Краљевина Југославија
Из пројекта Википедија
|
|||||
| Мото: | Један народ, један краљ, једна држава. | ||||
| Химна: | Боже правде + Лијепа наша домовино+ Напреј застава славе | ||||
 |
|||||
| Постојала у периоду: | 1. децембра 1918. - 29. новембра 1945. |
||||
| Званични језици: | српско-хрватски језик и словеначки језик | ||||
| Главни град: | Београд |
||||
| Последњи краљ: | Петар II Карађорђевић | ||||
| Последњи Председник Владе: | Иван Шубашић | ||||
| Површина (1921.): | 247.542 km² | ||||
| Становништво: | 11.984.911 (1921.) 13.934.038 (1931.) |
||||
| Валута: | Динар (100 пара) | ||||
| Временска зона: | UTC +1 | ||||
|
|
|||||
|---|---|---|---|---|---|
Краљевина Југославија (од 1. децембра 1918. до 3. октобра 1929. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца) је била краљевина на Балкану која је постојала од краја Првог светског рата до Другог светског рата. Заузимала је територију данашњих држава Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе, и највећи део данашње Хрватске и Словеније. На челу монархије се налазила династија Карађорђевића.
Садржај |
[уреди] Историја
[уреди] Настанак
Након краја Првог светског рата и распада Аустро-Угарске монархије створили су се услови за стварање државе која би окупила Јужне Словене који су живели на подручју Србије, Црне Горе и словенских делова Аустро-Угарске.
Први корак ка уједињењу је направила Србија. Било је то доношење Нишке декларације 7. децембра 1914. године, прве године Првог светског рата. Убрзо је уследило формирање Југословенског одбора у Лондону 1915. године и Црногорског одбора за народно уједињење 1917. године.
Конкретни преговори о устројству будуће државе вођени су директно у два наврата - на Крфу 1917. године што је резултовало Крфском декларацијом и у Женеви 1918. године што ће довести до Женевског споразума. Након рата, под вођством Југословенског одбора у Загребу се формира Држава Словенаца, Хрвата и Срба, док су истовремено црногорски делегати на "Подгоричкој скупшштини" донели одлуку о присаједињењу Црне Горе Србији. Са друге стране, и делегати Велике народне скупштине Војводине су 25. новембра донели одлуку да се директно припоје Србији. Проглашење стварања нове држава је обавио регент Александар I Карађорђевић, у име свог оца краља Петра I 1. децембра 1918. под именом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
Краљевина СХС се граничила на северозападу са Италијом и Аустријом, Мађарском и Румунијом на северу, Бугарском на истоку, Грчком и Албанијом на југу, а на западу је излазила на Јадранско море.
Референдум је одржан у аустријској покрајини Корушкој, али је на њеми одлучено да Корушка остане у саставу Аустрије. Далматинска лука Задар и неколико далматинских острва су припали Италији, која је покушала да окупира и анектира Црну Гору. Град Ријека је проглашен Слободном Државом Ријеком, али ју је ускоро окупирала и 1924. анектирала Италија. Напетости око границе са Италијом су се наставиле, пошто је Италија тражила још далматинске обале, а Краљевина СХС је тражила Истру, део бившег Аустријског приморја, који је анектирала Италија, али који је имала значајан број словеначког и хрватског становништва.
Нова влада је покушала да нову државу интегрише политички и економски, што је био тежак задатак због великих разлика у језицима, националностима и религији, различитим историјама регија и велики разликама у економској развијености међу регионима.
[уреди] Рана политика
Одмах након проглашења 1. децембра, преговори између Народног вијећа (Државе Словенаца, Хрвата и Срба) и српске владе су резултовале споразумом око нове владе којом би председавао Никола Пашић. Међутим, када је ово послато регенту на усвајање, оно је одбијен и тако је изазвао прву кризу владе у новој држави. Све странке су ово означиле као кршење парламентарних принципа, али је криза превазиђена када су се све стране сложиле да замене Пашића Стојаном Протићем који је био водећи члан Пашићеве Народне радикалне странке. Нова влада је створена 20. децембра 1918.
У овом периода пре избора за Уставотворну скупштину, Привремено представништво је служило као парламент који су формирали делегати из разних изабраних тела која су постојала пре стварања државе. Удруживањем странака комбиновањем неколико чланова српске опозиција са странкама из бивше Аустро-Угарске је довела до стварања нове Демократске странке, која је доминирала Привременим представништвом и владом.
