Мирослављево јеванђеље
Из пројекта Википедија
Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик српске и јужнословенске односно српскословенске писмености из 12. вијека. Настао је по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање, највјероватније у Котору, око 1185. године, а за потребе цркве Св. Петра у Бијелом Пољу. Највећи дио јеванђелистара дјело је непознатог преписивача (у науци названог Варсамелеон), док је Глигорије (Григорије) Дијак, други писар, написао крај рукописа, неколико кратких записа и украсио текст орнаментима. Књига је написана на пергаменту словима тзв. уставне ћирилице, а украшена је са три стотине стилизованих минијатура и иницијала, у боји и злату. У основном дијелу текста заступљене су двије редакције старословенског, зетско-хумска и рашка, а у начину како је обликована ћирилица осјећа се присутност глагољичке традиције, док је орнаментика списа обиљежена снажним западним, романским, утицајем.
Рукопис се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу приликом његове посјете Атосу. Данас се чува у Народном музеју у Београду.
