ОК Црвена Звезда
Из пројекта Википедија
Одбојкашки клуб Црвена звезда је одбојкашки клуб из Београда. Клуб је део Спортског друштва Црвена звезда.
[уреди] Историја
[уреди] Оснивање
Одбојкашка секција је један од оснивача ОФД Црвена звезда у марту 1945. У периоду од 1945. до 1950. године, овај спорт у оквиру Црвене звезде био је организован као секција, а екипу су чинили старији играчи. У другом периоду, од 1950. до 1955. године, секција је прерасла у клуб.
На самом почетку тренинзи звездаша били су нередовни, јер су играчи овај спорт више прихватили као врсту разоноде. Тако је, у првој утакмици, коју је Црвена звезда одиграла у пролеће 1945. године, доживљен и први пораз, од суботичког Спартака. Исте године, баш у Суботици, одржано је и прво државно првенство, на којем су учествовале репрезентације република СФРЈ. У дресу Србије наступала су двојица одбојкаша Црвене звезде, Живојин Зец и Миша Илић.
Наредне, 1946. године одржано је и прво клупско првенство Југославије у одбојци. Екипа Црвене звезде изборила је пето место, у конкуренцији десет тимова, а финални турнир одигран је у Сарајеву, од 7. до 11. августа. Пласман на завршницу шампионата Југославије, одбојкаши Црвене звезде су изборили као вицешампиони Србије и Београда, а играло се по систему „три пара", са дизачима и пуцачима. Првенство Београда, које је отпочело 26. маја 1946. године, махом је играно на теренима на Малом Калемегдану.
Фузија са екипом Студента 1947. године и долазак Бате Марковића и Воје Милановића из Милиционара, допринела је знатном јачању одбојкаша Црвене звезде. Те године Црвена звезда је освојила прво место на првенству Београда и треће на првенству Србије, а на финалном турниру државног првенства, одиграном у Љубљани, заузела је четврто место. Стандардну „шесторку" Црвене звезде тада су чинили: Марковић, Милановић, Тринајестић, Данило Солдатовић, Живојин Зец и Стојанов. Исте године на Балканијади, дрес Одбојкашка репрезентација Југославијерепрезентације Југославије су носили Марковић и Милановић, а мечеве у репрезентацији забележио је и Данило Солдатовић.
На државном првенству 1948. године, одржаном у Марибору, одбојкаши Звезде су победили екипе Полет Енотноста и Београда, а поражени су од Партизана, Спартака и Младости, па су на крају ипак заузели треће место. За учешће на Балканијади те године, била су позвана четири Звездина играча: Марковић, Милановић, Тринајестић и Солдатовић. Поред њих тадашњу екипу Црвене звезде чинили су Зец, Стојанов, Ракић, Миланов, Николић, Лукачев и Смедеревац.
Учесници финалног турнира шампионата Југославије 1948. године и екипа Сарајева (укупно осам тимова), формирали су у 1949. години Лигу, која се играла по двокружном бод систему. Црвена звезда је те године заузела треће место, иза Партизана и Спартака.
Наредна, 1950. година, на резултатском плану била је и најслабија. Звезда је освојила седмо место. Почеле су приче и о гашењу одбојкашке секције, али до тога није дошло, па се у наредном периоду већа пажња посветила планском подмлађивању екипе. У прву „шесторку" ушли су Мандарић, Ружић и Минић, уместо Стојанова, Миланова и Зеца, а нешто касније шансу су добили Милосављевић и Вељковић. Подмлађена екипа, предвођена Стојмировићем, започела је прекретницу у историји ОК Црвена звезда. Управо у том периоду створен је специфичан начин игре, који се одликовао динамичном игром на мрежи и који је назван „Звездин систем".
Секција је коначно прерасла у клуб, а у априлу 1950. године, на новоустановљеном пролећном Купу Црвене звезде, одбојакаши Звезде су у финалу савладали Железничар са 3:2 и тако постали први победници овог такмичења.
[уреди] Титуле
Прву шампионску титулу, одбојкашки клуб Црвена звезда освојила је 1951. године. Игре из регуларног дела првенства (Звезда учествовала у групи „Исток") и нису обећавале такав успех на финалном турниру у Загребу. Наиме, црвено-бели су као трећепласирани, иза Партизана и Железничара, изборили пласман на саму завршницу, а тамо, уочи последњег кола, са билансом 3-1, ушли у меч са Железничаром. После много узбуђења, Звезда је тријумфовала максималним резултатом 3:0 и са осам освојених бодова освојила титулу испред Браника из Марибора и љубљанског Крима. Са тренером Марковићем, ову историјску титулу освојили су Николић, Стојмировић, Милановић, Стефановић, Кривокапић, Милосављевић, Њамцул, Мандарић и Ружић. Исте године, наш тим освојио је и Куп државе, у част дана ЈНА.
