Мустафа Голубић
Из пројекта Википедија
Мустафа Голубић, генерал НКВД и координатор оперативних акција Коминтерне (1894 - 1941).
Голубић је рођен у сиромашној породици у Билећи, Република Српска.
У раном детињству прелази да живи у Србију где га је затекао Први балкански рат. Као српски војник одлази на ратиште и излази са чином наредника српске војске. Престолонаследник Александар Карађорђевић га је даривао орденом „Обилића“ за храброст.
За време Првог светског рата, Голубић учествује у свим борбама, заједно са српском војском прелази Албанију и учествује у пробијању Солунског фронта.
Садржај |
[уреди] Црна рука
У Солуну се спријатељио са генералом Драгутином Димитријевићем Аписом и одбио је да сведочи против њега на Солунском процесу. Известан број "црнорукаца" постају, већ 1. децембра 1918. године, заклети непријељи Краљевине СХС. Најзначајни међу нима је Мустафа Голубић (он се јавно заклео да ће осветити убиство Аписа, Вуловића, Малобабића), затим, ту су Божин Симић, пуковник Велимир Вемић, пуковник Владимир Туцовић.... Голубић и Симић су олучили да служе интересима СССР-а. После рата долази у Београд, јер је још раније избачен из војне службе као симпатизер Аписа.
[уреди] НКВД
Разочаран после Првог светског рата, одлази на студије у Швајцарску. Ту се повезао са Коминтерновском организацијом и почео је да ради за њу. Одлази на школовање за официра НКВД у Москву. Ту добија и совјетско држављанство. Током тридесетих година у војној тајној служби СССР-а је био члан секције IV управе ГПУ за ликвидације политичких личности. Поред обавештајног рада, Москва се активно бавила контраобавештајним али и специјалним акцијама, односно и субверзивном делатношћу, која је често подразумевала атентате.
[уреди] Атентати
Има озбиљних назнака да је Голубић, као официр НКВД-а, учествовао у убиству краља Александра у Марсељу [1].
По тврдњама Стевана Дедијера, Мустафа Голубић је био јако активан, ако не и главни агент НКВД-а у САД током тридесетих година. Голубић је био један од организатора убиства Лава Троцког у Мексику.
За време рада Коминтерне, као човек НКВД служио је за обједињавање комунистичке организације које су потпадале под Коминтерну.
У Москви је упознао будућег југословенског вођу Тита и имао је задатак да води рачуна о њему. По распуштању Југословенске КПЈ, Мустафа Голубић је учествовао у координацији југословенских комуниста који су се борили у Шпанском грађанском рату као интербригадисти.
[уреди] Црвени камерни оркестар
Једна од тајних организација Москве са специјалном наменом носила је име "Црвени камерни оркестар". Званично ова организација је припадала техничком апарату Коминтерне. Њене темеље у Београду поставио је Мустафа Голубић, који је, иначе, био кординатор совјетских тајних служби у Краљевини Југославији.
Мустафа је био члан централе Комунистичке партије СССР-а, задужен у Бечу за одељење Краљевине Југославије, а затим руководилац Балканске комунистичке федерације.
У Краљевину Југославију се појавио први пут после дужег времена 1932. године, а у престоници тек почетком четрдесетих. Тада је имао педесет година и статус вечитог студента.
У Београдској испостави "Црвеног камерног оркестра", под командом Голубића, радила је Љубица Ђорђевић Поповић, радио телеграфиста под шифром "Бауер". Која је имала две младе сараднице Даворјанку Пауновић и Веру Милетић. Ту је био и Павле Поповић-Црни, Дида Демајо, Стеван Христић, Драгутин Гутић- Гута, др. Миша Суботић.
У другом обавештајном пункту "Црвеног камерног оркестра" у Београду, чланови су били Павле Бастајић, Чеда Поповић, Незир Хаџинизовић, Циле Ковачевић, Чеда Крушевац, Радивоје Увелић-Бата, Мата Видаковић, Бора Продановић.
[уреди] Војни пуч
Голубић је већ у Београду имао своју организацију, названу "Црвени камерни оркестар". Генерал Душан Симовић је био у вези са Голубићем [1]. Голубић је преко Божина Симића био у дослуху са Симовићем. Симић је посетио генерала 26. марта (дан пред сам пуч) и обавестио га је о расположењу Совјета да са Југославијом закључе споразум. Одмах после војног пуча 27. марта, Голубић и Божин Симић, заједно, из Београда, авионом су отпутовали за Москву како би присустовали потписивању Споразума о пријатељству Југославије и СССР-а. (Овај безвредан акт је потписан у зору 6. априла 1941. године.)
[уреди] Злочин у Смедереву
Бившег "црнорукца" Мустафу Голубића је, 1941. године, лично Стаљин послао у Београд да стане на чело КПЈ и по заповести из Москве започне дизање устанка. Мустафа је за ту прилику унапређен у генерала НКВД-а.
Голубић се вратио у Београд одмах пошто су га Немци заузели, када се њихова управа тек постављала. 5. јуна 1941, Стаљинови агенти Мустафа Голубић и Мате Видаковић дигли су у ваздух муницију коју су Немци запленили у априлском рату [1]. Страшна експлозија у смедеревској тврђави скоро је уништила град и убила 4.000 Срба.
[уреди] Борба за власт у КПЈ-у
Другарица Јара Рибникар, у чијој се кући тада крио Тито и његов ЦК, потказала је друга Мустафу немачком Гестапу [1]. Гестапо је одмах провалио у стан где се сместио Мустафа Голубић. Том приликом је убијена ћерка власника стана под сумњом да је шпијун НКВД. Овај Титов велики ривал је ухапшен 7. јуна и одведен у Бањички логор. Не зна се тачно кад, у шаторском крилу је понесен у Дворски парк (данас Пионирски), стављен у столицу и стрељан.
Сахрањен је одмах у близини краљевског Двора (који је саградио краљ Александар). Када је Црвена армија октобра 1944. године узела Београд, одмах је гроб Мустафе Голубића пронађен. Откопан је, аутопсију је извршио др. Војислав Стојановић и том приликом је утврђено да су му скоро све кости биле поломљене[1].
