Мајски преврат

Из пројекта Википедија

Зграда Старог Двора где је извршено убиство краља Александра и краљице Драге Обреновић 29. маја 1903.

Мајски преврат је био државни преврат у ком су убијени краљ Александар Обреновић и његова жена, краљица Драга, чиме се прекинула лоза династије Обреновић, која је владала Србијом од средине 19. вијека. Након Мајског преврата на чело Србије је дошла династија Карађорђевић. Преврат је имао велики утицај на однос европских сила зато што су се Обреновићи политички ослањали на Аустро-Угарску, а Карађорђевићи на Русију.

Сам догађај, убиство краља и краљице, спровела је организација "Црна рука" на чијем је челу био официр Драгутин Димитријевић Апис. То је било у ноћи између 28. маја и 29. маја 1903. године (по старом календару). На исти тај дан је 35 година раније убијен кнез Михаило Обреновић у Кошутњаку.

[уреди] Позадина

Популарност краља Александра је опала након његове женидбе са Драгом Машин, бившом дворском дамом своје мајке Наталије и удовице инжењера Светозара Машина, и која је била старија од њега 12 година и није била племићког порекла, што је било пожељно за краљицу. Краљев отац, бивши краљ Милан Обреновић, такође није одобравао брак и није се више враћао у Србију, а умро је у Бечу 1901. Против брака се побунила и краљева мајка Наталија, пишући му из Русије све најружније о Драги Машин. Због затегнутих односа са спољним светом због ове женидбе, краљ Александар се у спољној политици окренуо Русији, пустивши претходно из затвора радикале оптужене за Ивањдански атентат на краља Милана.

После смрти краља Милана, краљ Александар је у знак наводне краљичине трудноће, помиловао све политичке осуђенике и 20. марта 1901. саставио нову владу на челу са радикалом Михаилом Вујићем. У влади су се налазили представници Народне радикалне и Либералне странке. Краљ Александар је потом донео нови Октроисани устав, чија је главна карактеристика била увођење дводомног система, који се састојао из Сената и Народне скупштине.

Велики проблеми за краља Александра настали су због непостојеће трудноће краљице Драге. На ово је први реаговао Царски двор у Петрограду и није желео да прими краља и краљицу у обећану посету. Краљ Александар је за то окривио радикале, извршио нови државни удар и поставио владу на челу са генералом Димитријем Цинцар-Марковићем 6. новембра 1902. године.

Због све веће одбојности руског двора, краљ Александар је од јесени 1902. године настојао да се поново приближи Аустрији, а извесне кораке предузимао је и раније. Већ у јануару 1902. године краљ Александар је послао у Беч свог личног секретара Милоша Петронијевића са обећањем да ће питање свог наследника решити у споразуму са суседном монархијом, тако што ће посинити једног од потомака женске линије Обреновића, који живе у Аустро-Угарској. На то је оштро протествовао руски министар иностраних послова гроф Александар Ламздорф, када је крајем 1902. у Нишу дошао у посету краљу Александру.

Радници и студенти приредили су 23. марта 1903. масовне демонстрације, а оне су се претвориле у сукоб с полицијом и војском. Том приликом погинуле је шест особа. Знајући да не може добити нове изборе, краљ је 25. марта 1903. године извршио два државна удара у размаку од једног сата. Првим ударом је укунут Устав из 1901. и распуштени су Сенат и Народна Скупштина. Иза тога су извршена нова постављења краљевих људи у Сенату, Државном савету и судовима. Затим је краљ новим државним ударом вратио стари Устав из 1901. године. Након овога, влада је спровела изборе 18. маја 1903. које је добила. Уједно, ово је била последња победа краља Александра на политичком пољу.

[уреди] Завера

Млади официри су револтирали због краљичине лажне трудноће и непрестаним испадима њеног млађег брата, кога је она хтела направити престолонаследником. У августу 1901. коњички поручник Антоније Антић, капетани Радомир Аранђеловић и Милан Петровић и поручници Драгутин Димитријевић Апис и Драгутин Дулић сковали су заверу да убију краља и краљицу. Први састанак био је 6. септембра 1901. у стану поручника Антића. Касније су се завереницима придружили поручник Милан Маринковић и потпоручник Никодије Поповић. По првом плану краљ и краљица су требали бити убијени на забави код Коларца приликом краљичиног рођендана, 11. септембра, али је тај план пропао. Развијајући акцију у војним редовима, завереници официри одлучили су да упознају и грађане политичаре са својим намерама. Први је био упознат Ђорђе Генчић, члан владе, која је дала оставку у знак протеста против краљеве веридбе с Драгом Машин. Генчић је у разговорима са страним представницима у Београду и на својини путовањима у иностранству покушавао да сазна, како би се примио чин промене на престолу у Србији, ако би краљ умро без деце. Показало се да Аустро Угарска не намерава истицати кандидатуру ни једног од својих принчева, јер је знала очекивала тешкоће и препреке од стране Русије. Из истих разлога, плашећи се отпора из Беча, ни Русија није била расположена да истиче кандидатуру кога од својих принчева.

Међутим сазнало се да кандидатура Петра Карађорђевића, који је живео као обичан грађанин у Женеви, не би наишла на сметњу. Зато је београдски трговац Никола Хаџи Тома уведен у заверу, а затим послан у Швајцарску да се састане с Петром и упозна га са завером. Петар није хтео да пристане на убиство и, ослањајући се на такво његово расположење, једна група старијих завереника, којој је на челу био генерал Јован Атанацковић, је покушала је да наметне своје мишљење да се краљ Александар само натерати на абдикацију и протера из земље. Међутим, преовладало је мишљење да би то било најгоре решење, и на предлог капетана Драгутина Димитријевића, Радомира Аранђеловића и Анте Антића, одлучено је да краљ и краљица буду убијени. Завереници су се на то обвезали писменом заклетвом. Пошто је пропао и план да краљ и краљица буду убијени на прослави педесетогодишњице Београдског Певачког Друштва, одлучено је да се убиства изврше у самоме двору у ноћи између 28. и 29. маја.