Савезна Лига у међувремену поново је укинута, Звезда је играла у групи „Исток". Из 1952. године остаће упамћен детаљ са последње утакмице финалног турнира одиграног у дворани београдског ДИФ-а. Наиме, Црвена звезда и загребач ка Младост одлучивали су о новом шампиону државе, а при резултату 2:2 и 15:15 у петом сету, „свемоћни" судија Ђорђевић једну лопту окарактерисао је као „ношену", наш капитен Мандарић спортски је протествовао, на шта је поменути арбитар доделио „казнени" поен због приговора, што је значило крај сусрета и победу Младости резултатом 17:15. Ипак, те сезоне освојено је прво место на турниру у част дана ЈНА, али је дошло до значајног осипања прве шампионске генерације.
Почетком 1953. године у наш Клуб су дошли Иван Поповић и Воја Милановић. После неочекивано изгубљених бодова од Железничара, црвено-бели су препустили прво место групе „Исток" Партизану, који је касније освојио титулу, победивш и у финалу Младост.
Следећа, 1954. година донела је Звезди велику радост. Наиме, у опет формираној јединственој Савезној Лиги, одиграној по двокружном бод систему, црвено-бели су, изгубивши само један меч тријумфовали са два бода предности, у односу на загребач ку Младост. Била је то друга титула у клупској историји, али не и једини трофеј у 1954. години. Наиме, пролећни Куп Црвене звезде остао је у рукама оснивача, а у финалу Купа, у част дана ЈНА, наши одбојкаш и остварили су убедљиву победу над Партизаном. У овој сезони црвено-бели дрес носили су: Стојмировић, И. Поповић, Стефановић, Мандарић, Шедиви, Ружић, Николић, М. Поповић, Мисита. Повремено су играли и Стошић, Ђермановић и Њамцул. У наш Клуб се вратио и Милосављевић, а звездаши су постала и двојица репрезентативаца Штитић и Шкрбић. Ови врсни спортсисти чинили су трофејну поставу прве златне генерације Црвене звезде.
Наредне године, нажалост, није поновљен прошлогодишњи успех: звездаши су 1955. освојили треће место, али то је била само увертира у још две шампионске круне. И 1956. и 1957. године ловор је враћен у „црвенобеле" витрине.
После ових успеха наш тим као да је изгубио корак. У периоду од 1958. до 1973. године, остала је само дивна успомена на славне дане са калемегданских терена. Освајана су трећа, четврта, пета, шеста, седма, осма, чак и девета места у Првој лиги. Од трофеја које су звездаши освајали, уписан је још само један Куп, из 1960. године. Упркос пожртвовању и напорима које су улагали наши играчи са тренером Иваном Поповићем, стварног, опипиљивог успеха није било. Од активног играња, у овом периоду опростили су се Милосављевић, Крешић и Стефановић, а кроз нашу прву екипу прошло је много квалитетних одбојкаша: Светличић, Топаловић, Шпет, Тодоровић, М. Шкрбић, Б. Шкрбић, Мужевић, Јанковић, Ђурић, Николић, Бакарец, Живић, Никчевић, Милошев, Ракочевић, Кецман, С. Милосављевић...
После готово две деценије од појаве прве „златне генерације" Звездине одбојке, у сезони 1973/74, на сцену је ступила и друга „златна генерација" која је освојила пету шампионску титулу. Екипу су чинили: Бакарец, Боричић, Бошњак, Шурлан, Жежељ, Гашић, Матијашевић, Лозанчић, Симић, Јовановић и Сретеновић. Ова сјајна екипа освојила је три национална Купа, 1972, 1973. и 1975. године и остала запамћена као једна од најтрофејнијих у историји Црвене звезде. Петорица наших велемајстора, Живојин Врачарић, Александар Боричић, Никола Матијашевић, Владимир Бошњак и Слободан Лозанч ић, били су и у жижи интересовања у репрезентацији Југославије, која је 1975. године, на првенству Европе у Београду, освојила бронзану медаљу. Ова медаља била је уједно и највећи успех у историји југословенске мушке одбојке. Нашим репрезентативцима Врачарић у, Боричићу, Бошњаку и Лозанчићу је те исте 1975. године, припало и златно одличје на Медитеранским играма.
Свеукупна криза наш Клуб захватила је у периоду од 1975. до 1978. године, па су у том периоду играли у Другој лиги. Ипак, формирање јаког стручног штаба, чији је основни задатак био побољшање рада са свим селекцијама и повратак првог тима у елитни ранг, било је примарно настојање нашег Клуба у 1978. години. Драгослав Сиротановић постао је председник Стручног штаба и први тренер сениора, Александар Боричић наименован је за тренера сениорки, Богдан Сретеновић за тренера јуниора и Богдан Стојановић, за тренера јуниорки.
