Микроталасна пећ

Из пројекта Википедија

Микроталасна пећ

Микроталасна пећ је апарат у домаћинству који служи за подгревање и кување намирница са великим садржајем воде. У пећи се енергија микроталаса, преко молекула воде који су саставни део намирнице која се кува, преноси на околину и тако до загревања долази 'изнутра'.

[уреди] Основне карактеристике

Корисна запремина - простор у коме се припрема храна - се креће у просеку око 20 литара а снага пећи је око 1000 вати (W). Кључна компонента микроталасне пећи је магнетрон који емитује микроталасе у унутрашњости пећи. С обзиром да је зрачење усмерено лако долази до локалног прегравања. То се најлакше избегава тако што се подлога са намирницама окреће и тако се сви делови равномерно излажу зрачењу. Током рада магнетрон се форсирано хлади те је око пећи увек потребно оставити довољно простора за слободну циркулацију ваздуха. Пошто магнетрон зрачи увек истом снагом то се регулација постиже повременим укључивањем и искључивањем магнетрона. Пећ има тајмер којим се одабира аутоматско искључивање пећи после одређеног времена али највише до 60 минута. Окно пећи на предњим вратима прекривено је металном мрежицом која са осталим металним зидовима образује Фарадејев кавез. Тиме се, у великој мери, спречава 'цурење' зрачења ван пећи и омогућава безбедна употреба пећи.

[уреди] Историја

Кување хране помоћу микроталаса је открио Перси Спенсер током изградње једног радарског постројења. Док је радио са укљученим радаром приметио је нешто веома чудно. Кикирики слаткиш у његовом џепу је почео да се топи. Пошто је био човек од акције и већ је имао 120 патената, брзо је схватио могућности. Прво јело које је намерно грејано микроталасима су биле кокице а потом јаје (које је експлодирало експериментаторима у лице). Тренутно се кокице у Северној Америци скоро искључиво спремају у микроталасној пећници, чак имају и посебно "кокице" дугме које служи за посебно припремљене кесице кукуруза кокичара. Старе методе са врућим ваздухом и кокичањем су већ заборављене.

Патент за микроталасно кување је 1946. године пријавио Рејтеон, а 1947. је направљена прва пећница. Димензије су биле импозантне. Висине скоро 2 метра и тежине око 340 kg, трошио је око 3 kW. Први примерци који су се нашли у радњама 1954. године су били снаге 1600 W, а коштали су 2000$ до 3000$.

Први велики продор на тржиште је забележен у САД 1975. години када је продато милион комада и од тада се микроталасна пећница све више виђа у кухињама. Процењује се да тренутно 95% америчких домаћинстава има микроталасну пећницу.

[уреди] Физичке основе

Микроталаси су елетромагнетни таласи, попут радио таласа или светлости. Име су добили по томе што су им таласне дужине знатно краће од оних код радио таласа - у микроталасним пећима 12,45 цм - што је микро у односу на десетине и стотине метара колико износе таласне дужине радио таласа. У пећи фреквенција таласа је 2450 мегахерца (или 2,450 гигахерца). То значи да у извесној тачки у простору електрично поље промени оријентацију око две милијарде пута у секунди. Ове фреквенције су истог реда величине као и ротационе фреквенције малих молекула у течности што је кључна особина за њихову примену у пећима.

Микроталасна пећ ради на принципу диелектричког загревања. Поларни молекули, попут воде, настоје да се оријентишу у правцу локалног електричног поља (јер тако смањују потенцијалну енергију), и ако електрично поље осцилује, молекули ће га следити. У том праћењу молекули воде преузимају енергију од променљивог електричног поља и предају је околини преко унутрашњег трења у течности. Дакле, енергију микроталаса могу да апсорбују само поларни молекули. Другим речима, микроталаси делују на молекуле воде, убрзавајући њихову ротацију, што резултира повишењем температуре. Неполарни или слабо поларни молекули, рецимо уље, не маре за промене електричног поља па отуда не могу ни да апсорбују микроталасе те не доприносе активно у процесу кувања. Зато се намирнице у којима нема воде не могу кувати у МТ пећи.

[уреди] Кување

Пошто већина намирница у себи садржи воду, молекули воде апсорпцијом микроталаса постају локални извори топлотне енергије. Тако, за разлику од кувања у термичким пећима (на дрва, струју или плин) где топлота споља продире у материјал, овде се топлота ствара у материјалу.

С тиме у вези постоје две занимљивости. У леду молекули воде имају врло ограничену могућност за ротацију па лед слабо апсорбује микроталасе. Зато одлеђивање намирница мора да се изводи полако јер би се у слоју на површини који се делимично отопио све увелико кувало пре него што се средина намирнице одледи. Други куриозитет је изванредна ефикасност микроталасних пећи за прављење кокица. Кукурузно зрно за кокице има јаку и непропусну опну кроз коју водена пара не може да прође па када вода у зрну, под утицајем микроталаса, испари у зрну долази до пораста притиска под којим зрно експлодира. Међутим, због огромене вискозности садржаја, зрно се не разлети него остаје у једном пенушавом комаду - кокици. (Док би се рецимо цео кестен или јаје у љусци разлетео на све стране што би могло да буде последње што је дотична пећ кувала.)

Добре стране микроталасних пећи су што штеде енергију (јер се ова не расипа на грејање лонаца и шерпи), и што је кување много брже јер се топлота ствара у самом објекту. Лоше особина је да не може да се обезбеди равномерно загревање и да не може да угреје намирнице изнад тачке кључања воде (100 °С). Иако се справа зове пећ (или рерна) у њој се храна кува (дакле битно је присуство воде), а не пече. То је главна заблуда (очекивање да пећ пече) због које микроталасне пећи код нас наилазе на неоправдано велики отпор.

Врата микоталасне пећи морају увек бити добро затворена, јер је микроталасно зрачење опасно по људско здравље

[уреди] Додатна примена

Пошто микроталасна пећ ипак зрачи и ка спољашњости, дошло се до идеје да се та енергија искористи. Већ су реализовани пуњачи батерија мобилних телефона који се постављају близу микроталасне пећи да би користили „одбеглу“ микроталасну енергију. Наравно, они раде само док је пећ укључена.