Пошто је Демократска странка предвођена Љубомиром Давидовићем заговарала врло централизован програм, неколико хрватских делегата је прешло у опозицију. Међутим, ни радикали нису били срећни пошто су имали само три министра наспрам 11 Демократске странке и 16. августа 1919. Стојан Протић је поднео оставку. Љубомир Давидовић је онда основао каолицију са Социјалдемократском странком. Ова влада је имала већину, али кворум у Привременом представништву је био половина плус 1 глас. Опозиција је почела да бојкотује парламент, а пошто се влада није могла ослонити да ће се све њене присталице појавити, постало је немогуће да влада закаже седницу у скупштини са довољним бројем посланика. Давидовић је ускоро поднео оставку, али пошто нико други није могао да формира владу, он је опет постао премијер. Пошто је опозиција наставила са бојкотом, влада је одлучила да влада преко уредби. Ово је било нападнуто од стране опозиције која је почела да назива себе "скупштинска заједница". Давидовић је схватио да је стање неодрживо и затражио од краља да одмах закаже изборе за уставотворну скупштину. Када је краљ Петар одбио, Давидовић није имао избора осим да поднесе оставку.
Скуштинска заједница је сада формирала владу предвођену Стојаном Протићем посвећену успостављењу парламентарних норми и слабљењу централизације претходне владе. Њихово противљење програму радикалне аграрнe реформe претходне владе их је такође ујединило. Пошто је неколико мањих група и појединаца променило страну, сада је Протић имао малу већину. Међутим, и Демократска странка и социјалдемократе су сада бојкотовале скупштину и Протић није могао да рачуна на кворум. Отуда је и Скупштинска заједница, сада у влади, била приморана да влада уредбама.
Скупштинску заједницу је тако кршење основних принципа око којих су се окупили ставило у изузетно тежак положај. У априлу 1920. избили су велики раднички протести, који су укључивали штрајк железничара. Ово је натерало две највеће странке да превазиђу своје разлике. Након успешних преговора Протић је поднео оставку како би се створила нова влада којом је председавао неутрална фигура Миленко Веснић. Социјалдемократе нису следили своје бивше савезнике јер су били против антикомунистичких мера којима се бавила нова влада.
Контроверзе које су раније поделиле странке су још увек биле актуелно питање. Демократска странка је наставила да заговара свој програм централизације и потребе за радикалном аграрном реформом. Несугласице око изборног закона су коначно довеле до тога да Демократска странка гласа против владе и влада је пала. Иако на овом заседање није било довољно присутних, Веснић је то искористио као изговор да поднесе оставку. Његова акција је дала резултат који је очекивао и Народна радикална странка се сложила да прихвати потребу за централизацијом, док се Демократска странка сложила да се одрекне својих захтева за аграрну реформу и Веснић је опет био на челу владе. Хрватска заједница и Словенска људска странка нису биле срећне због прихватања централизације од стране радикала, као ни Стојан Протић, који се повукао из владе због овог питања.
У септембру 1920. су избили сељачки немири у Хрватској, чији је непосредан повод било жигосање стоке. Хрватска заједница је за ово окривила централизовану политику владе, а посебно министра Светозара Прибићевића.
[уреди] Од Уставотворне скупштине до диктатуре
Један од неколико закона које је усвојило Привремено представништво је био изборни закон за Уставотворну скупштину. Током преговора који су претходили оснивању нове државе било је договорено да ће гласање бити тајно и засновано на општем праву гласа. Социјалдемократе и Словенска људска странка су подржавале право гласа за жене, док су се радикали противили. Демократска странка је била за ту идеји, али јој се није довољно посветила, па овај предлог није прошао. Пропорционално представништво је прихваћено као принцип, али је изабрани систем фаворизовао велике странке о странке са јаком регионалном подршком.
