Нишка декларација
Из пројекта Википедија
Краљевина Србија је прва у Првом светском рату објавила своје ратне циљеве. То је учињено 7. децембра 1914. године на заседању у Нишу, у форми Владине изјаве коју је прихватила Народна скупштина. Изјава за коју се касније одомаћио назив Нишка декларација, гласи овако:
". . . Уверена у решеност целог српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси. У тој борби српски народ нема избора, јер се између живота и смрти не бира. Он је на њу принуђен и водиће је са онаком истом несаломивом енергијом и с каквом се пре сто година борио за свој васкрс из Косовске гробнице ".
Србија је истакла, не српски ратни циљ-уједињење Срба, него југословенски-уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Изјаву о ратним циљевима дала је нова, коалициона Влада,састављена од представника Радикалне, Самосталне радикалне и Напредне странке. Том Владом замењена је хомогена " старорадикалска " влада, увреме друге аустро-угарске офанзиве-Поћорекове " казнене експедиције " - када се водила борба за државни опстанак. Она је требала да све своје снаге стави " у службу велике ствари Српске Државе и Српско-Хрватског и Словеначког племена ". Пашић који је био председник и нове владе, није био састављач Нишке декларације. Као њен састављач обично се наводи самосталски првак Милорад Драшковић. Пашић није био склон објављивању ратних циљева у првим месецима рата. Он се приклонио самосталској иницијативи и, као шеф владе, узео учешћа у редиговању декларације. У току тог посла из предлога декларације изоставњени су Словенци, што се могло приписати само Пашићу и његовим " старорадикалима ". Један од ретких Словенаца у Србији, Нико Жупанич, приписивао је себи у заслугу што су Словенци обухваћени Нишком декларацијом, и поред Пашићевог става да је о Словенцима " уопште прерано говорити " (1).
[уреди] Разлози за Србијин југословенски ратни циљ
Основни разлог лежао је у " идолошком-пропагандом слабљењу Аустроугарске изнутра " (2). Наиме, "хрватске регименте на Дрини, у којима је био цвет Загреба, биле су најогорченији војници на фронту ". Ако би се оне " охладиле за Аустрију ", војна снага црно-жуте монархије била би више него преполовљена. Нишка декларација имала је за сврху да охлади главе Хрвата и других Југословена у аустро-угарској војсци и да их загреје за идеју српско-хрватског јединства (3). У том смислу већ се радило на фронту. Крајем септембра 1914, забележено је да су српски војници пре сваког напада певали "Лијепа наша" и "Ој Хрватско још поживи". (Било им је одговорено "плотунима")(4). Објава уједињења Срба, као циљ, као званично ратни циљ Србије , још би жешће мотивисала Хрвате за борбу у аустроугарској војсци. Јер, тада би рат Аустро-Угарске против Србије за њих уједно постао рат за источне границе Хрватске.
Србијин југословенски ратни циљ требало је да утиче и на силе Антанте, како у погледу њихових планова о територијалним компензацијама, тако и у погледу њихових пројеката послератног уређења Европи (5). Југословенским програмом пружао се отпор савезничким притисцима на Србију да пристане на теритотијалне уступке Италији, Румунији и Бугарској за њихов улазак на страну Антанте. Изношењем југословенског ратног циља, Србија је Антанти понудила велику државу која би као таква могла да буде један од стубова стабилности у послератној Европаи. Што се саме Србије тиче, само се са остврењем југословенског ратног циља задовољавала њена насушна потреба за рушњем Аустро- Угарске, која је као грабљив сусед и тешка препрека за њену националну мисију, деценијама представљала претњу њеном опстанку. Уз то, уједињењем са "неослобођеном браћом" Србија је требала да предупреди појаву новиг непријатељског суседа на северу и западу. Идеју о стварању самосталне Хрватске, као католичке државе, опомињала је на ову као на непријатељског суседа који под утицајем Италије, која би опет била замена за Аустро- Угарску (6).
[уреди] Извори
• (1) Д.Јанковић, Народна скупштина Србије за време Првог светског рата, 328; Д.Јанковић, "Велики" и "мали" ратни програм, 157,158; Д.Јанковић, Србија и југословенско питање, 471.
• (2) А.Митровић, Србија у Првом светском рату, 163.
• (3) Л.М.Костић, Србија или Југославија, II, 14-19.
• (4) М.Екмечић, Ратни циљеви, 154.
• (5) М.Екмечић, Ратни циљеви, 309.
• (6) Г,Н.Трубецки, Рат на Балкану, 92; Д.Јанковић, Србија и југословенско питање, 104.н.462.
