Народни музеј

Из пројекта Википедија

Народни музеј у Београду, музеј комплексног типа, најзначајнији, најстарији и централни музеј Србије, има у свом саставу данас, након сто шездесет година раста и развоја - од сакупљања раритета до свеобухватне презентације културне баштине Србије, централног Балкана али и Европе, 34 археолошке, нумизматичке, уметничке и историјске збирке.

Другачији, нов однос према прошлости јавља се у Србији у другој половини 18. века, разбуктан националним заносом почетком 19. века, уобличен у новим историјским и културним приликама тадашње Србије.

Указом Министра просвете Јована Стерије Поповића, 10. маја 1844. године основан је Народни музеј под именом Музеум сербски.

Иако се музеј и његов садржај увелико променио од оснивања, његовa улога и сврха су константне: Народни музеј посвећен је заштити, интерпретацији и промоцији слојевитог културног наслеђа Србије и њеног окружења. Музеј је растао и развијао се, најчешће захваљујући ентузијазму и дубокој посвећености појединаца, од једне касе у Министарству просвете, са фондом заведеним под 79 редних бројева, до садашњих колекција које садрже најважнија, најзначајнија и најрепрезентативнија сведочанства о историјском и културном развоју овог подручја.

Датум оснивања Народног музеја означава истовремено и почетак институционализоване, систематске заштите културних добара у Србији, почетак прикупљања и истраживања, почетак систематске бриге о покретној али и непокретној културној баштини. Овај почетак обележен је и сталним трагањем, сталним покушајима да се осамостали, законски уреди, образује кадрове, окући и публици на прави начин представи древности и уметничка дела која Србија баштини.

То је време када:

• у Музеј стижу прве две слике страних аутора, као поклон књегиње Јулије (1864),
• на Руднику врше прва археолошка истраживања у Србији (1865),
• први пут се отвара за посетиоце (1871),
• се организује прва изложбу савремене скулптуре, аутора Петра Убавкића,
• се отвара прва изложба слика уметнице, Катарине Ивановић (1882),
• време када се оснива збирка стране уметности, на основу поклона радова италијанског сликарства од стране сликара словачког порекла, Бертолда Липаја (1891).
• први каталог се штампа 1900., отвара се стална поставка у којој су представљене све збирке 1904.,
• у иностранству се по први пут се излаже 1924. године.

Све до тридесетих година 20. века, иако покреће многе активности и делује као савремена установа, Музеј је највише обележен "кобном привременошћу", одређен и укупном културном политиком, обележен посебно турбулентном историјом Балкана.

Упркос незавидиним условима, селидбама, страдању колекција у Првом светском рату, Музеј се развија, од почетка 20. века са јасним концептом прикупљања само историјско-уметничке грађе.

Богатство почетног фонда послужио је оснивању других значајних музеја у Србији, између осталих Етнографског, Историјског и Природњачког музеја.

Музеј - у том периоду и под именом Историјско-уметнички - започиње своју другу важну фазу: уз бригу о покретним и непокретним споменицима, постаје извор драгоцених информација о вредности о значају националне, али сада и светске, културне баштине. Коначно, са сталним смештајем у згради Новог двора Музеј постаје привлачна и жива кућа, разагранате изложбене делатности.

Историјско-уметнички музеј, тада је спојен са Музејом савремене уметности, 1936. године свечано се отвара под именом Музеј кнеза Павла. Стална поставка, у којој изузетно место имају и дела која је поклонио кнез Павле и поклонодавци из иностранства, привлачи разноврсношћу, значајем, савременошћу. Међународне изложбе смењују се изузетном динамиком, а паралелно се обављају интензивна истраживања и археолошка ископавања веома значајних локалитета, од Требеништа, преко Стоба до Хераклеје.

Савременици сведоче: “Добили смо најзад један музеј европског стила, у коме су са љубављу, отменим укусом и у једном до сада невиђеном обиљу сабрани споменици и сведочанства наше историје и наше културе, један прави репрезентативни музеј наше историје и наше културе, један прави репрезентативни музеј наше земље који, у једном угледном, богатом и разноликом низу уметничких дела и историјских старина, пружа једну веома живу и импозантну слику, евокације вековног културног и уметничког-стваралачког подвига наше нације, као и њених разних претеча из античког, па све до преисторијског, односно, преисторијских доба – чији нам тмурни остаци предочавају, или барем наговештавају, оне древне темеље, на којима је после касније, наш народ узео да гради даље.” (Тодор Манојловић,1936)

Након Другог светског рата Музеју се 1950. додељује зграда тадашње Хипотекарне банке, у којој се и данас налази, а која се, након краће санације, отвара 1952. године за публику. Име музеја је поново Народни музеј. Народни музеј расте и захваљујући музејима у саставу:

• 1973. године придружена му је Галерија фресака - специфичан музеј копија зидног сликарства и декоративне пластике српских средњовековних манастира,
• 1975. Музеј Вука и Доситеја - музеј два велика српска просветитеља и реформатора језика *Спомен-музеј Надежде и Растка Петровића - музеј о два изузетна уметника, 1978.
• Музеј Лепенски Вир, у Доњем Милановцу - на месту најзначајнијег мезолитског локалитета у Европи, а
• 1996. Археолошки музеј Ђердапа, у Кладову, који представља археолошка богатства подунавске регије.

Укупно, преко 1400 изложби и преко 500 публикација, највећим делом реализовани од 1952. године, резултат су 160 година активности.

Данас, збирке Музеја имају преко 400.000 најрепрезентативнијих и врхунских археолошких и историјско-уметничких предмета - најзначајнијих сведочанства за познавање археологије и историје уметности, која представљају развој и цивилизацијске промене на подручју данашње Србије, и најближег окружења, од праисторијских времена до позног средњег века, као и кључне уметничке правце и стилове, врхунске уметничке домете у националној и европској уметности од средњовековног периода до савременог стваралаштва.

Издваја се:

• Лепенски Вир (7. миленијум п.н.е.),
• Винчанске статуе (6-5. миленијум п.н.е.),
• Дупљајска колица (16-13. век п.н.е.),
• златне маске из Требеништа (6. век п.н.е.),
• оставу из Јабучја (1. век н.е.),
• Београдску камеју (4. век),
• Мирослављево јеванђеље (12. век),
• новац краља Радослава (13. век),
• средњовековне иконе и фреске,
• здела из Враћевшнице (17. век),
• слике Паје Јовановића (19. век) или
• Саве Шумановића (20. век),

доспеле махом истраживањима или поклоном добротвора, којих је у дугој и богатој историји Народног музеја било како међу владарима, тако и још више међу обичним грађанима. Сви су они допринели томе да Народни музеј постане истински симбол културе Србије.