Избори 28. новембра 1920. Када су гласови пребројани, Демократска странка је освојила највише седиша, више од радикала, али тек неколико више. За странку која је била доминантна у Привременом представништву то је значило пораз. Даље, они су прошли још горе у свим бившим аустро-угарским крајевима. То је пољуљало њихово веровање да њихова централистичка политика представља вољу Југословена као целине. Ни радикали нису боље прошли у тим крајевима, али је то њима представљао много мањи проблем јер су отворено иступали као српска партија. Драматичнији успех су постигле две анти-системске партије. Вођство Хрватске републиканске сељачке странке је било пуштено из затвора тек када је изборна кампања већ почела, али према неким историчарима ово им је више помогло него активна кампања. Други добитници су били комунисти, који су била трећа странка по јачини у скупштини и који су прошли изузетно добро у Македонији. За разлику од осталих странака у краљевини, КПЈ је била револуционарна, и подржавала је многе штрајкове, демонстрације, па чак и терористичке чинове. Прекретница је био штрајк рудара у Хусину поред Тузле, када су убијен један полицајац и четири рудара. Зато је влада, на предлог министра унутрашњих послова Милорада Драшковића, 30. децембра 1929. издала Обзнану, којом је привремено забрањена КПЈ. Једина легална комунистичка активност је било ангажовање у Уставотворној скупштини. Остатак места у скупштини су заузеле мање странке које су, у најбољем случају, биле скептичне према централистичкој платформи Демократске странке.
Резултати избора су ставили Николу Пашића у изузетно повољном положају, пошто Демократска странка није имала избора, осим да удружи са радикалима, уколико је желела да њихов концепт централистичке државе прође. Са друге стране, Пашић је увек био опрезан да држи отвореном опцију у односима са хрватском опозицијом. Демократе и радикали заједно нису били довољно јаки да сами донесу устав, па су направили коалицију са Југословенском муслиманском организацијом. Ова странка је тражила и добила уступке око очувања Босне у њеним границама и око тога како ће аграрна регорма утицате на муслиманске земљопоседнике у Босни.
Пошто је ХРСС одбила да се закуне на оданост краљу, пошто је ово значило да ће држава остати монархија (нешто за шта су се они борили да само бирачи могу да одлуче), они нису могли да заузму своје места у скупшитини. Иако је већина опозиције заузела своја места у парламенту, они су временом објављивали бојкот, тако да је временом било само неколико гласова против. Међутим, устав је тражио 50% плус један глас да буде усвојен без обзира колико ће бити гласова против. Само је уступак Џемету - који су била група муслимана са Македоније и Косова - омогућио да устав буде усвојен.
Устав је усвојен на Видовдан 28. јуна 1921, који је успоставио унитарну монархију. Ово није одговарало комунистима, па су организовали неуспешан атентат на краља Александра I Карађорђевића. Због тога се појачала кампања против комунистичке идеје, која је било врло прихваћена код радника и студената, као и код сељака. Комунисти су желели да се освете Драшковићу за Обзнану, па су га убили 21. јула 1921. Као резултат овога усвојен је Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави, који је забранио Комунистичку партију и сваку комунистичку активност. Видовданским уставом су напуштени традиционални региони пре Првог светског рата, а замењени су са 33 нових административних области, којима се управљало из центра око ког су успостављене.
Српски политичари су сматрали Србију за стандарног носиоца југословенског јединства, као што је Пијемонт био за Италију или Пруска за Немачко Царство. Током наредних година, хрватски отпор српској централистичкој политици се наставио. Стјепан Радић, вођа ХРСС, је био ухапшен из политичких разлога. Пуштен је 1925. и вратио се у скупштину.
У пролеће 1928, Стјепан Радић и Светозар Прибићевић су водили огорчену борбу против усвајања Нептунске конвенције са Италијом. За ово су мобилисали националистичку опозицију у Србији, али су испровоцирали насилну реакцију владајуће већине, укључујући и претње смрћу. 20. јуна 1928, радикалски посланик из Црне Горе Пуниша Рачић, испоровоциран коментарима чланова Хрватске сељачке странке (бивше ХРСС), је пуцао у пет њених чланова, укључујући и њеног вођу Стјепана Радића. Двојица посланика су одмах преминула, док је Стјепан Радић смртно рањен.
Опозиција се сада комплетно повукла из скупштине, изјавивши да се неће вратити у скуптшину у којо је убијено неколико њених посланика и тражили су нове изборе. 1. августа, на састанку у Загребу, су осудили Декларацију од 1. децембра и затражили да се преговори о уједињењеу почну испочетка. Стјепан Радић је преминуо 8. августа 1928.
[уреди] Шестојануарска диктатура
 |
За више информација погледајте Шестојануарска диктатура. |
Недуго након тога, 6. јануара 1929, користећи као изговор политичку кризу коју су изазвала убиства, краљ Александар је укинуо устав, распустио скупштину и увео личну дикататуру. Такође је 3. октобра променио име државе у Краљевина Југославија и променио унутрашњу поделу са 33 области на 9 бановина.
