Милић од Мачве

Из пројекта Википедија

Милић од Мачве (Белотић, 1934 - 8. децембар 2000, Београд), био је познати српски сликар 20. века.

Милићево право име било је Милић Станковић али је широј јавности више познат под својим уметничким псеудонимом Милић од Мачве, значења да је пореклом из Мачве, области у северозападној Србији чији је највећи град Шабац.

Дипломирао је на Академији ликовних уметности 1959. године (данас, Факултет ликовних уметности). После тога је био на студијском боравку у Паризу. Прву самосталну изложбу отворио је 1. септембра 1959. у Београду. Прву самосталну изложбу у иностранству имао је 1964. у Женеви. Члан је УЛУС од 1960. Током 1964. и 1965. живео је и радио у Паризу. После тога у Београду, Бриселу, Белотићу, Златибору и на Пиросу (Грчка). Био је један од 13 чланова друштва "Медијала", основаног 1956. или 1958. Чланови групе били су: Оља Ивањицки, Миро Главуртић, Владимир Величковић, Коста Брадић, Љуба Поповић, Дадо Ђурић, Милић од Мачве, Владан Радовановић, Урош Тошковић, Милован Видак, Синиша Вуковић и Светозар Самуровић.

На његовим сликама доминирају лебдећи балвани по којима је нарочито познат, затим ужарене лопте и санте леда. Његови узори у сликарству били су Бош, Бројгел, Генералић и Салвадор Дали, а за његово сликарство би се могло рећи, да је својствена мешавина фигуративног надреализма и наивне уметности. Осим сликања бавио се и архитектуром (пројектовао је и саградио три атељеа), вајарством и писањем поезије.

Имао је специфичан стил одевања: црни плашт сличан мантији, црну беретку и штап налик на владичански.

Деведестих година 20. века иступао је у јавности као заступник Српске аутохтонистичке школе која сматра да су Срби најстарији народ на свету. Веровао је у Теслино тајно оружје и помињао га у виду претње "ако само једна бомба падне на Београд..."[1]. Био је противник Српске академије наука и уметности и предлагао да се неким академицима одузму докторске титуле. У неким круговима важио је за једног од највећих српских родољуба.

Граду Крушевцу оставио је око 130 слика, углавном уља на платну, уз неколико акварела и графика.

Његова ћерка је позната мултимедијална уметница Симонида Станковић.

Умро је 8. децембра 2000. и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.