђих елемената, наишла на противљење персијског свештенства. Значило је то радити сувише брзо а Мани, потомак племићке породице из Медије, у сродству са Арсакидима, хтео је, супротно томе, да своје учење гради на темељима дубоко усађеним у национално предање, али представљеним тако да су се могли стопити с другим темама, драгим будизму и хришћанству. Далеко од сваког хтења да уништи персијско наслеђе, он је из њега преузео мноштво идеја да би од њих изградио костур на који је накалемио егзотична схватања која су већ пробила себи пут у Персију. Пред лепим циљевима религија универзалистичке вокације, и његовим идеолошким сукобљавањем у краљевству, Мани је исправно осећао да је дивна Заратустрина етика управо почела да служи као покриће теократији жедној власти. Он није располагао ни средствима модерног истраживања, ни временском дистанцом да би могао да доведе у ред гатичко учење и зороастерску гнозу маго-зерванитског синкретизма. Од три утицаја који су деловали на манихејство, маздаистичко-зороастерски, будистички и хришћански, од којих је први био прилично значајан, иако су неки видови били спретно координисани са страним елементима да би се из свега извукла самосвојна духовна жица. Укратко, Манијева мисао почива на две особено зороастерске идеје: на дуализму светлости и таме – три фазе стварања: пре мешавине, за време мешавине и после мешавине, уништене од космичке ватре. Као изразито спекулативан ум, и то под двојаким утицајем, грчког интелектуализма и Маркионовог и Бардесановог рационализма, он је хтео да дубље промисли персијску космологију у оквиру научних веровања свога доба. Али, његов радикални дуализам одаје дубоки жиг зерванизма својственог северозападу Персије, одакле је његова породица водила порекло. Упркос његовом противљењу магизму, и он лично понекад је неупућенима изгледао као маг или митраистички свештеник. По узору на зерванизам, Манихејство више не нуди почетни избор сваког од Духова-близанаца(Спенте Мајнијуа и Ахре Мајнијуа из гата), него вечну супротност која није настала услед избора добре или рђаве мисли, већ услед корените разлике између природе и суштине. Осим тога, ако Ахриман испуњава своје царство од искона, онда Бог није једини делилац живота и ми се заиста налазимо пред апсолутним дуализмом. Ахриман би за зороастризам био Луцифер, а за Манихејство Сотона. Као жртва, Бог-Зерван мора лично да се суочи са агресијом предајући своју прву Еманацију, Ахура Мазду, лакомости таме. Никакво преображење не може да притекне у помоћ у Манихејском стварању, и само се ослобођење светлих душа заточених у тами очекује као последица буђења које ће "Светли Исус" извести на тамом прекривеној свести људи. Али искупитељу претходи друга еманација Зервана, живи дух, који је овде понекад означен именом бога Митре. Управо је он Демијург који је од одраних тела демона створио физички универзум (отуда идеја да је свака материја рђава), који је, исто тако, од светлосних елемената спасених из мешавине направио Месец, Сунце и звезде. Посреди је, дакле, мешавина добра и зла, светлости и таме, истоветна зороастерској мешавини, али она се овде удружује у формални дуализам духа и материје. По суштини непоправљиво искварена, зато што је начињена од тела демонских Арханата, материја не погодује никаквој духовној алхемији и може само да задржи душу у тами. По зороастризму, елементи из којих је састављен универзум били су у почетку, пре мешавине, племенити. Да би спасао овај свет, Бог-Зерван организује универзум у дивовски строј за ослобађање светлосних елемената преко њиховог духовног буђења, и према једној лепој слици драгој манихејству, спасене душе успињу се на небо као блистави стуб светлости, сличан млечном путу. Код Заратустре, стварање није по себи рђаво, пошто открива да Ахура Мазда одбија ударац Ахримана. Материја се, дакле, показује као нужна за спасење људи. Ђаволска није она, већ рђава мисао, истински изворни грех пре сваког материјалног стварања.

Супротно северном будизму који је у додиру са Персијом прихватио позитивније виђење света, бар у теорији, Мани је усвојио индијско порицање света и породичног живота. Од тада проблем избављења од људске судбине постаје главна брига, исто као у будизму. Ипак, гностичка жеља за изгубљеним Рајем потиче од маздаистичко-зороастерске идеје о изгнанству Исконског човека, као праузора људског рода, далеко од божанског краљевства. Дух Гата већ одражава ту представу, а и сам Заратустра доживео је да буде прогнан из родне земље. Није реч само о раздвајању два супарничка духа, него о потпуном искључењу зла из преображеног стварања. По Манију, баш обрнуто, вечни усуд зла умртвљује, као и у зерванизму, сваку наду у овај свет или од овога света. Ипак, спасење се не постиже само духовном спознајом, па тек аскеза заснована на уздржавању од земаљских жеља остварује све већу равнодушност и мало-помало ослобађа Светлост заточену у души обавијеној тамом. Постоји дакле, нит која је врло блиска зороастризму, али је другачије усмерена.