Краљ Александар објавио нови устав, који је пренео извршну власт на краља. Предвиђено је да на изборима важи опште право гласа (иако оно још није укључивало жене). Одредба о тајном гласању је одбачена, а притисак на јавне раднике да гласају за владајућу странку ће бити особина свих избора одржаних под Александровим уставом. Даље, половину Горњег дома је директно именовао краљ, а предлог закона је могао постати закон након усвајања у једном дому и такође ако га одобри краљ.
Хрватски отпор новом режиму је био јак и крајем 1932. Хрватска сељачка странка је објавила Загребачки манифест који је захтевао "крај српске доминације и диктатуре". Режим је на овом реаговао затварањем многих политичких противника, укључујући новог вођу Хрватске сељачке странке Владка Мачека. Упркос овим мерама, опозиција диктатури је настављена, док су Хрвати тражили решење "Хрватског питања". Крајем 1934, краљ је планирао да солободи Мачека из затвора, спроведе демократске реформе и покуша да нађе заједнички језик између Срба и Хрвата.
Међутим, краљ је убијен у Марсељу 9. октобра 1934, од стране припадника ВМРО-а Владе Черноземског, у завери југословенске емиграције и радикалних елемената забрањених политичких партија у сарадњи са хрватском екстремно-десничарском усташком организацијом.
Пошто је најстарији Александров син Петар био малолетан, трочлано намесништво, одређено по Александровој жељи, је преузело улогу краља. Намесништвом је доминирао краљев брат кнез Павле Карађорђевић. Крајем 30их, унутрашње тензије су наставиле да расту српским и хрватским тежњама за успостављањем етничких федералних јединица. Срби су желели да се данашња Македонија, Војводина, Црна Гора уједини са српским земљама, док су Хрвати тражили Далмацију и део Војводине. Обе стране су тражиле територију данашње Босне и Херцеговине. Експанзија нацистичке Немачке 1938. је дала нови подстрек напорима да се реше ови проблеми. Кнез Павле је 1939. именовао Драгишу Цветковића за новог премијера, са циљем постизања споразума са хрватском опозицијом. Према овом споразуму, Владко Мачек је постао потпредседник владе Југославије и сворена је аутономна Бановина Хрватска са својим сабором.
Ове промене нису задовољиле Србе који су били забринути за статус српске мањине у новој Бановини Хрватској и који су желели још Босне и Херцеговине као српску територију. Хрватске националисте усташе су такође биле незадовољне било којим решењем који је био мањи од пуне независности Хрватске са целом Босном и Херцеговином.
[уреди] Нестанак
|
За више информација погледајте Априлски рат и Други светски рат у Југославији. |
Плашећи се инвазије сила Осовине у Другом светском рату, кнез Павле је потписао приступање Тројном пакту 25. марта 1941, обавезавши се на сарадњу са силама Осовине. Због овога су се одржале масовне демонстрације у Београду, и 27. марта, влада је збачена војним пучем уз подршку Велике Британије. 18-годишњи краљ Петар II Карађорђевић је преузео власт, док је генерал Душан Симовић постао премијер, а Југославија је de facto повукла своју подршку силама Осовине, а да није званично напустила Тројни пакт. Иако се нова влада супротставила Немачкој, плашили су се да, ако Хитлер нападне Југославију, Велика Британија неће бити у могућности да помогне. Без обзира на ово, силе Осовине су напале Југославију 6. априла и брзо је покорили. Краљевска породица, укључујући кнеза Павла, је побегла у иностранство.
Ускоро су силе Осовине поделиле Краљевину Југославију у неколико области: Мађарска и Бугарска су анектирале неке пограничне крајеве, на подручју Хрватске и Босне је успостављена Независна Држава Хрватска, а остатак српске земље је стављен под управу Милана Недића, који је још увек признавао Петра II за краља.
Петар II, који је побегао у иностранство, је још увек од стране савезника сматран за краља. Међутим, током рата, ефективна власт је прешла у руке Титових комунистичких партизана. 16. јуна 1944. је потписан Споразум Тито-Шубашић, који је ујединио две паралелне владе. Почетком 1945, када су Немци протерани из Југославије, монархија је била званично обновљена, али су нове комунистичке власти 2. децембра 1945. прогласили Федеративну Народну Републику Југославију. Нова Југославија је покривала отприлике исту територију као и краљевина.
[уреди] Спољна политика
[уреди] Про-савезничка влада
Краљевина је одржавала блиске односе са Савезницима из Првог светског рата, посебно са традиционалним савезницима Француском и Великом Британијом између 1920. и 1934.