[уреди] Убиства

Сцена убиства краљевског пара како су је виделе Румунске новине 1904. године

Одређени завереници из унутрашњости стигли су у Београд уочи тог дана, под разним изговорима. Са својим београдским друговима су, подељени у пет група, провели до поноћи у кафанама по вароши, а затим су се сви нашли у Официрском дому. У 0:45, капетан Драгутин Димитријевић командовао је полазак у двор. У том тренутку генералштабни пуковник у пензији Александар Машин, брат Драгиног првог супруга, већ је био пошао у касарну 12. пука, да преузме команду над београдским трупама, а потпуковник Петар Мишић се спремао да са својим батаљоном из 11. пука пође пред двор. Одређени завереници били су већ опколили куће министара Цинцар-Марковићеве владе и блокирали команде, које су се морала прво запосести. Гардијски поручник Петар Живковић, потоњи југословенски премијер, је у тачно 2 сата отворио завереницима дворска врата. Тражење краљевског пара је безуспешно трајало близу два сата. За то време погинули су капетан Јован Миљковић, краљев ордонанс и пуковник Михајло Наумовић, ађутант, који је био упућен у заверу. Врата краљевих одаја била су разбијена динамитом, али у кревету није било никог. На тоалетном сточићу су пронашли Драгин омиљени роман "La trahison", окренут на 80. страни. . Апис је запазио како неко бежи низ степенице у двориште. и учинило му се да је то краљ, па је потрчао је за њим, али га је доле сачекао један гардист и тешко га ранио са три метка у груди.

Нервозни због неуспеле потраге, скорим свитањем и нестанком поручника Димитријевића, који је рањен лежао у сутерену Двора, завереници су сматрали да је завера пропала. Зато су наредили првом краљевом ађутанту, генералу Лази Петровићу, који је заробљен чим су завереници ушли у двор, да им у року од десет минута каже где су краљ и краљица, иначе ће бити убијен. Он је мирно чекао, да истекне тај рок. Кад су у томе, тражећи, наишли поново у краљевску спаваћу собу, коњички поручник Велимир Вемић опазио је у зиду једно удубљење као за кључ од тајних врата. Краљ и краљица били су ту сакривени. И тек пошто су се, на позив да изађу, они појавили, артиљеријски капетан Михајло Ристић Уча (познат у четничкој акцији под именом Ђервинац) је испалио на њих све метке из свога револвера, за њим Вемић и капетан Илија Радивојевић. Краљ је пао мртав још од првог метка. Одмах затим убијен је и генерал Лаза Петровић. Тела краља и краљице су бачена преко прозора. Исте ноћи убијена су краљичина браћа Никодије и Никола Љуњевице од војника, којима је командирао потпоручник Војислав Танкосић; председник владе ђенерал Цинцар-Марковић и министар војни ђенерал Милован Павловић убијени су код својих кућа. Трећи члан Цинцар-Марковићеве владе, министар унутрашњих послова Веља Тодоровић, који је исто тако требао бити убијен, био је тешко рањен и живео је све до 1922.

Чланови нове привремене владе окупили су се ускоро, под председништвом Јована Авакумовића, а трупе, постројене пред двором, акламирале су кнеза Петра Карађорђевића као новог краља. Народна скупштина се састала 4. јуна 1903. и изгласала је Петра Карађорђевића за краља Србије и изабрала посланство, које ће ићи у Женеву, да га доведе.

[уреди] Последице

У самој Србији вест о преврату дочекана је са помешаним осећањима. Многи који су кривили краља за ситуацију у земљи били су задовољни, док су они који су га подржавали били разочарани. На парламентарним изборима само неколико дана пред атентат краљев кандидат је добио потпуну већину. Револтирани елементи војске су се побунили у Нишу 1904, преузимајући контролу над Нишким округом у знак подршке погинулом краљу и захтевајући да се убицама суди за њихов злочин. Њихов циљ је такође био да се покаже да војска као целина није и не може бити одговорна за Мајски преврат. Као симпатизер династије Обреновић, будући војвода Живојин Мишић је 1904. пензионисан.

Реагујући на атентат Русија и Аустро-Угарска су изразили најоштрији протест због "мучког убиства". Велика Британија и Холандија су повукли своје амбасадоре из Србије, ефективно замрзавајући дипломатске односе, и увеле санкције Србији које су укинуте тек 1905, након што је завршено суђење атентаторима који су углавном кажњени превременим пензионисањем, уз адекватне премије, док неки никада нису кажњени за њихов злочин.

Светска штампа је у главном са грожењем пренела вест о Мајском преврату. Британска штампа (Гардијан) писала да су оваквим понашањем Срби "показали да су гори од Арнаута". Ни остали у главном нису имали речи хвале за подухват српских официра.

Након преврата живот у Србији је настављен, са тим да се краљ Петар минимално мешао у политику препуштајући политичким партијама да се боре за власт свим средствима, без жеље да се конфронтира са "Црном руком", која је постајала све утицајнија. Због преокрета у спољној политици, између Србије се водио Царински рат или "Рат свиња", из којег је Србија изашла као победник. Чланови Црне руке ће снабнети оружјем чланове организације Млада Босна, који ће 28. јуна 1914. извршити атентат на надвојводу Франца Фердинанда, што ће Аустро-Угарска искористити као повод за Први светски рат. Драгутин Димитријевић Апис је стрељан 26. јуна 1917. због оптужбе да је планирао атентат на регента Александра Карађорђевића.