Ипак, наредни период био је „најпразнији" у историји нашег Клуба. Одбојкаши су наизменич но испадали и враћали се у Прву дивизију, да би чак три године, од 1981. до 1984, провели у друголигашкој конкуренцији.
У сезони 1985/86, доласком репрезентативаца Миодрага Митића и Ненада Ђорђевића, звездаши су учврстили прволигаш ки статус, а затим се „административним путем", у још једној сезони вратили у нижи ранг такмичења. Од сезоне 1988/89, црвено-бели одбојкаши су се и дефинитивно вратили на велику, прволигашку сцену, са које више нису силазили.
На челу са Дејаном Брђовићем, корифејем генерације, звездаш и су словили за екипу која је играла значајну улогу у шампионату Југославије. У сезони 1989/90, „црвено-бели" су заузели треће место у националном шампионату, пошто су се у мајсторици „доигравања" упецали у Партизанову мрежу. Ипак, у сезонама 1991/92 и 1993/94, наша екипа преузима важну улогу на одбојкашкој мапи СР Југославије, осваја два друга места, а у међувремену у клупске витрине стижу и два пехара победника Купа. Први, 1991. године, други две сезоне касније. У том периоду Звезду је предводио Владимир Батез, а тренирао Ласло Лукач. Незаборавне партије на тродневном одбојкашком хепенингу тада су пружили Един Шкорић, Владимир Младеновић и Ратко Павличевић.
Уследиће сезоне Звездиних страдања у финалима плеј-офа, све у сударима са новосадском Војводином. Од 1992/93, па све до 1997/98, наши момци, предвођ ени Рајком Јокановићем, тада већ трофејним репрезентативцем, губе четири финала плеј-офа у сударима са Војводином.
Памтиће се трофеј из 1997. године. Појачана Црвена звезда Дејаном Брђовићем, Жељком Танасковићем и Бојаном Костадиновићем, освојила је Куп Југославије, седми у клупској историји. У тиму, којег је са клупе предводио Јовица Цветковић, поред поменуте тројке играли су капитен Данило Мрђа, Рајко Јокановић, Иван Илић, Милутин Стојковић, Владимир Зебић, Новак Станковић, Владимир Илић, Драган Богдановић, Душан Жежељ и Славиша Перовић. Сезона 1998/99 обележила је НАТО агресија на Југославију, па је шампионат прекинут, Војводина, као првопласирана у том тренутку проглашена је прваком, а Звезди је опет за утеху остало друго место. Уследиће још три сезоне за заборав, али све то била је увертира у стварање треће Звездине „Златне генерације".
Под диригентском палицом Жељка Булатовића, титулу шампиона, шесту клупску, прву после 30 година, освојили су момци у црвено-белом, предвођени већ легендарним Дејаном Брђовићем, али и новим капитеном, репрезентативцем Миланом Васићем.
Звезда је тих априлских дана 2003. године водила прави рат у плеј-офу. Прво је савладала Смедерево, после пет сетова у другом мечу, а у полуфиналу изашла је на мегдан великом дужнику, новосадској Војводини. Иако је имала предност домаћег паркета, Црвена звезда је прва два меча изгубила (оба по 3:1) и већ прежаљена отишла у Нови Сад. Међутим, узвратили су црвенобели истом мером, уздигнутих глава вратили се у Београд и 10. априла, у препуној дворани СЦ Вождовац на Бањици, у мајсторици дочекали опет Новосађане. Била је то дивовска битка у пет сетова, Звезда је тријумфовала 3:2 и отпочео је сан о титули. На том путу била је још само сјајна Будванска ривијера. Ипак, финале није дуго трајало. После осам дана, 23. априла 2003. године, са пехаром у рукама, „Васић и другови" вратили су се из Будве. Максималних 3:0 пуленима Жељка Булатовића отворило је капију Звездине историје.
Шампионску генерацију, која је после 30 година вратила титулу у Звездине витрине чинили су: Никола Ковачевић, Ненад Милетић, Владо Петковић, Дејан Брђовић, Милан Васић, Владимир Ракић, Марко Самарџић, Марко Перош, Горан Ивковић, Мирослав Сарић, Иван Лугоња, Дејан Радић, Горан Бјелица и Дејан Бојовић. Тренер: Жељко Булатовић.
У међувремену, Звезда је остала и без капитена Милана Васића и без најискуснијег Дејана Брђовића, који је кратко време обављао и дужност спортског директора, а клуб су напустили проверени асови Ракић, Ивковић, Милетић и Перош. Неки нови клинци „лупају по лопти" у дворани Спортског друштва, а да су добри, потврдио је и Љуба Травица, селектор репрезентације СЦГ, који је Владу Петковића, Дејана Бојовић а, Николу Ковачевића, Марка Самарџића, већ звао под националну заставу. Треба рећи да јуниорску генерацију плавих већ предводе капитен Горан Бјелица, новајлија из Зајечара, Драган Станковић, Томислав Докић, Милош Терзић.