[уреди] Мала Антанта
Краљевина СХС је основала Малу Антанту са Чехословачком и Румунијом од 1920. до 1921. да си спречила могућност да Мађарска поврати територије које је изгубила након Првог светског рата. Савез се ускоро распао пошто Краљевина СХС није учествовала у акцијама Румуније и Чехословачке против Мађарске.
[уреди] Балкански савез
Краљевина СХС је 1924. формирала балкански блок са Грчком, Румунијом и Турском чији је задатак био да одржи равнотежу на Балканском полуострву. Савез је озваничен 9. фебруара 1934, када је постао Балканска Антанта. Са убиством краља Александра у Марсељу и променом југословенске спољне политике, савез се распао.
[уреди] Споразум о пријатељству
Фашистичка Краљевина Италија је имала територијалне претензије против Краљевине Југославије, и основала је савез са државама које су имале сличне државничке планове, под великим утицајем Италије и/или фашизма: Албанијом, Мађарском, Румунијом и Бугарском. Сарадња са Великом Британијом и Француском је учинила да се Италија повуче из савеза 1927. Као одговор на растући италијански експанзионизам, краљевска југословенска влада је 1927. потписала Споразум о пријатељству и сарадњи са Великом Британијом и Француском.
[уреди] Профашистички период
Након убиства краља Александра, влада Миланда Стојадиновића је променила своју спољну политику ка сарадњи са фашистичком Италијом.
[уреди] Демографија
Званични народи у држави су били Срби, Хрвати и Словенци све до 1929. године када су сви, одлуком краља Александра, постали једна нација - Југословени.
[уреди] Састав становништва на попису из 1921. (базиран на говорном језику)
- српско-хрватски: 8.911.509 (74,36%)
- Срби: 44,57%
- Хрвати: 23,50%
- Муслимани: 6,29%
- словеначки: 1.019.997 (8,51%)
- чешки: 115.532 (0,96%)
- русински: 25.615 (0,21%)
- пољски: 14.764 (0,12%)
- руски: 20.568 (0,17%)
- мађарски: 467.658 (3,90%)
- немачки: 505.790 (4,22%)
- арнаутски [1]: 439.657 (3,67%)
- турски: 150.322 (1,26%)
- румунски: 231.068 (1,93%)
- италијански: 12.553 (0,11%)
- остали: 69.878 (0,58%)
[уреди] Структура становништва по вероисповести према попису из 1921. године
- православна: 5.593.057 (46,67%)
- римокатоличка: 4.708.657 (39,29%)
- гркокатоличка: 40.338 (0,34%)
- евангелистичка: 229.517 (1,91%)
- муслиманска: 1.345.271 (11,22%)
- јеврејска: 64.746 (0,54%)
- остале: 1.944 (0,02%)
- без конфесије: 1.381 (0,01%)
[уреди] Подела
Од 1918. до 1922. Краљевина СХС је наставила да буде подељена према предратној подели Аустро-Угарске и бивших независних балканских држава Србије и Црне Горе.
[уреди] Области
Видовдански устав из 1921. је усопставио Краљевину СХС као унитарну државу, и, од 1923, 33 новим административним областима је управљано из града око ког су основане. Нова подела није имала везе са претходном. Територија је била подељена на области:
[уреди] Бановине
|
За више информација погледајте Бановине Краљевине Југославије. |
Од 1929., након проглашења Краљевине Југославије, административно се дели се на бановине:
- Дравска бановина, седиште Љубљана (1929. - 1941.)
- Бановина Хрватска, седиште Загреб (1939. - 1941.)
- Савска бановина, седиште Загреб (1929. - 1939.)
- Приморска бановина, седиште Сплит (1929. - 1939.)
- Врбаска бановина, седиште Бања Лука (1929. - 1941.)
- Дринска бановина, седиште Сарајево (1929. - 1941.)
- Зетска бановина, седиште Цетиње (1929. - 1941.)
- Дунавска бановина, седиште Нови Сад (1929. - 1941.)
- Моравска бановина, седиште Ниш (1929. - 1941.)
- Вардарска бановина, седиште Скопље (1929. - 1941.)
- Град Београд, са Земуном и Панчевом чине засебну административну јединицу
Као уступак Хрватима у Југославији, Бановина Хрватска је настала 1939. спајањем Приморске и Савске бановине, са појединим деловима Врбаске и Зетске бановине.