У Манихејству, је за разлику од зороастризма који велича брак и породицу (чак и код свештенства), и најзаконитија прокреација проглашена за саучесништво које подчињава људски род физичкој замки. Стога је за изабране прописано неженство, док ће се слушачи и неупућени реинкарнирати докле год се буде одржавало рађање. Као са етиком поштовања живота у будизму и зороастризму, тако је свако насиље према животињском и биљном свету злочин, зато што свако створење може да садржи честицу светлости. Мотивација да се не једе месо другачија је него код Буде или Заратустре, пошто је налаже то што свако месо садржи злокобну силу. После одбојности према рађању, која је запрепашћивала зороастризам, одбијање да се обрађује земља такође се супроставља особитој зороастерској склоности земљорадњи. Осим што жетва отима плодове света, на удове Бога насрће онај који сече земљу раоником свог плуга, и онај који чупа травку из тла, и онај који убире воћку са дрвета. Најревноснији изабрани морао би свакодневно да се опире томе моралу, пошто и само брање чини да дрво плаче кад му се убере плод. Али овде се поставља здраворазумско питање. Зар чедност наметнута Изабранима не носи опасност да човечанство које је доспело до Манихејског избора одведе природном изумирању? Неки критичари изједначили су овај став са колективним самоубиством, не увиђајући да он, у ствари, носи само есхатолошку вредност. Манихејство приморава верника да побегне од бескорисног света, пошто светлост и њени служитељи, услед вечне моћи Зла, остају неспособни да поново преобрате зло у добро. За зороастерски оптимизам, ово препуштање је бежање од борбе која треба да преобрази свет

[уреди] Манихејска религија

Манијева пријатељства на двору у Ктесифону, као и наклоност коју су према њему показивали Шапур I. и његова браћа Пироз и Миршах, потврђују да је Мани гајио наду да ће се његово учење наметнути испред учења мобада, који су сад у њему видели противника опасног по њихово свештенство, јер је хтео да буде Апостол светлости. Извесно је да би религија мудраца из Вавилона вероватно поштедела традиционално толерантну Персију једног теократског режима у којем ће обред и догма однети превагу над духовношћу. А опет, дубоко гностички карактер његове мисли није довољно прионуо уз свет да би се могао прилагодити овоземаљским захтевима Сасанида. Краљ краљева је ипак признао Манијеву религију приликом светковине поводом свог крунисања године 243. и, по свему судећи, Мани је вероватно био део Шапурове свите у походу против Римљана године 260. Иако његова синтеза може да послужи као мост између будистичког истока и хришћанског запада, све то на зороастерској основи, равнодушност према свету која се њоме проповедала онемогућила јој је да постане националистичка религија какву су очекивали Маги. Страх је био покретач многих мржњи. У име неомаздаизма који је намеравао да се наметне, старешина Мага, Картир, дочепао се Манија и оставио га да сконча у тамници. Иако је његова порука остала дубоко обележена зерванизмом Мага, Мани је неомаздаистичком свештенству пребацивао да је искварило Заратустрино учење, а Исусове ученике оптуживао да су искварили Јеванђеље. Манихејство није наишло на очекивану гостољубивост у земљи у којој је настао, а гностичка вера осуђивала је верника да буде вечити изгнаник са овога света. Још је Патек, Манијев отац, напустио био Медију и религију Мага, и отишао у Ктесифон и у област река где је, поставши присталица једне крститељске секте блиске мандеизму, наметнуо себи аскезу блиску како оној гностика, тако и оној Мага из више класе, што је искључивало вино, месо и сексуалне односе. Иако се називао "Апостолом Исуса Христа", Мани је изгледа био под снажним утицајем Бардесана(154.-222.), хришћанског учењака прожетог зороастерском гнозом, а подражаваће и Маркиона(85.-160.) кад буде организовао своју цркву. Постављајући се као Параклет ког најављује свети Јован, пошто Исус није био присутан смаку света, Мани, као што ће четири века касније учинити и Мухамед, тврди да се са њиме окончава низ пророка. Преко позајмица из персијске апокалипсе, Мани од спаситеља прави великог краља великог рата, отеловљеног у једном космичком Исусу који трансцендира историјског галилејског Месију. Мани тврди да објављује потпуну истину, а да су раније религије изражавале само њене делове. С тим циљем лично је написао седам дела чије приређивање није хтео да повери ученицима који би могли застранити. Упркос многобројним темама уобичајеним у зороастризму, његову је мисао ипак тешко ускладити са Заратустрином, зато што је Мани настојао да измири традиционални персијски систем заснован на потврди света и живота, с њиховим коренитим порицањем у песимистичким доктринама гностицизма или хиндуизма.

Величанствена визија манихејства, али драматична кад је овај свет посреди, разликује се по свом песимизму од Сунца наде зороастрејаца, за које су и најмањи зрак на затамњеном небу, најмање добро дело у најгнуснијем рату, били вредан повод да се поверује у могућно преображење света. На крају, ако се и изражавају на различите начине, Заратустрина и Манијева мисао показују се као два краљевска пута која воде душе према једној јединој и истој Светлости, свемоћном по једноме, хипотетичном, услед вечности Зла, по другоме.

[уреди] Манихејска секта

Најзад, манихејска секта се дуго задржала у партији пре него што је, пред Сасанидима и исламом, избегла у Самарканд који је постао значајно средиште прозелитизма, као и према Туркестану и Кини. На западу, Манихејство се развијало у Исламу где је час био прогањан, час толерисан од Омајада. У северној Африци га је признао хипонски бискуп. На нашем Балкану и Бугарској добио је име по свештенику Богумилу, а неоманихејци богумили стопили су се с павликанцима избеглим из Јерменије, те су, као и они, били протерани из Византије. У Италији и Ломбардији Неоманихејци су узели име Катари, а одатле су се проширили на југ Француске. На њихов долазак у Француску гледало се као и у Византији, Катари су били жигосани као "куга приспела са истока" или "срамно празноверје", док су многи окситански властелини, занети том егзотичном слободом коју је хиспано-муслиманска култура ширила на југу, били наклоњени тим "добрим хришћанима" или "добрим људима", како су их сами називали. Њихов дуализам иза кога су се видели и Мани и Заратустра, тј. два највећа непријатеља озакоњеног хришћанства, омогућио је католичкој цркви и француском краљу да навале на јеретички југ и мачем му наметну римску веру. Последњи припадници манихејске секте, под именом Албижани истребљени су на стени Монсегир у Француској године 1244. после чега се више никад у историји није чуло за манихејство.